Бoжић и Васкрс су често веома тешки дани за оне који не верују у Бога. Хришћани са својим веровањима су присутнији у јавности и то уме да онима који се сматрају неверницима буде досађујуће. Божић говори о рађању Бога као човека, док Васкрс говори о васкрсењу из мртвих. За оне који су неверници ова чуда, често ревно образлагана од хришћана, само повећавају проблем. Они изнова постављају питање: како људи могу да буду тако лаковерни? додатно се подсећајући на бројне мане самих хришћана. Више празника, више наглашава чињеницу неверовања која постаје све снажнији унутрашњи глас.
Не мислим да је неверовање резултат рационалности или философско начело. Током много година посматрао сам сопствено срце и слушао сам сопствене мисли док сам размишљао о туђим схватањима која могу да се схвате као израз позиција човека. Један исповеда веру позиваући се на аргументе разума, док други на истој основи исповеда неверовање. Проблем није у расуђивању. Расуђивање је, заправо, нешто што се следи после упознавања са чињеницама. Заиста, ова психолошка стварност, када је предмет истраживања, показује се веома истинитом. Разум је један од звукова које стварамо чињеницом срца.
Верујем да су Христова смрт и васкрсење апсолутно универзални у сопственој стварности. То нису неки догађаји који су значајни само унутар хришћанског верског система. Верујем да су то нарочити тренуци унутар простора и времена (и ван простора и времена) који откривају истину свих ствари, свих људи и срцe и карактер Бога који је створио све ствари и који их одржава у постојању. Верујем да је ово истинито било да ја или неко други у то верује или не. Смрт и васкрсење Христово су најбазичније фундаменталне чињенице стварности.
Верујем, такође, да хришћани чине озбиљну грешку када хришћани говоре прво о Богу уместо да им прва тема буде Христос, његова смрт на Крсту и Васкрсење. То је грешка зато што се претпоставља да ми знамо нешто о Богу тј. да на неки начин то знање претходи поменутим догађајима. То није тачно и уколико мислимо да јесте ми грешимо. Смрт и васкрсење Христа су алфа и омега божанског самооткривења свету. Ништа у читавој твари није страно или неповезано са овим догађајима.
Ово подјенако важи и за верујуће иза неверујуће који су, такође, повезани са смрћу и васкрсењем Господњим. Смрт и Вакрсење Христово подразумева потупуну испражњеност гроба, одстрањење претње непостојања и бесмислености, укидање бесмислености патње и страдања невиних. Ови догађаји, такође, представљају пунину раја, потпуну радост постојања и екстазу неупоредиве љубави. Све постоји.
Када стојимо пред Христовим крстом или клечимо пред њим у знак поштовања, ми показујемо поштовање према свим стварима које су са њим повезане. Ми поштујемо и веровање атеиста, гнев и горчину повређених, стид оних који се не усуђују да се пројаве. Христос не удаљује такве од себе. Крст је јединствена божанска тачка сабирања у којој се све састави у Христу (Еф 1:10). Неверовање је рана људског срца, болест перцепције, ноетичко слепило. Крсту, међутим, нису страни окрутност, сваковрсно ругање и разврат. Сви ти људи су присутни у овом јединственом тренутку. Док пролазимо кроз овај живот склони смо да непрекидно реципирамо стварност у категоријама подела. Свет око себе видимо као „они“ и „ми“. Ови верују, они не. Они су заинтересовани, ови нису. Ови се понашају на жељени начин, они тамо то не чине. Ове поделе су неретко потпуно безначајне. Оне су, првенствено, симптоми нашег неуспеха да волимо. Људи око Христа били су доследни у наношењу срамоте Господу. Они су били скандализовани Његовим присуством и лако их поистоветити са грешницима. Несумњиво, многи међу њима били неверујући. А опет, на неки начин Христос је све њих обгрлио и сви они препознати као суштински значајни за Његов живот и сврху.
Појава Крста је, такође, прва пројава Христовог суда међу нама. Као такав он заиста постаје тачка раздвајања. Оба разбојника су ту. Један прилази Христу, а други га вређа. Христос, међутим, са Дрвета не узноси суд. Центурион, одговоран за процес распећа који га пробада копљем доцније постаје светитељ (Лонгин). Није наше, међутим, да заузимамо Христово место. Суд се јавља на крсту због реакције коју изазива према Христу, он је истовремено откривење наших сопствених рана и сломљених душа.
Христос је рекао:
Ово је суд што је светлост дошла на свет, а људи више заволеше таму неголи светлост, јер њихова дела беху зла. Јер сваки који чини зло мрзи светлост и не иде ка светлости да се не разоткрију дела његова, јер су зла. Али који истину твори, иде ка светлости, да се виде дела његова, јер су у Богу учињена (Jн 3:19-21).
Крст је за нас место светлости, место где наша сопствена дела, где наш сопствени карактер може бити откривен. Мислим да ми, ако стварно творимо истину у свом срцу нећемо имати осуду, већ ћемо плакати и чезнути за исцељењем свих.
Неверовање је рана душе чија је позиција вероватно значајно дубља од фиктивног избора. То је често дубоко сакривање у пакленој јами душевног стида и срама. То је рана која захтева Христов силазак у пакао истраживања, потраге и можда жестоке борбе које су скривене од нашег знања. Када Црква објављује Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и свима који су у гробовима живот дарова необично је значајно да се сетимо тих дубоко рањених душа.
Оно што је за нас славље, песма и игра, за неке је – сада – сметлиште које нас спаја. Христос је откривен са Крста, то је бог који спасава, Бог који тражи, Бог који исцељује, Бог који побеђује, Бог који подиже из мртвих оне који су га одбацили.
То је добри Бог који воли човечанство.
Извор: http://www.pravmir.com/
