Једном је живео један црквењак који је био испуњен поштовањем, побожношћу и страхом Божијим. Он је био од оних какви бисмо ми волели да будемо – чувар и помоћник цркве. Црква је била саграђена у част Часног Претече , Светог Јована Крститеља. Црквењак је у тој цркви звонио на звонику са обе руке, јер је било три или четири звона. Али десило се једног дана да је имао повреду леве руке и није могао да звони само једном руком. Због тога је био веома жалостан. Дан великог (Претечиног) празника је дошао, а он није више могао да звони тако лепо, ритмично и нормално, као пре, већ је звонио прво на једна па на друга звона, никада на сва заједно и по устаљеном реду.
Шта му је, дакле, преостало да уради? Отишао је до Часног Претече и рекао му:
– Слушај ме, о Светитељу! Ово је твоја црква, видео си моју руку; не могу са само једном руком. Зато, дођи овамо!
Узео га је за руку и Претеча се издигао из иконе !.. и кренуо са њим напоље до звоника.
– Сада ми покажи како да звоним на звона!
Претеча је тада од конопаца направио клизеће чворове као омче и натакао их на оба стопала, руку и лакат црквењака и показао му начин како да ватрено звони звонима.
– Много ти хвала – рекао је црквењак светитељу.
И звонио је звонима како му је показао Славни Претеча.