О. Александар Шмеман је написао:
…Када се истражује историја мариолошке побожности, открива се да она није укорењена у неком посебном откровењу, већ првенствено у искуству литургијског богослужења. Другим речима, то није теолошка рефлексија о Марији која је изнедрила њено поштовање: то је литургија као искуство „раја на земљи“, као заједништво и спознаја небеских стварности, као чин љубави и поштовања, то је мало по мало открило јединствено место Христове Мајке у икономији спасења и у тајни „будућег света“. Марија није део црквене керигме [јавне проповеди], чији је једини садржај Христос. Она је унутрашња тајна Цркве као заједнице са Христом. Црква проповеда Христа, а не Марију. Али заједница са Христом открива Марију као тајну радост унутар Цркве. „У њој се,“ каже химна, „радује сва творевина“ (Прослава вере, 3. том, стр. 89)
Наши недавни разговори о Богородици су ме натерали да читам и размишљам о овој тајни у животу Цркве. Није изненађујуће што су Шмеманова размишљања дошла до суштине ствари. Једна од тачака у његовој малој књизи била је да је православно хришћанство традиционално говорило врло мало о Марији. За разлику од католичког Запада, не постоје традиционални трактати о „мариологији“. Она није предмет теолошког промишљања. Уместо тога, њено присуство у животу Цркве налази се раширено кроз наш литургијски живот – стално понављани рефрен унутар нашег богослужења. Она је „тајна радост“ унутар Цркве.
Када сам прочитао ту фразу у Шмемановом делу, срце ми је заиграло. И управо тај доживљај ми је тако тешко објаснити када разговарам са другима, посебно онима који нису православни. У исто време, управо тај доживљај сматрам потпуно својственим целокупном мом православном искуству. Први пут када сам ово осетио, занимљиво, уопште није било у вези са Маријом.
На колеџу ми је мој најбољи пријатељ пришао у библиотеци и дао књигу Владимира Лоског Мистична теологија источне цркве. „Ево, Стив“, рекао је. „Прочитај ово.“ Рад Лоског био је најтврђе штиво теологије који сам икада прочитао. Сигуран сам да нисам разумео већи део онога што сам прочитао. Међутим, то је било моје први додир са класичним патристичким учењем: „Бог је постао човек да би човек могао постати бог. То је мисао која се изражава на разне начине. Свети Павле је смело рекао: „Јер Он [Бог] учини грехом Њега [Христа] који није знао греха, да бисмо постали праведност Божија у Њему. (2. Кор. 5:21) Постоје бројни други изрази који описују ову „размену“. Бог је постао оно што јесмо да бисмо могли постати оно што Он јесте.
Ово воема лако може постати апстракција. Када сам је први пут прочитао код Лоског, срце ми је убрзано заиграло. Мој најбољи пријатељ и ја смо неко време водили разговоре на ту тему (на нејасне и неодлучне начине). Код Лоског је све потврђено. Истина, моје срце је вероватно постало „православно“ у том тренутку, иако ће проћи још 23 године пре него што уђем у Цркву. Исто тако, рекао бих да је било изненађење када је, по мом доласку у Цркву, то срце, једном дирнуто речју велике „размене“ Божије („Он је постао оно што смо ми да бисмо постали оно што је Он“ ), на потпуно исти начин је дотакнуто у црквеном поштовању Марије.
Богородица је вероватно први и најбољи пример ове велике „размене“. Свети Павле је рекао: „Око не видје, ухо не чу, нити дође на ум човјеку, добра је припремио Бог онима који га љубе“ (1Кор. 2,9). Млада Девица је исправно (и по надахнућу Светога Духа) рекла: „Блаженом ће ме звати сви нараштаји!“ (Лк 1,48) Међутим, она је само први пример онога што нас све чека. Као што каже Христос:
„Ево моје мајке и моје браће! Јер ко врши вољу Оца Мога који је на небесима, мој је брат и сестра и мајка.” (Мт. 12:49-50)
Ово је та слатка тајна! Да је то тако интиман део православног богослужења јасан је доказ да је Литургија рај на земљи. На земљи изговарамо наглас оно што смо видели на небу – а потом – само најмањи део.
Превела редакција Чудо
blogs.ancientfaith
