Опраштање је изузетно тешко. На психолошком нивоу, осећа се опасност. Срамота, коју у нама изазива, било каква увреда или повреда, јесте наше искуство рањивости и ми инстинктивно реагујемо да бисмо се заштитили. То, морамо да разумемо, није грех већ је то инстинкт, који је дар од Бога.

Пример Христа, који није „одвратио лице од пљувања и срамоте“, такође је пример колико један такав поступак може бити тежак. У Гетсиманском врту Христу је било веома тешко и Он се мучио у молитви пред надолазећим суђењем. Имао је крвав зној тада.

Мислим да је проблем праштања, који се стално понавља, уствари наш напор да пронађемо начин да заобиђемо опасност од рањивости. Постоји ли начин да се опрости и остане сигуран? Укратко, одговор је: „Не.“ Опраштање је добровољно одрицање од сопства, којим заправо прихватамо ту рањивост коју опраштање собом носи. Непријатељи имају начин да те разапну. Ученик није изнад свог учитеља. Ако су Га разапели, нема обећања да вас неће разапети. Опраштање ни мало није безбедна ствар.

Ипак, ми желимо да будемо безбедни. Када видимо да је другој особи жао због онога што нам је урадила, почињемо да мислимо да ћемо сада бити безбедни од ње. Плашимо се опраштања онима који не показују жаљење или који се нису јасно покајали за своје поступке према нама. И добро је да се плашимо због тога. То је потпуно рационалан и инстинктиван одговор. Али то нам говори шта заправо подразумева опроштај и шта заправо Христос тражи од нас.

”Ако позајмљујете само онима од којих се надате да ће вам вратити, какав благослов примате?

Дакле, волите своје непријатеље, чините им добро, и дајите на зајам не очекујући ништа. Тада ће ваша награда бити велика и бићете синови Свевишњега, јер он је благ према незахвалнима и злима.

Будите милосрдни, јер је и Отац ваш милосрдан.” (Лк 6: 34-36)

Опраштање у Христовим заповестима се не нада узвраћању пажње нити се оно због тога чини. Оно није дато због наше сигурности нити има обећање доброг исхода. Можемо очекивати „ништа заузврат“. Заиста, шта можемо очекивати ако опростимо „незахвалнима и злима“? Можемо очекивати не прихватање тог нашег опроштаја, а вероватно и нешто непријатно заузврат.

Опраштање у хришћанском смислу је заправо чин одрицања од сопства. То је добровољни чин лудости-јуродивости у којем се понашамо на начин супротан од онога како бисмо се природно понашали погођени срамотом која је бачена на нас. Овако схваћено, опроштај постаје делић Христовог крста којег добровољно прихватамо и носимо. Од највеће је важности да схватимо да се начин правилног опраштања другима најјасније налази у речима Христовим изговореним са Крста. Те речи једноставно нису могле бити изговорене ни са једног другог места да би собом нагласиле поенту начина и приступа том чину опраштања.

Треба напоменути пар ствари о том одрицању од сопства у чину опраштања. Прво и најважније, то може бити само добровољно. Присилити некога на тај чин било би контрапродуктивно и самим тим, штетно. Бог није неко ко стоји над нама и захтева наше самоприношење. Христос је знојио крв у Свом напору самоприношења. Нико не може имати више поштовања према ономе што је било укључено у једну такву понуду од самог Бога. И тако „заповест“ праштања треба с правом схватити као позив да делујемо у јединству са Христом који је слободно принео Себе на крсту, „презирући срамоту“ (Јевр. 12:2).

Учење православних духовника је да свима треба да опростимо све. Само тако можемо бити „као наш Отац на небесима“. Али немојте погрешити: страшно је, тешко је и без обећања је о сигурности или о награди.

”Ко прихвата моје заповести и извршава их, тај ме воли. А ко воли мене, њега ће волети мој Отац. И ја ћу га волети и себе му открити.“ (Јн 14:21)

Ово је Његово обећање.

 

Превела са енглеског редакција Чудо

blogs.ancientfaith.com

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име