За нас су Косово и Метохија, али и Република Српска од животне важности. Као хришћани, сваког човека видимо као брата, као ближњег и увек смо спремни на дијалог, али дијалог који никако не угрожава или не доводи у питање Српске интересе: Цркве, верног народа или државе Србије. Што се тиче Косова и Метохије, став Цркве је јасан, реч је о незаконитој сецесији дела територије и не постоји начин да прихватимо наметнуто решење које би озаконило сецесију… Пећка патријаршија је за Српску Православну Цркву оно што је за Римокатоличку Цркву Ватикан.

                                                           

Патријарх Српски Порфирије, Мирославу Лајчаку 05.06.2021.    

 

Шта за нас данас представља Српски Свет? Да ли смемо да говоримо о српским земљама, имамо ли право да као држава и као друштво подржимо наше сународнике, Србе који живе ван граница наше државе, најпре у Републици Српској али и у Хрватској Северној Македонији и можда, пре свих у Црној Гори, а да наше старање о нашим људима не буде схваћена као великосрпска идеја и фашизам.

Од Словенаца смо добили такозвани нон пејпер, којим је понуђено решење „балканског питања“ тако што би се на Балкану створиле три национално чисте државе, са етнички јасним границама: такозваном Великом Србијом, Великом Хрватском и Великом Албанијом. Док би Федерација БиХ била сведена на трећину од садашње територије, а Северна Македонија би остала без својих западних делова.

Србија би добила Републику Српску и север Косова, али би остала без целог Косова јужно од Ибра, где живи две трећине косовских Срба, као и без наших манастира на Косову и Метохији. Хрватска би добила део федерације, тамо где су Хрвати у већини, а Албанија би добила готово цело Косово, и половину Македоније. Да ли онда можемо говорити о Великој Србији и Великој Хрватској?

Наравно да не.

Без Црне Горе, Републике Српске Крајне, може ли се говорити о Великој Србији. Без Црне Горе у којој се пре само сто година 97% становништва изјашњавало као Срби? Такође, великохрватски наратив је такав, да они Великом Хрватском сматрају сав простор Босне и Херцеговине до Дрине, па чак и Срем до Земуна. Тако да и ако би Хрватска, у случају примене нон пејпера, драстично повећала своје границе, не може бити речи о Великој Хрватској. Једино би Албанци добили своју велику државу.

Да ли ми имамо право да уопште размотримо овај предлог са нон пејпера?

У реду добили би Републику Српску, државу настањену искључиво Србима, али одрекли би се Косова. Ко нам гарантује, да би се наши непријатељи ту зауставили. Ово је веома важно рећи, ми имамо непријатеље, оне који не мисле добро нама и нашој држави.

Управо споразуми које смо ми потписали са представницима Западних сила у Рамбујеу, Куманову и резолуција 1244 Србији гарантују неповредивост граница, и Косово у саставу Србије. Западне земље које су потписале са нама ове документе у којима су нам гарантовале територијални интегритет су прекршиле ове споразуме признавши државу Косовских Албанаца. Шта би нам гарантовало да би у случају да препустимо Косово, они ту стали? Да следећа не би била Рашка област, или чак и Војводина?

Краљевина Србија, велики ратни победник из Првог светског рата, уједињује српске земље у Југославију, најпре у краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Хрвати, Словенци и Срби из Босне муслиманске вероисповести ратовали су на страни аустроугарске монархије и изгубили су рат, ми смо им помогли, у име југословенства, да са стране поражених пређу на страну победника.

Након пада берлинског зида и уједињења Немачке, сведоци смо прекрајања историје и покушаја да се краљевина Србија, као највећи победник али и највећа жртва Првог светског рата претвори у узрок почетка рата. Видовдански метак Гаврила Принципа, дечака песника, претворен је у терористички акт.

У Другом светском рату, опет, Срби су једини прави антифашистички народ на овим просторима. Једноставно је невероватно да на друштвеним мрежама и данас видимо да чак и неки Срби изједначују равногорски четнички покрет Драгољуба Михајловића, односно југословенску војску у отаџбини са усташама или неком од фашистичких војски. Команда југословенске војске у отаџбини, била је у Лондону, савезничком Лондону, док су усташке SS дивизије биле званична Хитлерова војска.

Данас знамо да су Хрвати имали преко четири хиљаде добровољаца који су са Хитлером јуришали на Москву. У исто време Милан Недић није могао да нађе тројицу, и буквално тројицу, лекара који би се добровољно јавили да учествују на страни Немачке у нападу на Русију. Ни један Србин није отишао на Источни фронт.

Данас, изгледа да силе које су изгубиле и Први и Други светски рат, поново воде главну реч у Европи и док се у свим осталим земљама строго кажњава свака појава неофашизма, у Хрватској видимо дечицу обучену у усташке униформе које поздрављају фашистичким поздравима. Ватерполисте Звезде које бацају у море, разбијене излоге кафића у којима се пуштају Звездине утакмице…

Усташки наратив, на жалост видимо и у Црној Гори, српској Спарти.

У Црној Гори, данас реч Србин и српски, представљају нешто што је готово забрањено. Удаљавање од свега што је српско, од светосавља и Косовског завета, удаљавање од српског идентитета и даље се сматра као нешто позитивно и као корак ближе евроатланском, евроунијатском идентитету. Уместо југословенског, па комунистичког идентитета, понуђен је нови НАТО идентитет.

Ово видимо у чињеници да се у Црној Гори око тридесет посто становништва изјашњава као Срби, а да преко 75% људи припада Српској Православној Цркви, док готово 80% људи говори српским језиком. Дакле, према прошлом попису, који је извршен уз страшне притиске и који је био полу легалан, трећина становништва се јасно изјаснило да су Срби, док се још трећина и чак нешто јаче изјаснила да су Црногорци, али да говоре српским језиком и да су припадници Српске Православне Цркве.

Због тога се и стара власт у Црној Гори и сада страшно боји пописа, јер нису сигурни колико људи који говоре српским језиком и иде у Српску Цркву, могу да се коначно изјасне да више нису Црногорци, већ да су Срби.

Често слушам примедбе да ми Срби имамо обичај да говоримо другим околним народима шта су, да им говоримо да су Срби или да им објашњавамо како су настали, уз примедбе на овакво понашање следи аргумент: „свако може бити шта год жели и изјаснити се онако како се осећа“.

И ово је још један глобалистички апсурд. Ако ми је прадеда ратовао на Церу и Колубари, на Мојковцу или на Куманову и Брегалници, ако ми је деда био Србин, ако ми је и отац био Србин, онда сам и ја Србин, ја се могу изјаснити као Црногорац, Бошњак, Шумадинац, Ресавац, Кривовирац или чак и као Џедај или Марсовац, али да ли сам ја то заиста? Наравно да нисам, од генетског наслеђа, од биолошке ипостаси се не може  побећи. Оно си што су ти били родитељи и дедови. Не каже се узалуд за родну земљу отаџбина = земља отаца, а за језик матерњи, језик којима су нам говориле мајке.

Узимање географске одреднице за националну, као и национални инжењеринг, није ништа ново. Ми, као страдални, заветни народ, морали бисмо да научимо из наше историје, иначе ћемо вечно бити осуђени да је поново проживљавамо. Након аустроугарске анексије Босне и Херцеговине, извршен је национални инжењеринг, односно покушано је да се Срби из Босне, све три вере, претворе у Босанце, односно Бошњаке. Да се географски идентитет претвори у национални. Да се тада Босна и Херцеговина, која је била насељена искључиво Србима све три вере, средином деветнаестог века, придружила краљевини Србији, данас не би било разлике између Босанске и Тимочке крајне.

Након нон пејпера, српски свет, осетио је још један потрес, реч је о избору епископа на упражњено место митрополије Црногорско приморске.

Чак је и српска Црква увучена у политичке игре, али смо мудрошћу нашег патријарха избегли замку.

Црногорски премијер, кога је лично блаженопочивши митрополит Амфилохије извукао из анонимности и поставио на место на коме се налази, је својом неспретном изјавом учинио митрополиту Јоаникију медвеђу услугу. Наиме, црногорски премијер је најпре одбио да прими српског амбасадора у Црној Гори, господина Божовића, рођеног Никшићанина, након тога се директно умешао у рад сабора Српске Православне Цркве изјавом да је воља народа Црне Горе да владика Јоаникије постане нови митрополит црногорско приморски и цетињски.

Начин на који је најпре патријарх Порфирије одговорио на ово исказивање воље нове црногорске власти је изузетан мир, и свако одсуство испровоциране реакције или инаћења. Сабор и патријарх, остају при својој ранијој одлуци, да два највећа светла са зимских литија, два свештеника која су највише страдала, епископ Јоаникије који је био хапшен постане митрополит на Цетињу, а епископ Методије, који је тучен на литијама, још пре него што се у литије укључио и блаженопочивши митрополит Амфилохије, данас постане епископ Будимљанско – Никшићки.

Они који добро познају прилике у Српској Православној Цркви истичу како пред овај мајски Сабор наше свете Цркве уопште није било потреса, и да епископи и свештенство никад мирније нису дочекали сабор. Ово је директна заслуга патријарха Порфирија, који је на све политичке изјаве воље и провокације реаговао мирно, као човек Цркве, али и човек свог времена, не допустивши страним факторима да се мешају у рад Сабора, и чврсто оставши на принципима да нема наметнутог решења за Косово и Метохију, који за нашу свету Цркву, остају окупирани део Србије.

 

Српске свет није оно што пише у нон пејперу, српски свет су Србија са Косовом и Метохијом, Република Српска и Црна Гора. Уз живо сећање на то да је постојала и Република Српска Крајна и да су 1912. године у Првом балканском рату наши дедови уз огромне жртве ослободили од Турака данашњу Северну Македонију, и годину дана касније 1913. потврдили ову победу уз још веће жртве. И касније током преговора у току Првог светског рата наша влада одбија да уступи Вардарску Македонију, скупо плаћену нашом крвљу Бугарској.

Начин на који је створен вештачки идентитет српском становништву у Северној Македонији, након 1944. од стране комунистичке окупационе и антисрпске власти, да су они нешто друго, национални Македонци, само не Срби, се данас дешава у Црној Гори, између осталог, покушајем да се српска Црква у Црној Гори претвори у Црногорску православну Цркву.

Следећи нашег патријарха и његове мудре речи, да су за нас Косово и Метохија, али и Република Српска и Црна Гора од животне важности за нас, затим стојећи чврсто иза кандидата за епископе, потврдивши вољу Цркве исказану на литијама у Црној Гори, и наставком борбе за очување Косова и Метохије, одбијајући свако наметнуто решење, остаје нам да се надамо да ће нам Господ Бог помоћи и да ће нас Дух Свети водити, као што је и водио наше архијереје и наш Сабор.

Јер заиста, људским снагама је немогуће одупрети се таквој сили, и Западним силама и политичким притисцима одавде и са стране. Када је Бог на нашој страни, све је могуће.

 

Свештеник Стеван Стефановић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име