„ … кад мален пред звездама, живиш од сјећања…
И вријеме се мења, са лошег на горе,
Хајде да склопимо очи да сањамо боје…”
Парни ваљак
Шта је то време?
И заиста, може ли човек да се не запита о протоку времена и о свом месту у свемиру док стоји мален под звездама, загледан у ведро звездано небо?
Данас, видимо да и најславнији физичари имају проблем да дефинишу сам појам времена, односно да имају различита мишљења. И заиста: како би свако од нас одговорио на ово питање? Тек Ајнштајн говори о времену као о четвртој димензији у својој теорији релативитета и „ствара“ четвородимензиони континуум простор – време. Међутим, овај континуум можемо схватити само са математичког аспекта. Данас знамо да меримо време, а знање о томе шта је само време нам измиче.
Оно што знамо и из савремене физике и што је прихватљиво и нама теолозима: време се креће праволинијски, од једног одређеног тренутка, напред, само у једном смеру. Немогуће је обрнути поступак и ићи уназад. Амерички писац Скот Фицџералд, написао је причу о Бенџамину Батону, који се рађа као старац и у току живота постаје све млађи и млађи, а живот завршава као новорођенче. 2008. године Дејвид Финчер снима филм „Необични случај Бенџамина Батона“ са Бред Питом у главној улози. Међутим овакав случај постоји само на филму, и у књижевности, у пракси време хита само напред, праволинијски, рекли бисмо чак, ка нечему, ка циљу.
Ако бисмо покушали да библијски извештај стварања света и човека ускладимо са званичним научним учењем, упали бисмо у велику замку и то не би било добро. Не из контекста Библије, већ из контекста науке. Ако узмемо само један пример, рецимо, старост космоса или Сунчевог система, видећемо да се научна сазнања мењају сваких десет година. Физичари и геолози ће нам рећи: да, научна сазнања се мењају, јер постају прецизнија, што је и сама суштина науке. Наравно то нећемо спорити, поента је да је библијско откривење исто, једнако, и ми који смо у Цркви не би требало да усклађујемо вечне истине Светог Писма са променљивим научним учењима.
Најпре је Птоломеј, највећи научник свог времена, сматрао да се Земља налази у центру свемира и да Сунце, Месец и звезде круже око ње. Никола Коперник је почетком 16. века поставио Сунце у центар космоса. Данас научници сматрају да је наш Сунчев систем тек мали део галаксије у којој се налазимо. Последњих деценија откривено је много извангалактичких система, па се број галаксија процењује на више милијарди. Замислите сад да смо ми као Црква морали да сваки пут, наше званично учење усаглашавамо са званичним научним учењем, какве би све пометње настале, то свакако није наш задатак.
Званична наука данас недвосмислено тврди да Земља нема повлашћено место у свемиру. Сунце такође нема повлашћено место у свемиру, Сунчев систем нема повлашћено место у свемиру, чак ни Сунчев систем нема повлашћено место, не у свемиру, већ ни у нашој галаксији.
Данас се савремени физичари баве оним чиме су се у историји бавили философи. Физичари покушавају да одговоре на питање шта је Биће, шта је постојање, како је све настало, зашто Биће, а не небиће, шта је тамна материја, тамна енергија, антиматерија, и на концу, шта је време. Проблем настаје јер ни на једно од ових питања не можемо одговорити у пракси, експериментално. Неки од ових догађаја су оно што савремена наука назива сингуларитетима, односно догађајима који су се десили само једном: нпр. настанак космоса, настанак живог света из неживог итд. Такође, сингуларитет је и назив за тачку у којој је био сабијен сав космос пре великог праска.
Присуствујемо покушајима биолога да у лабораторијама докажу да је живи свет настао из неживог, покушавајући да понове истоветне услове у којима је, по њима, настао живот. Ово је за многе људе из Цркве, па чак и за многе богослове саблазан, а не би требало да буде. Јер, ако икад успеју да у лабораторији из неживог створе најједноставније живо биће, доказаће оно што ми хришћани говоримо већ две хиљаде година, оно што протестанти називају „интелигентни дизајн“, односно доказаће да живот није настао случајно, већ вољом неког ко тај живот ствара.
Првог дана стварања света Бог ствара небо и земљу, (материјални и духовни свет, простор и време) земља беше без обличја и пуста, беше тама над безданом, тада Бог ствара светлост својом речју: нека буде светлост и би светлост. То је био први дан стварања света.
Дакле, дан не значи нужно период од двадесет четири часа. Ми можемо да ове библијске дане схватимо буквално, како их разумеју многе протестанстске цркве, а можемо их и схватити као шест етапа, шест периода из којих Бог ствара све што постоји. Светлост коју Бог ствара првог дана стварања је прво јутро у прапостојању свемира, отуд је термин дан сасвим примерен, чак и ако није реч о периоду од двадесет четири часа.
Овде се нећемо бавити хронологијом, нити датирањем, посебно не библијском хронологијом, акценат стављамо на друге ствари.
Шта нам каже савремена наука? Она донекле прати Библију.
Доминантан теорија о томе како је настао космос је теорија о Великом праску, такозвани big bang. Заправо свеокупна материја и зрачење свемира били су згуснути у запремини од свега неколико литара, у већ поменутој тачки сингуларитета. У овом стању апсолутне густине, концентроване масе али и бесконачне топлоте, елементарне честице су се сударале једне са другима, али и са својим античестицама и дошло је до експлозије, односно до Великог праска. Тако космос, односно та праматерија почиње да се шири. Услед истезања и ширења, густина и топлота су почеле да се смањују и попуштају. Од првих, елементарних честица настају електрони, неутрини, и опет претпостављене честице, за које научници само сматрају да су постојале, а које називају кварковима, из којих настају протони и неутрони. У прапочетку ове честице су биле измешане са фотонима, честицама светлости, које стварају зрачење, те од њих настају први елементи – водоник и хелијум, односно њихова језгра.
Све ово се, по научницима, десило у пар микросекунди. Како научници сматрају, већ у 10-37 секунди, након Великог праска, свемир се шири експоненцијално, дакле, буквално у трену.
Можете ли замислити тај тренутак? Тај трен, тај број, ту вредност? Дакле, реч је о тридесет седам хиљадитом делу секунде. Време у којем настају претпостављене прачестице, (кваркови, затим лептони и фотони – честице светлости које имају особине и материјалних честица, а и таласа) до тренутка када од њих настају електрони и протони је такође мање од микросекунде, да би хелијум настао негде у трећем минуту након Великог праска. А космос би од једне тачке, нарастао до величине неколико милиона пута шире од садашњег Сунчевог система, већ у микросекунди.
Свемир настаје готово у тренутку, каже савремена наука.
Познато вам је?
Па да, Свето писмо говори то већ хиљадама година.
Тренутак стварања и период од 10-44 секунде након стварања су изван домашаја науке. Заправо, Ајнштајнова теорија, једина опште прихваћена теорија простора и времена не важи за догађаје који су се збили на простору мањем од 10-37 метара, и у времену мањем од 10-44 секунде. Ово је такозвано Планково време и Планкова удаљеност, унутар којих не владају законитости физике који владају у садашњем свету, простору и времену. Овде не владају закони Њутнове физике, односно закони које је овај философ уочио и представио свету. Савремени физичари сматрају да ће одговор на ова питања дати терија квантне гравитације, која још увек није развијена.
На основу одјека Великог праска, који још увек постоји у свемиру и релативно је лако уочљив, научници су закључили да се Велики прасак десио пре 13,8 милијарди година, готово у једном тренутку, да је до тада космос био бесконачно мали простор са бесконачно велико масом, притиском и топлотом. Након Великог праска космос се и даље шири, односно ширење космоса и даље траје.
Ово нам отвара неколико нових питања:
Прво што ћемо закључити је да космос није бесконачан. Постоји од једног одређеног тренутка. Није бесконачан јер се шири и даље. Немерљив је и несагледив, али бесконачан није. Коначан је. Има почетак, границе и крај.
Читава плејада озбиљних научника уочила је ширење космоса.
Друго, шта је тај простор у којем се налазио космос, пре свог нстанка, односно биг бенга? То је апсолутно ништавило, односно термин са којим ми из Цркве баратамо од када Црква постоји, а то је – небиће. Како нам каже Свето писмо Тама беше над безданом. Савремени физичари и астрофизичари ће, као што смо већ рекли, потврдити да се свемир и даље шири. Е сад, обратите пажњу, свемир се не шири у неком простору који постоји изван њега, јер изван њега не постоји ништа. Као што се, и кад је био сабијен у једну релативну тачку, свемир није налазио у неком простору, јер простора изван свемира није ни било, није било ничега. Сав простор био је унутра, унутар тачке сингуларитета, ван тога био је бездан, како каже Свето писмо, апсолутно ништа како каже наука. Постојање апсолутног непостојања, односно апсолутног ничег, небића, јако је тешко замислити, али је овај термин, као што видимо неопходан и самим физичарима.
Пре Великог праска, није било простора, односно простор је по научницима био сабијен (по Ајнштајну и време), након Великог праска већ можемо констатовати где се налазио свемир, аутоматски, ако располажемо са термином где, можемо да говоримо и где се налази сад и где се налазио раније. Дакле, заједно са простором, настаје и време. Ово је и библијски концепт. У Библији пише У почетку Бог створи небо и земљу. Реч „почетак“ је временска одредница. Свето писмо нам јасно открива да све што постоји, постоји од одређеног тренутка, а да само Бог постоји одувек, пре времена које је такође створено.
Дакле, Бог ствара свет из Небића, из апсолутног ништавила. Тако над нама стално стоји претња Небића, као и целом свемиру. Једино што постоји одувек, што постоји и пре стварања свемира је Бог, који има живот у себи и који нама живот даје.
Дакле, када говоримо о апсолутном ништавилу, није реч о празном простору који се данас налази у свемиру, између удаљених звезда, реч је о апсолутном ништавилу. О ничему. Свемир се налази у „ништа“ и шири се даље у „ништа“.
Записи које у космологији пратимо, попут записа које археолози и историчари откривају, су записи светлости. Односно, пратимо траг светлости који долази до нас.
Још је 1912. Весто Слипер уочио и измерио такозвани Доплеров померај и закључио да се спиралне маглине, како су се тад звале спиралне галаксије удаљавају од Земље. Едвин Хабл је почетком века открио да се све тачке у оквиру универзума удаљавају једна од друге. Математички су израчунали да када би се кретања галаксија које постоје данас, које се удаљавају једна од друге, обрнула, колико би времена прошло док би се цео свемир сабио у једну тачку.
- два научника у Америци, Пензијас и Вилсон, буквално случајно наилазе на необичне сигнале који долазе из свих праваца истовремено. Најпре су сматрали да је реч о неким сметњама, међутим када су измерили сигнал испоставило се да посматрају тачно онај спектар који је тридесетак година раније предвидела математичка теорија.
Од тог тренутка теорија Великог праска постаје општеприхваћена научна теорија. Јер је црвени спектар који су видели био математички, материјални доказ – ехо Великог праска.
„Таму“ која је постојала у почетку, разбија, по званичној науци, Велики прасак, а по Библији Бог Отац стварајући светлост. Светлост пре звезда и Сунца (Сунце је по науци тек трећа генерација звезда, по Библији слично, створено је тек четвртог дана стварања). Ехо те светлости је још увек присутан у свемиру. Тако је откривено космичко, позадинско, микроталасно зрачење. Осим овог зрачења, уочен је и такозвани црвени помак. Реч је о видљивој, црвеној фреквенцији светлости која указује да се галаксије удаљавају једна од друге, и да су некада биле знатно ближе једна другој. Ово исијавање је на јако ниској температури, тек нешто већој од апсолутне нуле, тачније на 4 степена Келвинова.
Међутим, појавио се и један проблем. Када су читав свемир замислили сферично, тао да на центру те мапе стоји Земља, наравно из перспективе научника који су снимили микроталасно зрачење (и наравно из перспективе свих посматрача, јер смо сви на Земљи), изгледало је да зрачење није хомогено, униформно, већ је уочено да се галаксије удаљавају од Земље, што Земљу ставља у апсолутни центар свемира.
Наравно, научници су апсолутно одбацили ову теорију и сматрали су да је реч о недостатку инструмената којим је мерење вршено.
Деведесетих година, постављен је сателит са много напреднијом технологијом „Кобе“, чија је једина сврха била да сними позадинско зрачење. И поново је снимљена аномалија, овај пут још прецизније и јасније. По средини сферичног приказа звезданог неба из перспективе Земље, хоризонтално, појавио се топлији део позадинског зрачења. 2001. НАСА шаље сателит са најпрецизнијом могућом опремом да сними позадинско зрачење, опет се поновило исто, као и 2009. и 2013. са сондом „Планк“, и опет је примећено оно за шта су они сматрали да је аномалија, тачније фреквенција и топлота позадинског зрачења указивале су на то да је Земља у строгом центру свемира. Баш као што нам и Библија говори. Ову „аномалију“, односно хоризонталну линију различите топлоте која сече нашу планету и коју су космолози уочавали сваки пут, назвали су access of evil, случај зла, јер им се никако није уклапала у теорију.
Наиме, за научнике који слепо, религијски, верују у еволуциони принцип, Земља је само једна од милијарду планета у милијарду галаксија. Немогуће је да буде у строгом центру свемира, реч је о случају, грешци, злој случајности.
Да би оправдали толику присутност фине подешености у нашем свемиру, нпр. Месец се налази на тачно толикој удаљености од Земље да је могуће потпуно помрачење Сунца посматрано са Земље, да је мало ближе, или мало даље, не само да не би било могуће потпуно помрачење Сунца, већ би и сам живот на Земљи био немогућ; такође,
ниједан од више десетина месеца у Сунчевом систему није у односу на своју планету „подешен“ тако да је са неке од планета видљиво потпуно помрачење Сунца, научници су прибегли теорији о мултиверзуму, коју нам сада намећу преко Марвелових филмова. Наиме, има толико универзума, да је овај само један од многих, и једноставно се пуким случајем, овде десио живот.
А заправо је потпуно другачије.
Научници су открили да је Земља у строгом центру свемира.
А и да нису открили, за нас то не мења ствари. Ми имамо библијско откривење, којим нам сам Бог сведочи да је Земља створена прво, и да је у онтолошком смислу у центру стварања, јер је свемир створен и направљен буквално око ње, а историја спасења света и свемира дешава се ту, међу људима, створеним по икони Божјој, међу које и уосталом долази и сам Син Божији, који постоји одувек, пре времена, пре простора, који је Реч Божја.
Она Реч којом је створена светлост.
Наставиће се….