Свештеник Стеван Стефановић: Хиротонија на Цетињу (Други део)

У Његошевој улици, на Цетињу, 1921. године,  пре стотину година, народ је изашао у литије, да свечано, носећи црквене барјаке, певајући химне и тропаре, црквене песме и молитве, дочека и прослави хиротонију Гаврила Дожића, за митрополита Цетинског, потоњег патријарха Пећког.

Данас, стотину година касније, хиротонија је изгледала другачије.

Дан пре најављеног устоличења у Цетињском манастиру, православни верни народ из Црне Горе, окупио се на платоу у Подгорици, пред задужбином светог, блаженопочившег митрополита Амфилохија, да дочека патријарха Порфирија. А на Цетињу, као символу и бастиону „друге стране“ окупили су се они који су по сопственим речима, желели да заштите Цетиње и Цетињски манастир од великосрпске агресије. Први пут у историји Цркве десило се да неко ко се декларише као неверујући „брани“ манастир од верног народа, који би у манастир дошао да присуствује једном црквеном чину, једној молитви. Сви прилази Цетињу су блокирани, на путевима су направљене барикаде, запаљене су аутомобилске гуме, протестанти су напали полицију Mолотовљевим коктелима, што се и на снимку јасно види, а све у циљу дизања тензије и изазивања сукоба.

Свака подела је велико зло, посебно подела Срба на Србе. И знамо коме једино то иде у корист, ономе ко дели народ и Цркву и хули на Духа Светог разарајући једно тело, одвајајући оца од сина, брата од брата.

Наше је да следимо речи патријарха, да се молимо за оне који цепају једно Тело Цркве, једно биће народа, да се молимо да се врате на прави, прадедовски пут, пут својих славних предака. Посебно у једној сложеној ситуацији као што је у ова у Црној Гори, где имамо, по попису из 2011. 28% Срба. Када бисмо попис извршили данас, Срба би било бар 40%, посебно ако узмемо у обзир и чињеницу да се велики број оних који се декларишу као Црногорци изјаснио да говори српским језиком, а 80% становништва су верници Српске православне цркве.

Дакле, имамо Србе који говоре српским језиком и иду у српску цркву и имамо Црногорце који говоре српским језиком и иду у српску цркву и Црногорце који говоре црногорским језиком који не иду ни у једну цркву или су припадници Дедеићеве секте.

Неком ко није са ових простора ништа не би било јасно.

Посебно јер је Крсто Зрно Поповић, комита, идеолог и један од духовних отаца данашњих  монтенегрина, био Србин, у пасошу му је писало да је Србин, све комите, које су ратовале од 1912. до 1918. били су Срби. Чак и они који су стали на страну Аустроугарске, били су Срби. И они који су били за уједињење са Србијом и себе звали „зеленаши“ по боји листића којим су гласали, али против онаквог уједињења, какво се десило 1918, које је избрисало Краљевину Црну Гору и присајединило је Краљевини СХС.

Али је ово уједињење такође избрисало и Краљевину Србију, то би требало сви који данас говоре о независној Црној Гори да знају. Не вољом Карађорђевића, како се често сматра, већ као последица наших ратних циљева, постављених још 1915. кад је као ратни циљ постављено стварање Југославије и то прокламовано Нишком декларацијом. Сва интелектуална јавност, Јован Цвијић, Михајло Пупин, Милутин Миланковић, наши највећи научници не само тог доба, већ и свих времена, били су за уједињење свих јужних Словена у једну, јединствену југословенску државу, као и Никола Пашић, и Николај Велимировић. Наводно писмо у коме Живојин Мишић упозорава регента Александра Карађорђевића да не прави заједничку државу са Хрватима је измишљено, наиме, никад није постојало, историјски је фалсификат.

Дакле уједињењем и стварањем једне заједничке државе Краљевине СХС и касније Краљевине Југославије обрисане су обе наше државе.

Док патријарх позива на мир, и док следимо патријарха, опет, ми који нисмо црквени великодостојници, имамо задатак да јасно дефинишемо да постоји непријатељ, постоји онај ко је одговоран за поделу и да је наша улога и да се бранимо од  њега, да бранимо од њега нашу децу, породице и отаџбину, ако знамо да је само у току двадесетог века извршено три геноцида над српским народом. Да су Срби протерани из Сарајева и Српске Крајине, а националним инжењерингом који је трајао стотину година, Срби су нестали са албанског приморја, из јужне Далмације. Срби муслиманске вероисповести претворени су у Бошњаке, а Срби из Повардарја у Македонце.

Због тих подела Срба на Србе, због стварања нових вештачких нација, које су довеле до ратова, мржње, на концу и до Јасеновца, Пребиловаца и милиона српских жртава, морамо бити опрезни и у хришћанском духу, бранити нашу децу, наша огњишта, наше земље, отаџбину и наше цркве, и светиње. Морамо бранити ону крилатицу: „Не дамо светиње“, која се као идентитетска, сама наметнула прошле зиме.

Опет, и поред свих искушења и потешкоћа, у недељу у Цетињском манастиру, митрополит црногорско – приморски Јоаникије Мићовић устоличен је на трон Светог Петра Цетинског, од стране патријарха српског Порфирија.

Поред представника Српске православне цркве, у Подгорицу је стигло и девет високих представника других помесних православних цркава.

Током ноћи, видевши непоколебљивост нашег патријарха и митрополита, који нипошто нису желели да одустану од хиротоније на Цетињу, црногорска власт – држава је учинила оно што јој је и била дужност. Државни удар је спречен, један од организатора, припадник бивше власти и човек са озбиљним везама у полицији је ухапшен. Један део барикада је пробијен, полиција се делимично обрачунала са терористима јер је бачен сузавац на улице Цетиња, али су опет упаљене аутомобилске гуме и саобраћај је заустављен.

Шта је требало да учини патријарх српски? Да одустане од чина хиротоније на Цетињу, или још радикланије, да се заједно са митрополитом повуче са Цетиња и остави Цетињски манастир, коме? Богобожачкој власти, држави Црној Гори, граду Цетињу? Режиму оличеном у човеку, који по сопственим речима није крштен и атеиста је. Шта би он радио са манастиром?

Да су се патријарх и митрополит повукли са Цетиња и да су попустили пред богоборцима, екстремистима и србомрсцима који су буквално покушали да изведу државни удар, била би то уједно и издаја прошлогодишњих литија, била би издаја велике победе од 30. августа 2020. и била би издаја читавог оног народа који је свечано дочекао патријарха пред Саборним храмом у Подгорици.

Једини случај када је по канонима цркве могуће померити хиротонију из места где је седиште епископа цркве кога хиротонишемо је када је то седиште окупирано. Цетиње, колико знам није окупирано и не налази се на званично окупираној територији, већ у слободној и независној држави.

Патријарх Порфирије, је хиротонисан за митрополита загребачког у сред Загреба 2014. И ником то није сметало, није било комита нити усташа на улицама који би зауставили овај црквени чин. Данашњи епископ Теодосије хиротонисан је 26. децембра за епископа рашко – призренског, баш у Призрену, где му и јесте седиште, опет без проблема и потешкоћа.

Тако су патријарх, митрополит и још један епископ пребачени из Подгорице у Цетиње војним хеликоптерима, јер су полицијски пилоти одбили да их превезу, што је још један показатељ постојања паралелних структура и паралелних командних ланаца у полицији Црне Горе, коју на жалост нова власт није размонтирала.

Након изласка из хеликоптера, патријарх и митрополит су спроведени до Цетињског манастира у пратњи специјалаца, противтерористичке групе у панцирима и заштићени панцирним ћебетом, јер је постојала претња од напада на наше владике снајперима .

Чије је око било иза снајпера, ко је био тај Црногорац који би пуцао у свог митрополита и српског патријарха?

Бивша власт у Црној Гори, која континуирано постоји од 1945. године  се константно супротставља цркви, и након низа лоших потеза које је повукла последњих десет година, укључујући улазак у НАТО, признање лажне државе на Косову, изгубила је изборе тек када је на ред дошао спорни Закон о црквеној имовини, и када је безбожни режим покушао да од Цркве узме храмове, манастире и мошти светитеља. Наша света Црква, њени епископи, свештеници и верни народ, изашли су на улице и одбранили светиње. Данас, остаци бившег режима су поново устали против Цркве, последице овог богоборачког покрета ћемо тек видети.

Већ дан после немира, митрополит Јоаникије је служио јутрење и вечерње у Цетинском манастиру и мирно боравио на Цетињу, без тензија. Ружна представа се завршила неуспешно.