Свештеник Стеван Стефановић: Утицај Митрополита Зизјуласа на све нас

Stay ontological, my friends

 Митрополиот Јован Пергамски

Јуче, другог фебруара 2023. године, представио се Господу Митрополит Пергамски Јован Зизјулас, епископ и богослов, философ и егзистенцијалиста, човек који је својом изузетно надахнутом теолошком мишљу извршио непосредни утицај на генерације теолога и вратио савремено богословље свом отачком извору.

Јован Зизјулас рођен је у сиротишту у Козани 10. јануара 1931. и његова животна прича је фасцинантна. Дечак рођен у сиротишту, магистрирао је на Кембриџу, на једном од најтежих и најзахтевнијих уједно и најцењенијих и најпрестижнијих факултета на свету. Пре тога је дипломирао, а затим и докторирао на Атинском универзитету. Био је дугогодишњи члан, али и председник Атинске академије. За епископа је произведен 1986. и био је представник Цариградске патријаршије у Атини.

У чему се заправо огледа духовни и богословски утицај којим је митрополит Јован утицао на све нас?

Својим делом L’Etre ecclesial (Биће заједнице), преведеним на енглески језик као „Being as Communion“ (Биће као Заједница) и објављеним 1981, Зизјулас баца ново светло на помало заборављену теологију кападокијских отаца (Василија Великог, Григорија Нисијског и Григорија Богослова) и Светог Максима Исповедника.

Наиме, у историји философије остаје готово необележена револуција коју су извршили кападокијски оци: уместо природе, као основ свега што постоји, светитељи четвртог века предлажу личност, самим тим и чињеницу Заједнице, са два основна егзистенцијална стожера: љубављу и слободом.

Прихватање овакве теологије, из корена је изменило наш до тада етички приступ богословљу, који у православну средину улази из римокатоличке Цркве и који је самим тим и негативно утицао и на богослужења наше Цркве.

Дакле, покушаћу да без философских термина, шпекулција и дискурса представим ову философску револуцију, онако како нам је протумачио блаженопочивши митрополит, тумачећи Кападокијце и Светог Максима, стављајући акценат на самом постојању, на онтологији ових светитеља, уместо на етици…

Ово наравно не укида етику, ни морал, али да је довољно само да будемо добри, не би било потребе да Христос долази, да пролази кроз страдања и смрт, узевши на себе људску природу, већ би могао да нас Бог одозго спаси, јер смо били добри и испуњавали заповести.

Наиме, философија је прва наукa, све данашње науке су произашле из философије. Пре него што су настали први философски системи, кроз јелинску античку философију и кроз јеврејску, старозаветну, откривенску философију, човек је тумачио стварност кроз митове, дајући свакој прирoдној појави божанску персонификацију. Тако смо имали бога грома, љубави, заната, брака, бога вина, мора, подземног света…

Први који је покушао да напусти митолошко тумачење стварности је Талес из Милета. Док се у Старом Завету, Бог јавља, открива старозаветним пророцима и успоставља са њима савез, у Грчкој делује кроз философске школе, у богословљу четвртог века ова два правца се сливају у један и настаје хришћанско учење Цркве изложено у Символу вере и одлукама светих васељенских сабора.

Тако је Талес први који говори о онтологији, односно бави се основном и најважнијом философском дисциплином. Онтологија је наука која се бави Бићем, односно покушава да нам одговори на питање шта је оно што је у основи свега. Узрок и извор постојања, односно Биће, или самоузрок. Талес каже вода, јер сав живи свет настаје из воде. Нешто касније Хераклит каже да је основ свега огањ. С тим да Хераклит не мисли на ватру, већ на метафизички појам ватре. Хераклит каже: „Космос овај, један једини нити је ко од богова нити од људи створио већ је вечно жива ватра која се с мером (логосом) пали и с мером се гаси.” Хераклит је значајан јер он уводи у онтологију појам логоса. Логос је старогрчка реч која има чак дванаест основних значења и данас је користимо као: учење, слово, реч, наука, мера…

Платон каже да је у основи свега Идеја, односно духовни идентитет. И да метафизика претходи физици. У смислу, увек је неко прво замислио неку ствар, нпр. мобилни телефон, а затим је и направио конкретан. Тако је идеја, поред тога што је духовна стварност, у ствари и општи појам. Нпр. Платон каже: „Умро је Сократ, али није умрла идеја човека.“

Карактеристично за све ове философске системе је давање предности појединачном у односу на опште, конкретно. Природа постоји вечно, Биће постоји вечно, ватра, вода, логос, идеја, било шта, то је вечни природни ентитет, који нам је дат такав. С друге стране, конкретно, личности су пролазне, смртне и нестају, губе се у том општем. Природа претходи личности у онтолошком смислу, у конкретном примеру, ми смо људи, дата нам је људска природа по рођењу, а наша конкретна личност, оно по чему се разликујемо од свих других људи, то је пролазно и нестаће када нестанемо и ми.

Тако су и богови у јелинској перцепцији, богови јер имају божанску природу, вечни су не по свом избору, већ због тога што их њихова унутрашња природа приморава да тако постоје, вечност је њихова датост постојања, као и за нас смртност.

Тако је и у филму „Троја” са Бредом Питом маестрално приказан лик Ахила, који своју бесмртност носи као терет, попут грофа Дракуле из холивудских блокбастера, Ахил не може да умре и срља из битке у битку, не може да поднесе своју бесмртност, носи је као терет.

С друге стране, смртност наше природе, као и генетски материјал, физиолошки процеси (сваком човеку срце исто функционише, плућа, јетра, бубрези, сви људи имају једнак број хромозома), сви делимо исту, заједничку људску природу. Опет, свако од нас је као личност јединствен и непоновљив, не постоје два иста човека. Као личности створени смо различити, склони да волимо, стварамо, патимо, да постојимо потпуно другачије и од наших родитеља и околине, да постојимо слободно. Личност је тако јединствени и непоновљиви начин постојања сваког од нас, и личност егзистира између два егзистенцијална, животоносна појма, љубави и слободе.

За кога смо ми заиста јединствени и непоновљиви? Ако неко замени шалтерског радника у банци и доведе другог, приметићемо, али нас то неће много погодити. Ако чујемо на вестима да је негде, у некој саобраћајној несрећи, погинуло осморо људи, биће нам жао, али исто бисмо реаговали и да је погинуло седморо људи или деветоро.

Ако неко деци у школи замени наставницу енглеског, ако им је била драга патиће за старом наставницом, али ће је временом преболети и заборавити.

Сократ је умро, али није умро Човек.

Међутим, да ли је баш тако?

Да ли је тај један стварно само број? Или је нечија сестра, мајка и ћеркица? И за тог неког, ко је изгубио вољеног, нестао је цели свет. Буквално.

И њему не можете подметнути причу о кружењу материје у природи и да је смрт сасвим нормална и природна ствар. Јер није. Заиста није.

Када неког волимо, он је за нас наш цели свет, он је за нас јединствен и непоновљив, а ако он оде, и нестане, читав наш свет нестаје. Не можемо заменити деци родитеље, и рећи им, ево вам ови други родитељи, бољи су него стари. Када неког волимо он је за нас незаменљив.

Међутим, колико год волели неког не можемо га спасити од смрти, јер колико год да је личност носилац нашег бића, а не природа, смрт је управо тријумф природе над личношћу, одлазак у безлично.

Да постојање личности не би било најтрагичније постојање у општој егзистенцији, хајде да видимо да ли постоји једно биће у коме личност претходи природи. И нараво да постоји.

То Биће, та Личност је Личност Бога Оца. Бог хоће да постоји, није Бог јер га нека унутрашња сила, као код античких богова или нека спољашња, као код Ахила, приморава да постоји вечно, већ Бог постоји зато што тако хоће. И управо је ово револуција коју су извршили кападокијски оци, а заокружио је Свети Максим Исповедник, и на коју нас је подсетио блаженопочивши митрополит Јован Зизјулас: Оно што је у основи свега је Личност. Личност Оца. Дакле, не Божанска природа, његова вечна и делатна, бесмртна природа, већ његова Личност.

Као што смо рекли, Личност је релациони појам, да бисмо постојали као јединствени и непоновљиви, потребно је да неког волимо, потребно је да нас неко воли, тек у односу љубави која је слободна, и слободе која је љубав, ми постојимо као незаменљиви, јединствени и непоновљиви.

Да је Бог сам, не би било начина да објаснимо како у њему личност претходи природи, јер ако Бог постоји одувек, ко њега воли одувек? И кога Он воли одувек, кад је свет створен од једног одређеног тренутка, а Бог постоји одувек? Овако, Бог је Личност и тако нам се открива, Бог је личност јер одувек воли Сина кога рађа и одувек воли Духа Светог. Син је вечно љубљени Син Бога Оца и он у вечности воли Оца и Духа Светог. И Дух Свети у вечности, одувек воли Сина и Оца.

Ово је образац постојања који нам је дат. У Цркви кроз заједницу са вечним Богом, ми превазилазимо нашу природу и наше Личности постају носиоци наших бића, јер Бог који нас воли, неће нас оставити да умремо, васкрснуће нас у последњи дан и као Личности живећемо вечно у Царству Божијем.

Када се тинејџери први пут заљубе, и када неко старији, неко од породице, примети да тај вољени тинејџер није баш идеалан и истакне неку његову ману, на пример да је вољени момак чупав, девојка која га воли то неће приметити, јер она кроз љубав види другачијим очима, види његову личност онако како је Бог види, онако како родитељ види своје дете, види га онаквог какви ћемо и ми бити у Царству Божијем, где је нека наша физичка мана или недостатак потпуно неважна.

Чак и ако неко живи сам, и нема друге личности која би га волела, он је личност јер постоји вечни Бог који га је створио и који га воли.

Бог Отац читав свет посматра кроз Личност свог Сина, јер је читав свет створио кроз Сина, и на крају Бог Отац даје свог Сина, да нико од нас не пропадне, већ да добије живот вечни. Управо због ове чињенице ми и успевамо да превазиђемо смрт, јер ушавши у Цркву ми постајемо синови Божији, не по рођењу, већ по дару, по благодати. Дух Свети нас све чини синовима Божијим и ми буквално улазимо у однос Оца и Сина.

Митрополит Јован Зизјулас је овом и оваквом изворно отачком теологијом Цркве утицао на генерације младих богослова, сада већ свештеника и епископа који сами врше литургијску обнову широм наше земље.

Ја лично сматрам за велики благослов што сам и лично познавао великог богослова Јована Зизјуласа, имао прилику да га слушам и разговарам са њим, и у Пожаревцу, и у Параћину, јер је он сам, због пријатељства са нашим епископом био чест гост наше Браничевске епархије.

Такође, наш епископ Игнатије, најбољи је ученик и следбеник богословља митрополита Јована, самим тим и ми који смо у богослужењу и теологији послушни свом епископу, посредно следимо и овог великог оца Цркве и нашег савременика.

Свакако да није мали број оних који су нападали и били велики критичари митрополита Јована Зизјуласа, називајући га човеком који је унео новотарије у Цркву, литургију и богословље. Међутим, иако је задатак сваке епохе црквених отаца и богослова, да пре свега Свето писмо, али и богословље светих отаца првих векова тумаче у светлу савременог света, савременог језика, митрополит није уводио ништа ново, већ је враћао старо, оно што смо због историјских околности заборавили.

Сви оци Цркве били су људи свог времена, користили су тадашње савремене језике и терминологију коју су користили философи, али и научници тог времена. А бројни светитељи су били и реформатори, највећи од свих Јован Златоусти, изменио је, преправио целокупни богослужбени поредак и написао тумачења свих књига Светог писма. Ако ми данас говоримо онако како се говорило и писало пре сто година, ми не следимо свете оце који су тада писали и говорили, већ их издајемо, јер су они, као и светитељи првих векова богословствовали, онако како се писало и говорило у првим вековима…

Било како било, Велики Свети Сабор на Криту 2016. године, потврдио је ова учења Цркве, која ће у времену које долази постати и општеприхваћена теологија. Као што је Црква прихватила учења Светог Максима Исповедника тек двадесетак година након његове смрти, тако ће и учења Јована Зизјуласа, проћи кроз све поре Цркве тек сада, када се митрополит представио Господу.

Ваш молитвеник пред Васкрслим Христом отац Стеван