У почетку беше Слово, Слово беше у Бога и Бог беше Слово.

 Онo беше у почетку у Бога.

Све је кроз њега постало и без њега ништа није постало, што је постало.

У слову беше живот и живот беше светло људима.

И светлост се светли у тами и тама је не обузе.

 

Пролог Јовановог јеванђеља

 

У оригиналном, старогрчком тексту, на коме су и написана јеванђеља, уосталом и читав Нови завет, стоjи у почетку беше Логос.

Логос је за богословље и философију веома важна реч. Данас, лингвисти познају чак дванаест различитих значења ове старогрчке речи. Наиме, није случајно што се философија јавља најпре у старој Грчкој, а не у некој другој земљи Старог света. Један од разлога зашто је тако је управо способност грчког језика да се јасно и прецизно изрази, савршеније од било ког другог старог језика. Тако Грци имају неколико различитих термина за љубав: филиа, од речи филос представља љубав према ономе ко ти је близак, пријатељску, али и чежњиву љубав, као глагол фило је ближи нашем љубити, него волети. Затим имамо реч еротас која означава телесну, односно страствену љубав, као глагол ерамаи – заљубити се, волети страсно. И најпознатија реч агапи која означава божанску љубав, односно, значи волети онако како Бог воли, безусловно, дајући се потпуно, љубав која је изнад и пријатељске, и еротске љубави, која у себи садржи и наклоност, и посвећеност, као глагол агапао – волим. Агапе је и идеална љубав платоники агапи, али и романтична љубав, романтики агапи.

Тако и логос, преведено на савремени српски значи слово (теологија, Теос – Бог; логос- слово; богословље…) али и реч, изречена реч, говор, мисао, ум, словесност, разум, закон, учење, мера, смисао… Иако у уџбеницима основних и средњих школа аутори покушавају да представе ученицима да реч логос значи наука, то је веома слободно тумачење ове речи. Јер науке у данашњем смислу речи, настају тек након развоја позитивизма у 18. веку, у западној Европи. Дакле, нпр. биологија, није наука о животу, већ учење о животу.

У старој Грчкој је први пут напуштена митолошка представа тумачења стварности, односно пантеистичка и многобожачка. У њој се стварност тумачила Хомеровим митовима и еповима, а мислиоци су покушавали да дају друкчију, различиту представу света – философску.

Заједно са напуштањем митолошког тумачења света, старогрчки мислиоци напуштају и политеизам. Готово сви велики философи попут Платона и Аристотела били су и монотеисти. Први ко потпуно раскида са епским тумачењем настанка света и човека, Талес је из Милета, први философ у правом смислу речи, јер се бави онтологијом. Данас, у српском језику, често имамо обичај  да када неко превише говори и има мишљење о свему кажемо: немој да филозофираш, не знајући да смо му тиме, у ствари дали комплимент. Јер философирати, значи имати љубав (и то чежњиву) љубав према мудрости. Основна философска дисциплина је онтологија, ( то он – Биће и логос – учење). Онтологија се бави одговором на питање: Шта је то што је у основи свега односно, покушава да одговорио на питање, шта је то Биће, извор и узрок свега што постоји. Шта је то што је битак, самобитно. Поред онтологије, философија садржи још неколико основних дисциплина, гносеологију, науку о могућности сазнања, етику…  Талес је први философ, управо због чињенице да одговара на ово онтолошко питање: шта је то у основи свега, одговоривши – вода.

Данас су научна истраживања и доказала у извеној мери ову Талесову тврдњу, показујући да је живи свет заиста настао из воде, да се људска бића, попут и саме наше планете, састоје 70% од воде, као и да је вода неопходна за живот.

Први философ који у онтологију, самим тим и у философију, уводи термин Логоса је Хераклит (540 – 480). За Хераклита, као и касније за стоике, Логос је душа света, светски ум, по коме се све развија и живи, принцип који уједињује свет. „Космос овај Један једини … је вечно жива ватра која се са мером (са логосом у оригиналном тексту) пали и са мером се гаси”, каже Хераклит.

Логос, слово је оно што по Хераклиту представља принцип реда, који управља променама у свету, космосу, одржава закон. Платон одлази корак даље, за њега је логос стваралачки, из кога произилазе посебни логоси, као стваралачке моћи на разним нивоима света. Аристотел је творац логике, чију реч саставља управо као изведеницу од логоса, ослањајући се на своје претходнике. Логика је по самом значењу речи знање о логосу.

Хришћански богослови првих векова, завршавају философске академије, Платонову и Аристотелову, и у формалном смислу су следбеници Платона или Аристотела. Терминологија коју хришћански писци користе је јелинска (грчка) философска терминологија. Тако светитељи првих векова, говорећи о Богу, користе термине: природа, суштина, личност и логос. Хришћанство у ствари настаје из два корена, библијског, односно јудејског и јелинског, односно старогрчког, философског. Свети Јустин, мученик и философ, светитељ из другог века наше ере, каже да као што знамо да Бог чува Јевреје у Старом завету, као изабрани народ, и обраћа им се кроз старозаветне јеврејске пророке, на исти начин надахњује и философе у Грчкој да трагају за смислом.

Свој врхунац учења о Логосу, хришћанска мисао достиже код такозваних кападокијских отаца: Василија Великог, Григорија Богослова и Григорија из Нисе. Њих тројица и нешто касније, генијални Свети Максим Исповедник уводе праву револуцију у историју филосфије: оно што је основа свега није природа, није суштина, ни нематеријална као идеја, или Божанство, ништа што је бесконачно, самобитно нема почетак нити крај, нити нешто материјално као што је била вода за Талеса или метафизички појам ватре за Хераклита.

Оно што је у основи свега је особа.

Личност.

И то једна конкретна Личност, Личност која воли. Реч је о Личности Бога Оца. Дакле, Бог Отац је Бог зато што тако жели (позитивно одговара на своју егзистенцију, рекли би поменути светитељи), а не због тога што га нека унутрашња или спољашна сила приморава на то. Бог постоји, зато што то жели. Његово постојање је слободно и из љубави, израз слободе и љубави. Међутим да је Бог сам, Његова љубав би била самољубље, овако, Бог није сам, Он постоји као Света Тројица, заједница Три слободне Личности: Оца, Сина и Светога Духа. Бог Отац је извор и узрок постојања Свете Тројице, он је Отац, рађа Сина и од Њега исходи Свети Дух, (као што и ја постајем као отац, тек кад сам добио сина, пре рођења мог сина ја нисам постојао као отац, постојао сам као свашта друго, али не као отац, тако рођењем мог сина и ја сам „рођен“ као отац). Бог Отац изражава своје постојање као љубав према Сину и Духу, Син као љубав према Оцу и Духу, и Дух Свети као љубав према првој двојици.

И где се ту уклапа Логос, као принцип везаности и живота читавог космоса, душа света?

За нас хришћане Логос Божији, односно Слово Божије, Реч Божија је такође Личност. Логос је Друго Лице Свете Тројице, Господ Исус Христос, Син Божији.

Он је и Аристотелов стваралачки Логос, јер смо по његовој икони, по Његовом лику и ми створени. Како нам напомиње почетак Јеванђеља по Јовану, Слово Божије, Логос Божији беше у почетку, и беше у Бога (Оца) али и Логос, Слово, беше Бог. Свети Јован јеванђелиста даље наставља: Све је кроз њу постало и без ње ништа није постало, што је постало.

Дакле, све што је настало, што постоји, постало је управо кроз овај логос Божији. Ово је апсолутни спој  старозаветног, јудејског богословља и јелинске философије. Апостол Јован пише на грчком, поред Јевреја, очигледно се обраћа и Јелинима који познају философију и познат им је термин логос. Њима каже да је логос био у Богу, али и да је тај њима познат принцип логоса, онако како је настао цели свет дајући му смисленост, разум и поредак, на крају крајева и сам живот, да је тај логос сама Личност, Сина Божијег, кроз којег је све створено, баш као што нас и учи Свето писмо.

У слову беше живот и живот беше светло људима, Тај Логос, беше један од нас, даље наставља апостол Јован у свом јеванђељу, где смо га видели као једног од нас. Јован развија јелинску философску мисао о логосу, понављајући дословно оно што говоре философи, дајући логосу, још једну димензију личности, али и откривенску, искуствену. Јован нам сведочи о том Логосу, говори нам да га је познавао, да је Логос био један од нас. Чак када каже да се логос „настани“ међу нама, користи глагол ескинео, што значи ушаторио се, буквално логос долази међу нас, као један од нас и поставља шатор.

Безличносни, али разумни принцип у хришћанству, откривен је као личност.

Тако је за нас хришћане, термин Слово je Личност, и увек ће имати такво значење, јер је за нас Логос Слово Божије, Син Божији, Господ наш Исус Христос.

 

Свештеник Стеван Стефановић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име