Свештеник Стеван Стефановић: The Godfather – Кум

I believe in America – Верујем у Америку

Шта можемо да очекујемо од филма који почиње реченицом: „Верујем у Америку“?

Paramount Pictures, највећа америчка продуцентска кућа, одлучује 1971. године да сними фим – сагу о мафијашкој породици Корлеоне, а на основу књиге бестселера Марија Пуза „Кум“ .

Филм је изашао 1972. пре тачно педесет година.

Марио Пузо је, по сопственим речима, написао роман “Кум“ да би стекао популарност и да би натерао читаоце да прочитају његова претходна  дела („Мрачна арена“ и „Срећни ходочасник“). Притиснут коцкарским дуговима, попут Достојевског стотину година раније, продаје ауторска права за „Кума“ овој продуцентској кући.

Да би се створио савршени, генијални филм попут „Кума“, филм који је и данас, тачно педесет година након приказивања, подједнако гледан, потребно је да низ генијалних људи сарађује на пројекту и усмери своју генијалну креативност у истом правцу.

Први од генијалаца био је Марио Пузо.

Сваки аутор и уметник када напише неко дело и објави га, било да то буде научна књига, роман или песма, касније размишља шта је погрешно урадио, да ли је нешто требало да исправи, да напише другачије, боље… Марио Пузо је тако добио прилику да исправи и поправи свој роман. Као сценариста филма, он је исправио све недостатке које је роман имао и заједно са редитељем, направио савршени сценарио.

Психологија ликова која је већ обрађена у књизи, у филму је обрађена још боље. Ликови нису просто дводимензионални, већ живе, расту заједно са гледаоцима и развијају се.

Када је Пузо 1979. године добио понуду да ради сценарио за филм „Супермен“, он је као двоструки оскаровац за сценарио, али и као човек који ништа не препушта случају, одлучио да се добро припреми. Отишао је у њујоршку библиотеку. Узео је књигу „Како написати добар сценарио“, а на првој страници је писало: „Ако желите да напишете добар филмски сценарио, погледајте сценарио за филмове Кум.“ Пузо је затворио књигу и написао „Супермена“.

Други генијалац био је редитељ – Френсис Форд Копола.

Као јако млад редитељ, није био први избор (трећег генијалца у филму) продуцента Роберта Еванса. Први избор продуцента био је Серђо Леоне, који одбија понуду, уз речи да не жели да снима филм о мафијашима. Наиме, тада је постојало неписано правило да се криминалци и припадници Коза ностре у кинематографији искључиво приказују као негативци. Ово је први филм који приказује причу из угла тих негативца. Ипак, због великог успеха филма „Кум“, Серђо Леоне дванаест година касније снима свој мафијашки филм „Било једном у Америци“ који у поређењу са „Кумом“ није ни вредан помена.

Осим Серђа Леонеа, фаворити продукције били су затим Питер Богдановић, Елија Казан и Артур Пен. Тада Џорџ Лукас предлаже „Парамаунту“ Кополу, са којим је сарађивао на филму „THX 1138″. Лукас наговара и самог Кополу да прихвати понуду.

Кополи се у почетку роман „Кум“ није свидео, зато се налази са Маријом Пузом, који се већ одрекао права на сценарио и заједно почињу да пишу причу за филм. Копола је за време снимања филма радио под претњом отказа, и како је касније сам изјављивао: „Заменски редитељ је све време  чекао међу сенкама“.

Можда је управо та тензија и рад под претњом допринео да филм задржи динамику и тензију.

Први избор продукције за насловну ролу дон Корлеонеа био је Лоренс Оливије, који због болести одбија понуду „Парамаунта“. Други избор продукције био је Орсон Велс, један од највећих глумаца и филмаџија тог времена, који се чак и сам нудио за улогу, обећавајући да ће чак због улоге дон Корлеонеа и да смрша. Копола жели Бранда, а продукција жели да се Брандо, као и сви остали глумци појави на аудицији.

Брандо одбија да се појави на аудицији, сматрајући  у том тренутку да је највећи глумац на свету, те Копола одлази код њега кући, са сниматељем, и представља му лик дон Корлеонеа, натеравши Марлона Бранда да покаже како би играо Кума. Брандо се трансформише и импровизује, ставља вату у уста (касније је направљена протеза коју је носио у устима, јер се ова Брандова импровизација јако допала Кополи и продуцентима, ова протеза је данас изложена у Музеју покретних слика у Квинсу) потпуно ушавши у лик, узима насумично предмете са стола и глуми са њима, шета се по соби, јавља се на телефон и говори енглески неразумљиво са јаким италијанским нагласком. Копола односи продуценту овај снимак и Марлон Брандо постаје Кум.

Мачка коју Марлон Брандо држи у уводној сцени није била предвиђена сценаријом. Копола налази мачку која се мотала по студију, и Брандо је узима у руке. Једноставно, Брандо је био толики ауторитет да нико није смео да му каже да остави мачку. У једном тренутку мачка је толико гласно мјаукнула да је покрила Брандову реплику, ово је наравно исправљено у монтажи.

Марлон Брандо, предводи изузетну глумачку екипу. Уз Бранда, у филмовима играју: Ал Паћино, Роберт де Ниро, Џејмс Кан, Роберт Дувал, Дајана Китон, Талија Шачер (која је такође Копола, правог имена Талија Роуз Копола, у „Куму“ глуми Кони, а запамтили смо је још и као Адријану из „Рокија“ ), Енди Гарсија…

Де Ниро долази на кастинг за Сонија Корлеонеа, међутим Копола закључује да је де Ниро сувише агресиван за Сонија, и одбија га, дајући му малу споредну улогу. Срећом, де Ниро добија већу улогу у потпуно другом филму и одлази, што му омогућује да две године касније у другом наставку филма „Кум“ глуми младог Вита Корлеонеа, за шта је и награђен Оскаром.

За улогу Мајкла Корлеонеа, први избор продукције био је Роберт Редфорд. А за улогу Сонија, између осталих и Стив Меквин. Данас, када кажемо Кум, не мислимо на Марлонa Бранда, већ на Ала Паћина, коме је улога Мајкла Корлеонеа животна улога, улога која га је учинила познатим и по многима највећим глумцем данашњице.

У својој књизи „Блиставо и страшно“, Беким Фехмиу говори да су он и Јован Јанићијевић Бурдуш, били веома близу ангажовања у филму „Кум“,  и то за насловне улоге Мајкла и дон Вита…

Копола је читаву филмску екипу током снимања водио код своје мајке на ручак. Тиме је желео да пренесе породичну атмосферу на снимање, и да додатно оснажи екипу и зближи глумце међусобно. Кополина мајка, која се звала Италија Копола,  појављује се као епизодиста у сва три дела. Иначе, Италија Копола је бака и Софији Кополи, али и Николасу Кејџу, коме је право име Николас Ким Копола, али се буквално одрекао свог породичног презимена јер није желео да му припадност славној филмској породици омогући успех у Холивуду, желео је да се сам пробија и да сам докаже да има глумачки таленат.

„Парамаунт“ је тражио да се радња филма измести, да то не буде Њујорк, у периоду од  1945. до 1955, већ да буде Канзас Сити, у седамдесетим годинама. Копола ово одлучно одбија, јер би пореметило сам срж заплета, а то је да Мајкл долази из Другог светског рата, као одликовани ратни херој.

Амерички филмски институт проглашава „Кума“ другим најбољим филмом свих времена, на првом месту је по њима још увек непревазиђени „Грађанин Кејн“ Орсона Велса. Филм је номинован за седам Оскара, а добио је три: за најбољи филм, Марлон Брандо добија Оскара за најбољу главну мушку улогу, и Оскара добијају Копола и Пузо за најбољи адаптирани сценарио. Марлон Брандо је одбио да прими Оскара, због односа Холивуда према америчким Индијанцима.

Најскупља сцена у филму, није чувена сцена са коњем, односно коњском главом, већ сцена убиства Сонија. За ту сцену утрошено је 127 ампула лажне крви.

Љубитељи филма „Кум“ често говоре о скривеним порукама у филмовима, о игри сенки на лицима ликова пре важних одлука. О помаранџи која се појављује на столу, пред свако убиство, и својом наранџастом бојом одудара од мрачних и сивих тонова.

Коњска глава није реквизит, реч је о стварној глави убијеног коња. Током проба, сцена је снимана са лажном коњском главом, једини пут када су употребили праву коњску главу било је када су снимили сцену. Главу су купили директно из кланице, Копола је био у контакту са кланицом, тако што им је рекао да га назову чим буду имали коња за клање и да ће они одмах откупити главу, што се и десило. Друштво за заштиту животиња и права кућних љубимаца у Америци претило је Кополи тужбом, на шта је редитељ одговорио да су коњску главу управо и купили од фирме која производи храну за кућне љубимце: псе и мачке.

Сетите се овога када следећи пут купујете храну за своје љубимце.

Френк Синатра је био против снимања овог филма, чак је и претио Марију Пузу, због невероватне сличности лика из књиге Џоија Фонтена и самог Синатре. Још пре него што је снимање отпочело, Синатра је предлагао Кополи да заједно откупе права за филм и сниме га њих двојица, без „Парамаунта“, где би Синатра глумио дон Вита.

Мафија је све време пратила снимање филма. Интересанто је да се речи као што су мафија и Коза ностра помињу тек у другом делу. Због страха од одмазде мафијаша, Копола и Пузо избацују ове речи из сценарија. Главешине највећих мафијашких породица су незванично одобриле филм. А после премијере капо ди тути капи њујоршке породице Гамбини рекао је да и они сами не би направили бољи филм о настанку мафије у Америци.

Интересантно је да период живота Вита на Сицилији, као и његово бекство и долазак у Америку, као и сам настанак породице Корлеоне, који је описан у књизи „Кум“ , једноставно није нашао место у филму. Ово, као и вртоглава зарада и популарност филма, (филм зарађује 300 милиона долара) је натерало ауторе да већ након две године сниме други део саге.

Велики филмофили данас, баш због филма у филму у другом делу, филмове гледају обрнуто. Најпре гледају „Кум II“ , па тек онда „Кум I“.

Овде вам, наравно, нећу говорити о самој радњи филма, рећи ћу само да је филм грађен као „Браћа Карамазови“ Ф.М Достојевског, са доминантим оцем и четворицом синова, од којих један није прави син, опет са темом и мотивом убиства оца, најзначајнијим мотивом у светској књижевности.

Када су на улицама Њујорка снимали сцену убиства дон Корлеонеа, статисти, као и пролазници који су учествовали у снимању филма, након сцене аплаудирали су Бранду, као у позоришту, као одговор велики глумац им се поклонио, те је добио још један аплауз на отвореној сцени.

Антрополози који су се бавили причама, пронашли су једну заједничку црту за све приче и архиприче, почевши од бајки који су људи говорили једни другима око ватре, до најстаријих сумерских епова и семитских легенди које улазе у Библију. То је мотив хероја. Колико год су дон Корлеоне и његова породица антихероји, Мајкл Корлеоне је од првог тренутка онај за кога се публика везује.

Он у уводним сценама каже да није као остали из његове породице (испоставља се не само да изговара највећу лаж у филму, несвесно, већ изговара и највећу лаж уопште – једноставно нико не може да побегне од наслеђа своје породице). Мајкл је одликовани ратни херој и одбија да учествује у мафијашким пословима.

Међутим, сплет околности доводи Мајкла до болнице у којој му је отац смештен и он схвата да мора да се први пут директно умеша да би спасио живот свог оца, као и своју породицу. Тада Мајкл полако преузима конце, размишља брже и разложније од своје старије браће, Сонија који је тада дон и Тома Хагена, консиљереа, и убија корумпираног шефа полиције.

Ти догађаји, које сам Мајкл није желео, њега, а опет, по благослову старог дон Корлеонеа промовишу у шефа највеће мафијашке породице у Америци.

Овде се радња не зауставља, већ Копола и Пузо маестрално развијају лик најмлађег сина породице Корлеоне све до епске сцене на крају филма, сцене крштења детета Кони Корлеоне. Мајкл као кум одговара на питање свештеника: „Да ли се одричеш сатане?“, са: „Одричем се“. Истовремено, по Мајкловом маестралном плану убијени су сви његови непријатељи, главе свих пет мафијашких породица у Њујорку.

Други део саге је тек нешто слабији од првог. У другом имамо централну радњу, суђење Мајклу Корлеонеу, и Пузо и Копола, поново причају причу из књиге о самом настанку породице на Сицилији.

Роберт де Ниро је за потребе филма научио сицилијански дијалект и у готово целом филму га говори.

Трилогија „Кум“ номинована је за двадесет осам Оскара.

Стеван Стефановић