Израз лица детета које је у ваздуху и чека да га гравитација врати у очеве руке јесте слика поверења које пркоси законима ове реалности у којој смо.

То је хришћански приступ а зато Христос и каже да ”ако имате вере колико зрно горушичино рећи ћете гори овој да пређе одавде тамо и прећи ће, и ништа вам неће бити немогуће” (Мт 17:20), не би ли нас охрабрио на том путу поверења.

И заиста дете има поверења у свог оца и самим тим радује се околностима у којима је. Оно лети. Оно испробава реалности које су сасвим другачије од оних у којима се налази у вртићу, или у дневној соби, бауљајући под столом.

Међутим, сасвим је друго питање, какав би био израз лица том детету да је у рукама странца. Да ли би тада та акробација тако инспиративна изгледала? Или би се сан изметнуо у кошмар?

Тим поверењем дете чини искорак, тако својствен деци и тако редак код одраслих и можда баш због тога Христос светује све нас да будемо као деца. (Мт 18:3) Међутим, иста та порука код Марка (Мк 13-16) и Луке (Лк 18:15-17) наглашава управо тај став јер акцентује да треба да прихватимо Царство као деца јер другачије нећемо ући у њега.

Једноставно, зар не?

Никаква посна шунка или разно разне достојности изражене лососом и шараном те лигњицама у току страсних седмица неће рефундирати недостатак односа! Недостатак љубави.

Штавише, како читамо у тим Јеванђелским причама, разни душебрижници, поштоваоци реда и поретка, бранили су тој деци да прилазе Христу. А шта им Христос каже? Како не можемо те речи данас да чујемо? Како не можемо да схватимо да маринирана краба неће донети бенефит посту у којем смо ако не видимо да човек који једе јетрену паштету пости строже него ми? И суштински јесте праведнији од нас? Док год не схватимо тај принцип нећемо разумети ни Оце, који су мислили да су најгрешнији, а док год не схватимо Оце нећемо разумети како је могуће имати 100 година а идаље бити дете.

Како је до тога дошло?

Па, једноставно… јер се ми у храму на Литургији осећамо као дете у рукама странца. Поштујемо поредак до те мере да не видимо човека нити Творца тог поретка нити Његове раширене руке које чекају да полетимо. Да искорачимо из крда, са тог широког пута и лицемерног заваравања себе самих да ћемо пуњеним алигатором а не осмехом заслужити Царство!

Тај лет, који је наш живот, почиње и одржава се поверењем. Поверење се гради односом а почиње љубављу. Потребује додир, подразумева сусрет. Континуитет јесте темпо. Дете зна ко му је мајка али оца упознаје. Упознаје тим летом… или заувек остаје роб форме и маринираних краба.

Дођи на Литургију и причести се!

Упознај Христа. Радуј се Оцу.

 

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име