„То је компликовано.“
Ова изјава сажима велики део модерног искуства вере и духовности. Не мислим да је свет са којим се сусрећемо компликован – али наше искуство тог света јесте. Једноставност је одраз унутрашњег света без конфликата и без унутрашњег немира. Истина о модерном унутрашњем свету јесте да се он генерално грана у многим правцима.
Модерност је прекретница у историји – место где се многе реке састају и формирају једну бесну бујицу. Ток историје сусреће се са струјом која нема поверења у прошлост. Ток религије се сусреће са струјом науке. Поток богатства сусреће се са струјом увек присутног сиромаштва. Живимо као да смо заробљени у пауковој мрежи – нисмо привучени у једном правцу – већ смо привучени ка свим правцима.
И, тако се свет чини компликованим.
Кјеркегор је написао да је „чистоћа срца хтети једно“. Ипак, ми нећемо једну ствар. Ми хоћемо све, без обзира на супротности. Alasdair MacIntyre је понудио дело које се осврће на конкурентне визије добра у савременом свету: Чија правда, која рационалност? Не слажемо се једни са другима јер се не слажемо ни сами са собом.
Ово веома отежава веру у Бога. Вера није ствар „веровања“, чин интелектуалног напора. Вера је перцепција ствари које не изгледају нужно очигледне. На језику Светог писма – „вера је доказ ствари које се не виде“. Али перцепција вере је слична перцепцији објеката испод површине језера. Ако је површина поремећена, предмети нестају. Предмети заправо не нестају – само их ми више не можемо опазити.
У свету многоструких компликација – површина воде ретко је мирна.
Ход вером тако постаје удаљавање од компликација. У хришћанској традицији, многи су тражили мир пустиње, одсуство расејаности, као средство за духовно опажање.
Православна вера се углавном држала ове традиције тиховања. Трагаоцу који жели да сазна „истину“ Православља, обично се даје савет „Дођи и види“. Бука расправе и какофонија поређења и убеђивања нису места где се истина може открити.
Увек сам био запањен причом Kallistos (Timothy) Ware’s о његовом првом сусрету са Православљем. Иако је био велики учењак, није нашао православље у књигама. Нашао га је у једној улици у Лондону. Он прича о тој шетњи Лондоном једног летњег поподнева (1952) и о уласку у руску православну цркву. Чини се да се то догодило више случајно него планирано. У пригушеној светлости ране вечери, дискретни тонови црквеног хора певушили су химне православне вечерње службе. Његов први утисак је, каже, био да је црква била потпуно празна. Али временом је, додаје, схватио сасвим супротно. Црква је била потпуно пуна, са „невидљивим богомољцима“.
Остао је дуже него што је намеравао – цео свој живот.
C.S. Lewis је испричао о свом искуству Богопознања током вожње аутобусом у Оксфорду. Водио је он дуге разговоре и расправе са својим пријатељем J.R.R. Tolkien (и, несумњиво, још дуже расправе са самим собом). Али само вожња аутобусом, прилика у којој обично западамо у летаргичну тишину, за њега је постала полигон јасне перцепције постојања Божијег. Ушао је у аутобус као атеиста, а изашао као верник. Није имао осећај да је донео ту одлуку.
Не упадају сви у цркву у правом тренутку, нити улазе у прави аутобус у право време, да тако кажем. Али је могуће схватити да понекад – мноштво информација о Богу није добар пут ка спознаји Бога.
Мање буке и миран ум су важнији.
Са енглеског превела редакција Чуда
blogs.ancientfaith.com
