Једном су палили лишће…

Са Оне Липе дим је летео до неба…

На ком се, нема их више…

Стари Несторов госн, Чеда и још један…

Ко није дрво разумео прво, па тек онда садио…

Тај није ништа урадио…

И схватиће, кад тад, да не зна шта је хлад…

 

Једном су садили липу, Ђорђе Балашевић 1988. година

 

Дуго сам размишљао којом Балашевићевом песмом да почнем причу о њему, којом песмом да пожелим мирно море Панонском Морнару. У свим песмама у којима је говорио о свом одласку увек је била јесен, новембар, измаглица, и квартет драгих лица, малени чун покрај луке покисле да ме у вечност отисне…

У петак, када је нашао врата у том сувом злату, и прошао кроз њих, била је зима, пролеће није сачекало његов траг. Траг песника у Костиму Вечног Дечака остаће залепљен у нашим грудима као отисак, као печат припадности, као шифра по којој ћемо се и даље препознавати, као модел по коме ћемо живети у свету без Ђорђа Балашевића.

Како могу да рационално говорим о човеку чијим су ме песмама успављивали родитељи?

Како могу рационално говорити о човеку уз кога сам растао, онако како је растао и он и његове песме, уз које смо се заљубљивали, плесали, волели се, патили и остављали.

Како могу да вам говорим о човеку чијим песмама ја успављујем моју децу?

Како могу да напишем да нашег Ђолета више нема? То би било као кад би написао да више нема месеца на небу…

Јер то је нама био наш Ђоле.

Светионик.

Светионик и светлост.

Сад би требало да напишем да никад нећу отићи на његов новогодишњи концерт у Београду, као што сам ишао сваке године до сад?

Више се и не сећам колико је било новогодишњих концерта зиме 2004/2005. годину, вероватно три, али, можда и четири у Центру Сава, ја сам био на последњем. И тај тренутак, када је после уводног акустичног инструментала „причица о Васи Ладачком“ Ђоле је изашао на бину и отпевао песму „На Богојављанску Ноћ“ , тај тренутак који је трајао готово четири сата, рачунам, уз рођења моје деце, за најрадоснији тренутак у мом животу.

Био сам на неким Ђолетовим концертима и пре тог поменутог и на много концерата касније, и сви који су двоцифреном број пута слушали уживо песника из Новог Сада разумеју о чему говорим, али ја не знам, данас, скоро двадесет година касније да вам објасним шта се десило те ноћи, у Београду, у Сава Центру.

Сећам се да се Београд маскирао у Лондон, непогрешива магла пратила нас је са врха Звездаре, низ Булевар до реке… а на концерту, као да је неко помешао све радосне боје које постоје, толико лепих, срећних, харизматичних људи на једном месту нисам видео никад ни пре, ни никад после тога.

Једноставно такви су људи који слушају Балашавећа. Пре свега, лепи и шарени. Није ни чудо што нас је Ђоле звао „Бистрооки“, очи су нам светлеле у мраку, свима… крај Саве створили смо шарено острво које је исијавало љубављу кроз маглу.

Ђорђе Балашевић је те вечери призвао јато звезда са неба, да нас такну по раменима, благослове и врате се на небо као јо – јо. Ми смо узвратили кишом упаљача, који су се чини ми се, спојили са звезданим небом, тако да више и нисам знао где престајемо ми, Бистрооки, а где почињу звезде…

Сећам се блиставих љубичастих светиљки: „Не дајте се Моји Мили…“ рекао је на крају „не дајте се ситним барабама, кад нисте до сад…“

Рекао је да је слободно мишљење плеоназам и да чим мислите својом главом, да сте онда слободни. Ту цену и данас, скупо плаћамо.

Нећу сад да мрачим, да кажем да Београд више није као што је био и да публика више никад  неће бити таква, само ми је жао, што дечаци који ће сада напунити 21. годину, као ја тада, неће више никада доживети концерт Ђорђа Балашевића, као ја тада…

Важно ми је да овде напоменем и два концерта одржана у Параћину, мом родном граду, први са целим бендом у хали спортова, пред две хиљаде људи, када сам био четврта година гимназије, и други у позоришту, само Ђоле и професор Дујин. Оба концерта су била без грешке, Балашевић никад није имао тезге, већ је сваки пут остављао целог себе публици, три и по сата  љубави и слободе,

Узгред, ја сам рођен када је Балашевић написао „Лепу Протину кћи“, мој син рођен је када је снимио филм, „Као рани мраз“, а моја кћер (Лепа Протина Кћи по занимању) када је написао „Дует“ песму посвећену Кемалу Монтену, за коју се надам да ће је сада коначно отпевати горе заједно, како је и требало.

Књигу: „Један Од Оних Живота“ прочитао сам више десетина пута, вероватно и преко сто пута, у једном моменту, оног давног лета, када сам имао деветнаест година, знао сам овај роман напамет, од корица до корица, као што људи знају „Горски Вијенац“ рецитовао сам га, декламовао, у школи, по улицама, парковима, са задње платформе трамваја бр 12. враћајући се са факултета… онда су за безбојни омот мог шешира почеле да се таложе тешке, опоре мисли, па сам у међувремену и заборавио много… много више него што просечни Балашевићевац зна…

У петак је Бесмртни Балашевић отишао широким друмом што излази на мост… и  оставио нас саме, да пробамо да живимо без њега.

Данас на друштвеним мрежама, чак и на националним телевизијама о Балашевићу говоре сви, сложно, хорски унисоно жале и говоре колики је губитак то што „Панонски Морнар“ више није са нама. Сад су се сетили да је стојао раме уз раме са нашим највећим песницима и књижевницима, а да је као извођач био значајнији и од Арсена и Оливера. С друге стране, не сећам се да сам их некада видео са Наше Стране, на концертима, у Нашем Мраку, док нам је Ђоле доносио светлост. Данас о њему позитивно говоре и они који су га најстрашније вређали, прогонили, износили лажи о њему, они које овде, баш на овај дан нећу помињати, за које нема места у овом тексту и да цитирам самог Ђолета, за које нема места ни на маргинама ових редова.

Ми који га стварно волимо ми смо га и стварно познавали какав је био.

Уз искрено саучешће породици, посебно Јелени, која је такође рођена кад и „Лепа Протина Кћи“, који су остали без супруга, оца и деде, и наш губитак је приближно толики и ми смо остали без духовног оца, учитеља, брата и деде…

Песник једне љубави. Једне велике љубави. Човек дословно заљубљен у своју Оливеру, писао је инспирисан њом читав живот. Она му је била први, највернији фан, и највећи критичар. „Запамти“, говорила му је „ти носиш светлост, ниси ти светлост…“

Од јуче, Светлоносац је постао Светлост.

Мимоишли смо се на последњем Сајму књига у Београду. Мојом вољом. Првом Сајму књига на ком сам био као аутор. Одлучио сам се да потписујем књигу дан после Ђолета Балашевића. Нисам смео да станем пред њим мален са мојом књигом у рукама, док пред а мном стоји моје детињство слобода, мир, и Ђоле, насмејан, вечан…

И једне ноћи, као што је ова, знао је Бог, Ђорђе Балашевић је досликао портет живота свог.

Отишао је највећи.

Опрости нам Ђоле, нисмо Te били достојни

 

Свештеник Стеван Стефановић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име