Сећам се када ми је фраза „Оне ноћи у којој је био издан“, први пут погодила срце. Присуствовао сам вечерњој служби Великог четвртка у својој парохијској цркви када сам био студент на колеџу. Уследило је причешће, након чега је уследило „рушење олтара“ које је симболизовало хапшење и бичевање Христа. Али фраза, „Оне ноћи у којој је био издан“, прогањала ме је до краја ноћи. (Те вечери смо се придружили пријатељима на оброку, али сам се толико заробио реалношћу те фразе да сам, несумњиво, био лоше друштво).
Чини ми се посебно поучним да је апостол Павле, када је преносио усмено предање Евхаристије, изговорио речи које су му биле дате: „Јер примих од Господа оно што сам и вама предао: да је Господ Исус исте ноћи у којој је био предан узео хлеб; заблагодарио, преломио га и рекао: „Узмите, једите; ово је тело Моје које се за вас ломи; чините ово у мој спомен.” На исти начин Он је узео и чашу после вечере, говорећи: „Ова чаша је нови савез у мојој крви. Ово чините, кад год га пијете, у мој спомен.” (1. Коринћанима 11:23–25)
Ерминевтичари верују да је ово предање дато апостолу Павлу у првих неколико година након догађаја које описује. Неколико деценија предходи истим речима у писаним јеванђељима. То нам говори да су најранији хришћани посебно подсећали да је Вечера Господња установљена у контексту издаје. Та стварност се преноси у данашњи приступ Причешћу.
Молимо се: Прими ме данас за причесника Свете Тајне Вечере Твоје. Нећу казати тајну непријатељима Твојим, нити ћу Ти дати целив као Јуда, него Те као разбојник исповедам: „Помени ме, Господе, у Царству Своме“.
Постоји трајно сећање да страшни Јудин пут остаје опција у нашим животима. Каква је природа искушења издаје? Често мислим да себе замишљамо као оне који су у редовима ученика Христових и да не налазимо ништа привлачно у Јудиним поступцима. Осећамо се „безбедно“. Можда се, попут Петра, одричемо Христа. Али, наравно, то је и даље добро испало за Петра. Мислим да тек када проширимо наше разумевање, путем Матеја 25, почињемо да видимо Јудино искушење на делу. Ту нам Христос говори о свом радикалном поистовећивању (чак и сједињењу), са гладним, жедним, странцем, голим и затвореником. Усуђујем се да кажем, ми Га издајемо под овим видом доста често. Посебно (као пример) мислим на голе. Ништа није огољело ни рањивије од другог човека који је виђен у својој срамоти (има их у изобиљу, како међу онима који су на дохват руке, тако и многима у јавној сфери). Уместо да их покријемо (као што су чинили Нојеви синови, или Христос у Његовом опхођењу према жени која је ухваћена у прељуби), ми их често предајемо за много мање од 30 сребрњака (понекад само да бисмо се спасили од муке или срамота). Поента је да ми не стојимо тако далеко од Јуде.
Црквена молитва супротставља Јуду разбојнику на крсту. „Мудри“ лопов, како га зову, представља неку врсту минималног спаса – молитву у последњем тренутку очаја (где постоји само „данас“). У тој причи постоји подсећање на радикалну великодушност и гостопримство Христа. Голи, разоткривени, криви по оптужби, налазимо се обешени пред Христом. Једноставна реч, један тренутак, и Царство је наше.
Ми смо Јуда и ми смо Разбојник. Ако нас Страсна седмица и Васкрс нечему уче, то је да меримо и сагледавамо свет и себе у оквиру приче о Христовој Пасхи. Као што су Његова смрт и васкрсење журили ка свом испуњењу, тако је све у целом свету, у свим временима кроз векове, журило у тај јединствен тренутак.
У Христу, на Крсту, била је присутна целина творевине. Створитељ је ујединио творевину са Собом, носећи је у Своју смрт, и поново је стварајући у свом васкрсењу. Елементе овога можемо видети у реакцијама стварања: сунце је било скривено, земља се тресла, итд. То значи да је истина нашег постојања скривена у том једином светом тренутку. Ако је наш живот „сакривен са Христом у Богу“ (Кол. 3:3), онда је скривен управо у контексту Његове смрти и васкрсења. Заиста, увод у наш скривени живот је: „Јер си мртав… и живот је твој сакривен са Христом у Богу. Врхунац живота Цркве уграђен је у догађаје Страсне седмице и Пасхе.
Свака недеља је „мала Света седмица“. Сваке недеље је „мали Васкрс“. Заиста, на многим језицима, назив за недељу је једноставно „Васкрсење“ (уп. руски, итд.). Ми постимо средом и петком током целе године, уносећи у сваку недељу издају Јуде (среда) и распеће Христово (петак). У тим акцијама дозвољавамо себи да будемо окупљени у том тренутку. Оно што не разумемо, мислим, јесте да се Страсна недеља и Васкрс живе (или поричу) у нама у сваком тренутку. Замишљамо да постоји неки други облик живота али никада није постојао никакав други облик осим пасхалног облика. Кроз леће Васкрса ми са правом видимо свет. Само на тај начин разликујемо добро од зла и све препознајемо у својој сврси.
Свети Максим је написао:
„Ко разуме тајну крста, све разуме. Најдражи Исусе, након што смо Те издали и више пута се одрекли, ми стојимо пред Твојим Крстом голих душа, гладних и жедних љубави и благодати која све исцељује. Не остави нас као странце милости својој, него по доброти својој посети нас у тамницама где венемо, и сети нас се у Царству Твоме. Амин.”
blogs.ancientfaith
Са енглеског језика превела Редакција Чудо
