Трауматичност свих проблема које имамо огледа се у једноставности њихових решења која не видимо. Иако папагајски понављамо Христове сугестије о братољубљу или Павлове о јединству у једном Телу, путем једног хлеба који јесте Христос, ипак ту јасну поруку никако да применимо. Да сопствени живот тиме украсимо.

А како би се најјасније представио проблем који имамо ако ли не кроз отуђеност која је постала стандард нашем приступу другом човеку. Свакако да то отуђење најпре од нас самих полази те зато и најчешћа лаж коју човек другом човеку саопшти јесте – ”Добро сам” – као одговор на такође лажно питање – ”Како си?”.

Ту заправо веома јасно можемо сагледати степен отуђења који преовладава нашом свакодневицом јер нити онога који пита реално интересује како се заиста осећа тај неко кога пита нити тај неко има жеље да подели своје реално стање са тим неким који се ”интересује” за то.

Међутим, мимо овог јасног показања коефицијента наше отуђености и колективне небриге једних за друге, следећа очигледност коју ћу вам изразити примером, леди крв у жилама својом јасношћу којом показује колико смо лажни према себи и последично онда једни према другима. Колико смо далеко од Литургијског мољења: ”Сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо”.

Замислите један диван дан. Породични. Као Божић рецимо. Замислите сада божићни ручак који је окупио породицу под једним кровом и око једног стола. Замислите сва та дивна јела и квалитетна пића. Замислите дечију грају у свом безбрижном трку око тог стола.

Е, сада… једно звоно својом неочекиваношћу прекида тај празнични садржај. Неко је на вратима. Неко ко није очекиван нити планиран. Домаћин прилази вратима и отвара их.

То је ујка Милорад из Сан Франциска! Нико га није очекивао нити је ико знао да је у Србији. Ипак, ево га на вратима. Вест се брзином муње пронела кућом. Сада се сви тискају око вратију у жељи да се поздраве са ујка Милорадом. Он је срећан што их види. Они су срећни што га виде. Нормално да иако непланиран ипак бива угошћен. Свега има довољно али чак и да нема свако би из свог тањира одвојио мало и из своје чаше насуо у Милорадову мало и онда би и он имао исто као и сви чак и да је све натегнуто у расподели. Но, хвала Богу то није био случај. Хране има у обиљу, пића такође. Радост је још и већа јер је ујка Милорад употпунио овај породични скуп својим присуством.

Замислите сада један другачији диван дан. Породични. Као Божић рецимо. Замислите божићни ручак који је окупио породицу под једним кровом и око једног стола. Замислите сва та дивна јела и квалитетна пића. Замислите дечију грају у свом безбрижном трку око стола.

Е, сада… једно звоно својом неочекиваношћу прекида тај празнични садржај. Неко је на вратима. Неко ко није очекиван нити планиран. Домаћин прилази вратима и отвара их.

Испред вратa је странац. Чуо је празничну атмосферу и жели да се придружи. Насмејан је. Умилног изгледа. Ипак, није породица нити га ико познаје. У најбољем случају домаћин ће му дати нешто хране да понесе…

Ето… овим је све речено. Нисмо ПОРОДИЦА и зато нестајемо. И зато нема довољно за све. И зато смо лажни. И зато нисмо једно па нам самим тим и Евхаристијско јединство бива страно те мислимо да би Христос поступио према нама онако као што би ми према странцу пред вратима.

Заиста – ”видим брата свога видим Бога свога!” – не може другачије!

 

Мислите о томе…

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име