Рођење Твоје, Христе, Боже наш, засија свету светлост разума, јер у њему они који звездама служаху од звезде се научише да се клањају Теби, Сунцу Правде, и Тебе да познају с висине Истока, Господе, слава Теби.
Драга браћо и сестре, парохијани, моја духовна децо, Мир Божији Христос се роди.
Данас, наша света Црква слави Божић, уз Васкрс наш највећи празник и најзначајнији догађај у историји људског постојања.
Рођење Господа нашега Исуса Христа, или Божић, како се у народу овај празник назива, је толико значајан да дели историју на два дела. Чак и они који у Бога не верују морају да признају да је то тако, јер године бројимо од рођења Исуса Христа, који одваја историју човечанства на Стару и Нову еру.
Све што постоји, можемо поделити у две реалности. У створено и нестворено. Човек, свет, читава васељена, жива и нежива природа, космос, за нас представља оно што је створено, јер има почетак, па самим тим има и крај. Бог, како нас учи Света Црква, нема почетак, самим тим нема ни крај.
Док је Мојсије чувао овце у Палестини, јавља му се Господ и шаље га у мисију да изведе његов народ, старозаветне Јевреје из Египатског ропства. Мојсије, пастир, побегао је давно из Египта и бива збуњен овим јављањем Господа, и пита Бога који му се јавио: „Шта да кажем Фараону ко си Ти?“ Бог му одговара: „Ја сам онај који јесам, Бог Аврамов, Исаков и Јаковљев.“ Дакле, Бог се објављује као Бог конкретних личности са којима је већ остварио однос, и важније, говори о себи да је Он тај који јесте.
Ово је веома важно. Бог нама објављује да је он Биће са великим Б, да је Он Сушти, рекли би на стрословенском, да је Он тај који у себи има истинско постојање.
Ово нико од нас не може да изговори сам за себе. Ја могу рећи о себи да сам ја онај који јесам, који истински јесам и стварно постојим, али већ кроз неколико дана можете видети умрлицу са мојим ликом и видети да баш и нисам био у праву.
Ми као створена бића, створени смо ни из чега, дакле пре нашег рођења нисмо постојали ни у једном облику, како каже Свети Атанасије Велики, наша природа је некадашње небиће.
И оно што нам је Бог Сам о Себи открио, Бог је заједница три Личности, Оца, Сина и Светога Духа. Дакле Бог не постоји одувек у вечности као самац, већ се нама открива као биће заједнице: Отац Исуса Христа и Духа Светога.
Сами термини отац и син нас упућују на заједницу, јер чим постоји син, морамо да имамо оца, син је нечији син, нечије дете. Такође ако сам ја отац, морам имати сина. Отац је старији у нашем временском смислу од сина, а у онтолошком, суштинском није, јер ја сам постао отац тек кад ми се родио син. Док нисам имао сина нисам постојао као отац, постојао сам као свашта друго, али не као отац. Дакле рођење сина чини и оца, оцем.
Тако ми о Богу, истински знамо да је отац конкретне личности, свог Сина, Исуса Христа.
Створивши свет, Бог није желео да свет пропадне и нестане.
Створио је свет, јер је желео да постоји нешто друго, ван њега самог.
Створивши свет, Бог је желео да тај свет превазиђе своје границе смртности и претње нестанка, зато Бог на крају стварања, ствара човека, по свом лику, икони, што ће рећи слободног. Да би се остварило јединство Бога и света, а са циљем да свет, творевина, превазиђе смрт, потребна је слобода.
Зашто је то тако?
Да бисмо ушли у однос са другим бићем, посебно ако је то биће савршеније од нас, и посебно ако је тај однос, однос љубави, потребно је да дамо слободан пристанак, иначе нема љубави. Када би нас Бог силом спасио од смрти, силом увукао у однос са њим и заједницу са њим, то стање би за нас било пакао, јер не бисмо слободно ушли у њега.
Стога Бог на крају стварања, ствара најсавршеније биће које у себи садржи и материјални елемент и духовни елемент, човека, са могућношћу да, ако то жели, у заједници са бесмртним Богом превазиђе смрт.
Као што знамо, први човек, Адам, одбија ову заједницу са Богом и повлачи са собом сву природу у смрт. И пре пада, Адам је био смртан, будући створен, међутим починивши грех, смрт од потенцијалне опасности за Адама представља реалност.
Адамов грех састоји се у томе да је он покушао да себе постави као циљ творевине, да он сам постане бесмртан, а служивши се самом природом, односно плодом са дрвета „Познања добра и зла“. Будући да је и Адам смртан, и да је природа смртна, односно плод са дрвета, и Адам не успева да превазиђе смрт.
Након Адама, смрт постаје део наше приороде, и сваки Адамов потомак, носи у себи смрт. Рађамо се, по речима западног философа Мартина Хајдегера, за смрт, а не за живот.
Па, обзиром да нас Бог није створио за смрт, након Адамовог пада, Бог није одустао од свог плана, већ шаље свог Јединородног, вољеног Сина да сједини створено и нестворено, да сједини створену природу, свет и човека са Богом.
Оно што није урадио Адам, урадио је Нови Адам Исус Христос. Тиме Бог показује прави смисао и стварања света, како нам говори апостол Павле, све је створено у Христу, кроз Христа и за Христа. Другим речима, све оно што је створено, сједињује се са Богом Оцем, преко његовог Сина.
И као што смо већ рекли, у сједињењу тварног и нествореног, створене природе, света и човека са Богом, природа учествује слободно. Ово је улога Дјеве Богородице. Богородица слободно пристаје да она роди Сина Божијег. Када јој архистратиг Гаврило, на дан Благовести доноси вест да ће она родити Сина Божијег, она га најпре пита, како ће то бити кад она не зна за мужа, Анђео јој одговара да ће се Дух Свети спустити на њу и да ће тако родити Сина Божијег.
Рођење Сина Божијег као човека, на натприродан начин, без садејства мужа, обезбедило је да Господ Исус Христос не наследи смртну природу, односно да смрт не буде и његова судбина. Рођење Исуса Христа, Сина Божијег, дешава се, наравно, по Божијој иницијативи, односно по вољи Божијој, Бог силази у свет, међу људе. Било је немогуће да се човек подигне до Бога, зато Бог силази међу нас и постаје један од нас, али уз слободни пристанак Дјеве Богородице.
Као што је Адам одбио сједињење са Богом у име читаве творевине, тако је Богородица рекла егзистенцијално да Богу у име целе творевине и свих људи, наравно спасење сваког од нас се дешава и на личном нивоу, јер свако од нас понаособ може да одлучи да уђе у заједницу са Богом и оствари живот вечни, или да ту заједницу одбије, кроз сједињење са Христом.
Сједињење са Христом сваког од нас, дешава се нашим крштењем. Као што се Дух Свети спустио на Дјеву Богородицу, тако се на крштењу Дух Свети спушта на сваког од нас и чини да бивамо поново рођени, на нови, другачији начин.
Дух Свети је такође биће заједнице, и увек у историји Цркве, у историји спасења, када говоримо о Духу Светоме, видимо да Он успоставља заједницу. У конкретном случају Благовести, Дух Свети успоставља заједницу Бога и човека кроз Дјеву Богородицу. У случају нашег крштења, Дух Свети нас сједињује са Христом, али и са свим другима који су крштени.
Зато је наша вера и наш живот као верника неодвојив од Цркве, од заједнице, која постоји по обрасцу по коме постоји и Бог као Света Тројица. Крштењем ми постајемо део Цркве, део оних који су се раније већ сјединили са Христом својим крштењем.
Говорим о слободи у ова тешка времена кроз која сви заједно пролазимо, у времену страдања, светске пандемије, вируса који хара и који је у протеклој години однео многе људе које смо волели. Не би требало да се плашимо, јер будући да смо смртна бића, ми морамо проћи тим путем, тим путем је уосталом прошао и сам Господ наш Исус Христос. Помолимо се да нас све обасја непролазна, божанска светлост овог празника, попут звезде која је обасјала пут до Богомладенца.
За крај, замолићу вас да сви послушамо речи нашег патријарха, његове Светости патријарха српског Порфирија, да се помолимо за нашег брата и Србина, апостола слободе, Новака Ђоковића, који ове божићне дане проводи затворен, јер брани својом личношћу и ауторитетом који поседује, своја уверења.
Мир Божији, Христос се Роди
Ваш молитвеник пред Богомладенцом, отац Стеван Стефановић
