„ … У почетку створи Бог небо и земљу. А земља беше без обличја и пуста, и беше тама над безданом… и рече Бог: нека буде светлост. И би светлост.
И виде Бог да је светлост добра и растави Бог светлост од таме.
И светлост назва Бог дан, а таму назва ноћ и би вече и би јутро, дан први….“
Бог је створио свет из небића, из апсолутног непостојања. То значи да све што постоји око нас, постоји од једног одређеног тренутка, пре тога није постојало ни у једном облику. Како нам Црква открива, све што постоји на свету, створено је у шест периода, шест библијских дана. У почетку Бог Отац својом речју ствара Небo и Земљу, која беше без обличја и пуста.
Како нам библијски писац напомиње, тама беше над безданом и онда Бог својом речју ствари светлост.
Реч Божија, којом Бог ствара, није изречена реч, попут речи које ми изговарамо. Реч Божија је особа, Личност, заправо Друго Лице Свете Тројице, Син Божији, који заједно са Богом Оцем постоји одувек. Библија нам открива да постоји и треће Лице Свете Тројице, Дух Божији, односно Свети Дух, који се надвија над водом.
Како нам савремена наука тврди, све што постоји, читав универзум, настао је експлозијом која се назива Биг бенг, односно велики прасак и у делићу секунде, из апсолутно мале масе велике густине и велике енергије, настаје читав космос, за пар делића микросекунди, и траје до данас, неких 13,75 милијарди година, уз одступања од 11 милиона година.
Научници су дошли до ових бројки пратећи ехо те светлости Великог праска, која је позадинско микроталасно зрачење, а које се пружа свуда у космосу у свим правцима. За нас, то је ехо те светлости коју Бог ствара првог дана стварања света.
Научници су открили ту светлост случајно и она им је потврдила исправност теорије о Великом праску, јер сама теорија, до краја шездесетих година прошлог века, нити је била општеприхваћена, нити је била једина теорија о настанку космоса. Шта више и сам назив Биг бенг, дат је од стране противника ове теорије, из шале. Јер нити је реч о пуцњу (праску, бенгу), јер у време настанка космоса није било молекула који би преносили звук, нити је било нечега кроз шта би тај звук пролазио.
Пошто је реч о тачки у којој је био сабијен сав простор, енергија (могуће и време), није био ни велики. Дакле, реч је о игри речи, нити је био велики, нити је био прасак. Даље, истражујући ехо Великог праска научници су у три етапе, први пут 1964, затим 1992, сателитом Кобе, и коначно, у неколико наврата у нашем миленијуму открили аномалију коју су назвали: зли ексес, (axis of evil), која показује да је Земља не само у центру наше галаксије, већ и у центру читавог свемира.
Kадa говорим пријатељима o axis of evil, изгледа им као да је реч о научној фантастици, и верујем да би ми пре поверовали да им говорим да је прича из „Ратова звезда“ истинита, а реч је заправо о легитимном научном открићу, до којег су дошли еволуционистички научници, следећи праве научне методе, само што они сами нису били задовољни резултатима. Не само да је аномалија показивала разлике у замишљеном „хоризонту“ сферичног приказа звезданог неба са перспективе Земље, већ су и примећене промене у космичком микроталасном зрачењу у два интервала, у току пролећне и зимске равнодневнице.
Просто је невероватно да неки космички догађај – односно да нешто што је уочљиво широм космоса, има везе са очигледно земаљским догађајем, као што је равнодневница.
Али, ако се ослонимо на библијско откривење, и није тако невероватно.
Земља је референтна тачка космоса, јер је у почетку Бог створио Небо и Земљу.
Као што је Васкрс исходишна, референтна тачка нашег живота, јер је тог дана Син Божији победио, савладао смрт. Смрт која је судбина читавог космоса, свега створеног, свих живих бића, али и далеких звезда и самог космоса, који по научницима трају милијардама година, али од једног одређеног тренутка и до једног одређеног тренутка. Дакле, смрт, односно одлазак, повратак у Небиће, у оно Ништа које је постајало пре стварања/настанка космоса, „судбина“ је свега створеног. Васкрсењем је Христос чак и смрт пребацио у сферу слободе, дајући нам могућност да, ушавши у заједницу са Њим, и сами живимо вечно. Тако је Дан васкрсења за нас важнији од дана нашег рођења.
Тако је и Земља, простор у средишту свемира, онтолошки, метафизички, егзистенцијално, а зашто не и физички, буквално, јер је Земља простор где се ова историја спасења одвија.
Научници су ово објаснили тиме што су рекли да још увек немају објашњење за поменути „ексес“ те да је можда реч о присуству такозване космичке прашине.
Даље, да бисмо саму теорију Великог праска одржали, потребно нам је присуство, најпре ничега (апсолутног ништавила) у коме се космос налази, и у оквиру којег се данас и даље шири, а чије постојање (односно непостојање, које пошто је апсолутно ништавило, не можемо о њену да говоримо ни као о постојећем) је метафизички, а не научни термин. О његовом постојању можемо само да верујемо, не можемо, експериментално, односно емпиријским, искуственим путем, кроз експеримент, доказати да небиће постоји. Да постоји нешто што је ништа. Како бисмо уосталом и доказали да нешто што је ништа постоји, у ствари не постоји.
Литургија, оваква какву је данас знамо настаје у четвртом и петом веку. Написао ју је Василије Велики, а реформу је извршио Јован Златоусти. На литургији се четири пута понавља таксативно захвална молитва Богу што нас је из небића привео у биће. Аутори литургије на овај начин јавно полемишшу са тада актуелним и доминантним јелинским схватањем да свет, као материја или идеја постоји одувек. Нпр једном Грку би могли да покажемо да овај сто једном није постојао, Грк би одговорио да није постојао у овом облику, облику стола, али да је постојао као даска, пре тога као дрво, и тако даље, у давној прошлости као нека наједноставнија протоматерија. Међутим Хришћанска идеја је да сто, као и човек, и свет, раније није постојао ни у једном облику. Да га једноставно није било. Ово је једнм древном Јелину било јако тешко да замисли, као што је и данас једном савременом човеку уроњеном у рационализам и потрошачко друштво немогуће да замисли шта је небиће.
Следеће, да бисмо подржали ову теорију, потребно је да уз прачестице од којих су настали протони и неутрони, а касније и најлакши елементи (водоник и хелијум), замислимо и постојање антиматерије, са којом би се честице материје сударале, што такође није доказиво.
И на крају, присуство мале количине материје у свемиру је замерка присталица других теорија присталицама теорије Великог праска. Наиме, у космосу нема довољно материје која би објаснила ширење свемира, те се уводи појам тамне енергије која чини око седамдесет и три одсто свемира, као и присуство честица које су назване тамна материја, а које чине двадесет три посто од укупне количине енергије и материје у свемиру. Све остало у космосу, звезде, планете, читаве галаксије, па чак и честице светлости, спадају у преосталих четири одсто, по савременој науци. Дакле, 96% енергије и материје у свемиру нико није видео нити измерио. Ја лично немам разлог да сумњам у ове научне хипотезе, само скрећем пажњу да све ово није егзактна наука. Методолошки, ово је религијска ствар, јер захтева од нас да верујемо у претпоставку. Легитимну научну, али опет, претпоставку.
Дакле, колико год вам научници данас на каналима Националне географије, изгледали арогантно, попут наставника биологије у основним школама, није реч о правим научницима, јер је свако знање фрагментарно и лимитирано, све је подложно упиту и постоји сијасет научника који се неће сложити са најубедљивијом теоријом. Ароганција долази из малог знања.
Ниједан професор универзитета никада не би тражио од студената апсолутно поверење у научну теорију, јер се то противи самој суштини науке.
Које су последице стварања света из небића?
Прво, пошто створена материја има свој почетак, има и свој крај. За нас теологе, веома је важно учење Цркве да је свет настао из небића, јер је учење старих Јелина, доброг дела философа и већине источњачких религијских система било управо супротно, да је свет у неком облику вечан, да постоји одувек. Самим тим и стварање није процес који постоји у времену, већ је вечно стварање. Црква веома рано одбацује оваква учења. Како нам сведочи Свето писмо, једино Бог постоји одувек, свет је створен једном, у једном тренутку, у времену.
Друго, пошто је створен ни из чега, небиће стоји као стална претња свему што је створено. Атанасије Велики каже да је небиће и смрт оно што почива у природи творевине. Свет и човек могу да умру, нестану и врате се у небиће, то је претња која је у нашој природи. Самим тим што имамо почетак, имамо и крај.
Треће је, питање смисла. Ако прихватимо да је тренутак нашег настанка, као и тренутак настанка космоса и целе творевине, дело конкретне Личности, Бога Оца, творца, онда можемо и да се запитамо зашто нас је Бог створио. Свакако хришћански одговор на ово питање, није да је Бог створио свет из небића да би га затим вратио у небиће. Онда би били осуђени на смрт не само од наше природе, већ и од Бога.
Бог, дакле, ствара свет и човека, за живот, за вечни живот. С друге стране кад би Бог у саму нашу природу уткао неку силу којом бисмо превазишли смрт и претњу небићем (нпр. вечна душа, самодовољност, чинимо добра дела и превазишли смо смрт) онда би Бог поред себе створио и друге богове, односно, један аутоматски бесмртан свет.
Уместо природне бесмртности, Бог је у нас усадио слободу. Тако наше постојање у вечности, односно превазилажење смрти, није више у реалности наше природе, већ наше личности, нашег слободног искорака ка Богу, нашег односа према њему које ће нам и дати постојање.
Сусрет Бога и човека требало је да се деси са Адамом, међутим, Адам је себе поставио као циљ творевине, и покушао је уз помоћ саме творевине, плода са дрвета познања добра и зла, да себе учини бесмртним и није успео. Смрт од потенцијалне опасности, за Адама постаје реалност. Бог је испоштовао овакву Адамову одлуку, али Он није одустао од свог плана. Оно што није урадио први човек, урадио је Христос, који у својој једној Личности, оној Личности Речи Божије која је постојала одувек, сједињује створено и нестворено, сједињује смрт и природу, човека и свет, читав космос са нествореним Богом.
У Личности Христа извршена је мисија спасења света и човека, спасења од смрти и повратка у небиће пре стварања.
Ваш молитвеник пред Господом у дане Великога поста, јереј Стеван Стефановић
