Прва филмска пројекција одржана је у Паризу 1895. године, 28. децембра – (запамтио сам датум, јер је мој син рођен на исти датум 115 година касније).
Само шест месеци након премијере у Паризу, у кафани Код златног крста, уследила је и београдска премијера.
Први стални биоскоп у Београду почиње да ради 1909. године, а 1911. Чича Илија Стојановић снима први српски филм Живот и дело бесмртног Вожда Карађорђа.
Тако, српска кинематографија траје већ 111 година.
На почетку Толкиновог романа Господар прстенова, одважни хобит Билбо Багинс слави као јубиларни свој 111 рођендан, једансто једанаести, како каже сам Билбо, тако да и ми данас, настављамо у том духу, у неокруглом јубилеју, једансто једанаестог рођендана српског филма.
За читав један век од 1911. до 2011. у Србији и Југославији снимљени су филмови који су освајали свет. Три наша филма се налазе у збирци стотину најбољих светских филмова, Отац на службеном путу и Подземље су освојили Златну Палму у Кану, најзначајнију награду у свету филма, наши филмови били су номиновани и освајали су награде на филмском фестивалу у Берлину, као и у Венецији, иако говоримо језиком који мало људи на свету говори и разуме.
У “фабрици снова“ направљена су дела која су имала за циљ да холивудски мит представе свету као нешто шарено и примамљиво, попут шећерне вуне, да своје евроатланско виђење света представе као врхунац цивилизације, културе и демократије, те је данас, један део Срба, уместо косовског мита преузео холивудски мит…
Међутим, у Холивуду су снимљени и Кум, Разјарени бик, Таксиста, Грађанин Кејн, Спасавање редова Рајана, Шиндлерова листа, Казабланка, Бен Хур… и из поштовања према генијалним људима који су радили ове филмове поменућу наша остварења која су се нашла у најужој номинацији за Оскара за најбољи страни филм (ван енглеског говорног подручја):
Филм из 1958, Цеста дуга годину дана ушао је у пет номинованих, као филм Девети круг из наредне 1960. године, затим филм Три Александра Петровића 1966, као и Скупљачи перја 1967. истог редитеља, Битка на Неретви из 1969. Вељка Булајића, Отац на службеном путу, Емира Кустурице из 1985. За корак испод номинације, остали су Дом за вешање, из 1989. Емира Кустурице, Кански победник Подземље, истог редитеља по сценарију Душана Ковачевића из 1995, Три Летња дана Мирјане Вукомановић из 1997. који је добио тринаест награда на европским фестивалима, Лавиринт, филм Мирослава Лекића из 2002. Професионалац Душана Ковачевића из 2003, Клопка Срдана Голубовића из 2007, и Дара из Јасеновца 2020. године, Предрага Антонијевића.
Написао сам не тако давно причу о песмама из деведесетих. О мом одрастању у време ратова за југословенско наслеђе, у времену санкција, хиперинфлације… о касетама и дисковима које смо куповали на улици, о чекању албума.
Пар дана након мог текста, изашао је још један, полемички текст, другачији од мог, који наводи другачије ауторе и има потпуно различито виђење музике, и све би било у реду, да господин аутор, кога овде нећу помињати, већ у првом пасусу не помиње мене, именом, презименом и занимањем. Да није било тога, текст би био само једно од другачијих мишљења, а грешком уредништва, које је сензационализам ставило изнад цивилизацијског достигнућа интелектуалног полемисања, текст који је вероватно замишљен као реплика на мој текст претворио се у лични антагонизам и непотребно „прозивање“ и позив на полемику.
Нисам ни очекивао да ће сви разумети моју причу, напротив, да желим да ме људи разумеју, вероватно никад и не бих писао овако како пишем.
Да ли ће и овај мој текст изазвати другачија мишљења: хоће. Наравно, јер ја говорим о свом личном, доживљају уметности, филма и глумаца у овом случају, о посебном, а не о општем уметничком сензибилитету. Хоће ли тако један обичан текст о необичним глумцима изазвати низ других, полемичких текстова, остаје да видимо.
Данас ћу, дакле говорити о десетак глумаца који су, по мом мишљењу, обележили првих стотину година српског филма:
На десетом месту моје листе налази се „Дечко који обећава“ Александар Берчек. Берчек је једини жив глумац на овој листи, и хвала Богу још увек нисмо видели све од њега. У ствари Берчек је и једини живи глумац из аутобуса, који из непознатог места у Србији креће “за Београд фирмом Крстић“ у једном од најбољих српских филмова свих времена ремек делу Шијана и Душка Ковачевића: Ко то тамо пева.
Богдан Диклић због обавеза одбија улогу возача Мишка и као прва замена аутобус вози Берчек…
Када бисмо рекли да је Берчек највећи српски и југословенски живи глумац не бисмо погрешили. Аргумент за овакву тврдњу је његова филмографија, која постоји од 1971 године, до данас и још увек траје преко педесет година.
Берчек је осим Мишка и Дечка који обећава, био и Ушке у Грлом у јагоде, Чиби у Отписанима, Милош Обреновић у Вуку Караџићу и ТВ драми Смрт Карађорђа, Попај у Балкан експресу, али и Паја Пандуровић у Павићевој серији Породично благо и Горчило у Стижу долари. Последњих година глумио је у Чизмашима, Јужном ветру, филму Кључ из 2022. и у још једном Павићевом ремек делу, серији Јунаци нашег доба. Игра у филмовима, тв драмама и серијама: Мистер долар, Дервиш и смрт, Специјално васпитање, Национална класа, Мајстори, мајстори, Приче из мајсторске радионице, Игмански марш, Заборављени, Сабирни центар, Свето место, Брод плови за Шангај, Глава шећера, Вита јела, зелен бор, Крај династије Обреновић, Зла жена, Лајање на звезде, Санта Марија дела Салуте, Нож, Буре барута, он је Коста Вујић у римејку Шешир професора Косте Вујића…
Издвојио бих анегдоту са снимања ТВ драме Смрт Карађорђа, Ђорђа Кадијевића, рађеној 1983. по сценарију Данка Поповића. Ова драма је 2008. ушла у избор десет најбољих југословенских ТВ драма. У сцени где се Милош Обреновић сусреће са главом свог мртвог, убијеног кума, по сценарију, Милош Обреновић је требало само да стоји скрушено пред главом и да се покаже кајање, Берчек је потпуно импровизовао, попут Марлона Бранда у филму Кум, повукао се неколико корака уназад, почео да плаче и клеко на колена. Ова импровизација остала је снимљена и драма са том сценом долази до нас.
На осмом и деветом месту се налазе Мија и Чкаља.
Нисам желео да их раздвајам.
Не само што су заједно, буквално у пару обележили једну еру тв продукције у Југославији, већ и због тога што су се њихова имена и изговарала тако у пару, попут Микија Јевремовића и Ђорђа Марјановића, попут Моше и Тиркета, и јер су широм Југославије људи говорили о томе ко је био бољи Мија или Чкаља. Чак је и на комеморацији поводом смрти Мије Алексића, Чкаља рекао: били смо Мија и Чкаља, а сад Мије више нема.
А били су маестрални, обојица.
Миодраг Петровић био је српски Џери Луис.
Мија Алексић био је равногорац, и потпут Љубише Бачића, Рајка Митића или Боре Станковића, био је тако добар у томе што је радио, да су га нове, послератне власти оставиле у животу.
Мија Алексић је играо у укупно 287 филмова, краткометражних и дугометражних, серија и ТВ драма, једноставно је немогуће побројати све, те ћемо поменути само оне најупечатљивије. Почевши у филму Општинско дете 1953. у коме игра адвоката Фићу до филма Танго Аргентино из 1992. За четрдесет година на филму и телевизији Мија је глумио у Сервисној станици, Госпођи министарки, у филму: Боксери иду у рај, Др, Скупљачи перја, Народни посланик, Биће скоро пропаст света, Рад на одређено време, Ужичка република, Маратонци трче почасни круг, Човек са четири ноге, Варљиво лето 68. Играо је епизодне улоге у Повратку отписаних, Тесној кожи, Бољем животу, Докторки на селу, Балкан експресу.
Са Чкаљом, појављивао се у много новогодишњих програма, у емисијама Образ уз образ, Децо певајте са нама, Вече са звездама…
Миодраг Петровић Чкаља био је само годину дана млађи од Мије Алексића и имао је готово стотину наступа у филмовима, серијама и ТВ драмама. Први наступ имао је у филму Језеро, Радивоја Лоле Ђукића 1950, а последњи у краткој ТВ комедији коју је режирао Чедомир Петровић адаптирајући Нушића: Мили и слатки мој Ђокице 2000. године.
Дакле, Чкаља је био прва звезда југословенске комедије равно педесет година.
- одиграо је комерцијалног директора у Југословенском филму Љубав и мода, који као да је изашао из Бродвеја, представља потпуни мејн стрим тадашње продукције и филма уопште, тада његова популарност расте, шездесетих снима: Аутобиографију, Сервисну станицу, На слово на слово, Орлови рано лете, Златну праћку, Вишњу на Ташмајдану, Покојника, Бог је умро узалуд, седамдесетих: Љубав на сеоски начин и Камионџије, осамдесетих: Врућ ветар, Бољи живот, Др, Камионџије поново возе…
Чкаља је био ванвременски комичар.
И људи су га тако и видели и разумевали, као комичара. Када би шетао Кнез Михајловом, грађани би му прилазили и говорили му: Чкаља, кажи нешто смешно.
За седмо место, ове моје скромне листе предлажем југословенског филмског глумца, јединог човека који може да понесе овај епитет у правом смислу речи, барда нашег глумишта Радета Марковића.
Прича о српским и југословенским глумцима је у ствари прича о српским и југословенским филмовима, отуд се на овој листи налази и Раде Марковић.
Раде дебитује на филму 1848. буквално одмах после рата у остварењу Војислава Нановића Бесмртна младост, исте године појављује се и у филму Софка. 2005. године глуми професора у филму Ми нисмо анђели 2. Глумио је и у италијанским, руским и бугарским филмовима, а био је и професор на Академији позоришне уметности у Новом Саду.
Још у педесетим годинама глуми у филмовима Далеко је сунце, Сумњиво лице, Лажни цар, Николетина Бурсаћ, готово и да нема редитеља са којим није сарађивао у макар два филма, до краја своје каријере одиграо је у деведесет филмских остварења, најразличитијих жанрова, Раде је био и Дража Михајловић у Клопки за ђенерала, вампир у Пуном месецу над Београдом, био је и Шћепан Мали и Доситеј Обрадовић, у серији Јастук гроба мог, Николетина Бурсаћ и Сеад Капетановић у једном од најбољих акционих филмова југословенске кинематографије, филму: Валтер брани Сарајево.
Важне роле одиграо је и у филмовима свог сина, једног од најбољих српских редитеља Горана Марковића: глумио је професора у Сабирном Центру, Шиљиног оца, чика Мому Лазаревића у Националној класи, Милоја у филму Мајстори, Мајстори, Судију у Специјалном васпитању, управника у филму Вариола вера, Зорановог деду у Тито и ја.
Још, важно ми је да истакнем и епизодну улогу и Причама из мајсторске радионице, Хасанагиници, Диверзантима, Петријином венцу, Дечку који обећава, Како сам систематски уништен од стране идиота, Сеобама, Убиству с предумишљајем, у Сутјесци, серијама Димитрије Туцовић, Грлом у јагоде, Повратак отписаних, Метла без дршке…
Поменуо сам већ филм који би данас био бродвејски блокбастер, филм Љубав и мода, зато изнад Мије, Чкаље и Радета Марковића стављам човека који је био српски Синатра и који је отпевео насловну песму: Девојко мала. За шесто место ове моје скромне листе предлажем Рођу из Позоришта у кући, Властимира Ђузу Стојиљковића.
Ђуза је Леонардо, пре свега, али и Рафаело, Рокстеди, зека у Лаку ноћ децо, Бенџамин Френклин у предивном цртаном филму у коме Амос, миш на ободу Френклиновог шешира уствари шапуће све генијалне пронаске славном научнику. Ђуза је Патак Дача, Пепе ле Твор и наравно Оптимус Прајм.
Своју прву филмску ролу Ђуза игра 1957 у филму Туђа земља, и одмах за тим Шацу, у првој екранизацији Поп Ћире и Поп Спире, Соје Јовановић. 1960 је отпевао Девојко мала, и појавио се у Сервисној станици и затим, током дванаест година игра у равно педесет и четири филма, ТВ драма и серија, док не постаје Рођа у Позоришту у кући, по чему ће га памтити генерација мојих баба и деда, који су га тако и звали. Моја генерација запамтила га је поред незаборавних гласова које је позајмљивао цртаним ликовима које смо гледали у седам и петнаест, као Конте Марија Марка дел Тинторета у Срећним људима.
Пре последње улоге Старог Станоја у филму и серији Минтевидео, видимо се, играо је и у филму Заборављени, појавио се у епизоди серије Отворена врата, играо у Тв адаптацији Лаже и паралаже и ТВ драми Очеви и деца, глумио је у серијама Наша мала редакција, Стижу долари, Бела лађа и Оно као љубав…
………………………………………………………………………………………………………………..
На половини ове листе предлажем оног кога су многи видели на првом месту, Данила Бату Стојковића, који је одиграо преко 180 филмских улога, и који је уз Бату Живојиновића и Љубишу Самарџића, човек са највише главних улога у југословенској кинематографији..
Био је мајстор, перфекциониста. Увек најбољи на позоришној сцени.
Када би се десило да неко други од колега глумаца одигра на сету боље од њега, намерно би грешио да би сцена била снимљена опет.
У Маратонцима, даска којом Павле Вујисић треба да га удари, била је засечена, тако да одмах пукне при најмањем ударцу, међутим Паја је окренуо даску тако да засечен део држи у руци и стварно изломио здрав део даске о леђа Бате Стојковића.
Када га је Душко Ковачевић питао зашто је то урадио, Павле Вујисић је одговорио да он двадесет година чека на то – да може да без последица удари Бату Стојковића
Да није глумио ни у једном филму, да је био само Илија Чворовић у филму Балкански шпијун, за мене би било довољно да га ставим на ову листу и на ово место.
Ма чак и да није снимио тај филм, већ само последњи део филма у коме испитује под црвеним светлом свог подстанара Јаковљевића, којег глуми Бора Тодоровић, мени би било довољно да га ставим на ову листу.
Такође, за мене је Балкански Шпијун уз Подземље, најбољи југословенски филм.
Јако је тешко од 180 филмова издвојити најважније: 1960. игра у филму Два погледа кроз кључаоницу, 1967. са Мијом Алексићем у Боксери иду у рај, игра у филму Дервиш и смрт, Мајстор и Маргарита, Развојни пут Боре Шнајдера, Национална класа, Лаф у срцу, Пас који је волео возове, у Дипломцима он је Душан Бубулеја, он је Дамјан у серији Салаш у Малом Риту, Банетов отац у Грлом у јагоде, Прлетов отац у Повратку отписаних, геј фоторепортер у филму Човек са четири ноге, Баби Папушка у Како сам систематски уништен од стране идиота, Петров отац, окружни судија у Варљивом лету, Јован у Пекићевом Времену чуда, Добривоје у Последњем кругу у Монци, председник у Црном бомбардеру, деда у Подземљу, Кустурица и Душко Ковачевић му дају символичну улогу, Бата Стојковић је у Подземљу деда који враћа сат, за четвртину, за петнаест минута, те је и двадесет година украо целих пет година. Бата Стојковић је Василије у Урнебесној трагедији, сајџија у Балканским правилима, Аврам Јакшић у серији Горе доле.
Најбоље улоге одиграо је у позоришној представи Професионалац Душана Ковачевића, у драми Ђенерал Милан Недић, у Шијановим Ко то тамо пева и Маратонци трче почасни круг…
На четврто место ове листе поставио сам Бору Тодоровића.
Бора потиче из уметничке породице, брат је једне од највећих југословенских глумица, Мире Ступице, а отац Срђана Жике Тодоровића.
Бора Тодоровић је остварио преко 130 филмских улога, појавио се у филму Бојана Ступице У мрежи 1957, а своју последњу улогу одиграо је у филму Срђана Драгојевића по сценарију Душка Ковачевића: Свети Георгије убива аждаху.
Бора је играо у филму Мали човек из 1957, током шездесетих глуми у тридесет филмова и ТВ драма, током седамдесетих у још четрдесет и пет, од којих морам да истакнем: Дипломце, Развојни пут Боре Шнајдера, Сироти мали хрчки, Позориште у кући, Чувар плаже у зимском периоду, игра Гојка Марића у представи Рањени орао, Перу у Госпођи министарки, те Жику у Националној класи.
Ипак свој глумачки зенит достиже као зрео глумац, осамдесетих. Тада је играо Боба у Врућем ветру, уз Љубишу Самарџића, појављује се као епизодиста који држи говор на сахрани учитеља у култном Ко то тамо пева, Ђенку у Маратонцима... Бору Шнајдера у филму Развојни пут Боре Шнајдера, главну улогу у Балкан Експресу уз Гагу Николића (култна сцена када одговара да ли је музичар или није), глуми Наума у драми Карађорђева смрт, и Гилета у Сивом дому, доминира као Ахмед у Дому за вешање, што многи сматрају за његову највећу улогу.
Ипак, за мене две најважније улоге живота одиграо је захваљујући Бати Стојковићу. Прва је улога подстанара Петра Марка Јаковљевића у филму Балкански Шпијун, о којој сам већ говорио. Друга је улога Луке Лабана у филму Професионалац. Ову позоришну представу по причи Душана Ковачевића годинама су у позоришту играли Богдан Диклић и Бата Стојковић. Бора је говорио да је пристао да игра у филму Професионалац само због Бата Стојковића, као својеврсни омаж великом глумцу. У потпуно другој причи поново имамо два човека који кроз личне породичне драме проживљавају политичке потресе који им уништавају породице и њих саме, само што за разлику од Балканског шпијуна у Професионалцу је Бора Тодоровић старији. Улогу директора преузима Лечић, тадашњи министар културе, који у време свог министровања одиграва своје две најбоље улоге у Лавиринту и Професионалцу.
Прва три места распоредите сами, било ко од глумаца које сам ставио на прво, друго или треће место се може изротирати са другом двојицом, реч је само о мом посебном, као што сам већ написао, уметничком сензибилитету. Једноставно распоредио сам их по снази емоције коју су у мени изазвали и пренели ми.
За треће место моје листе филмских глумаца предлажем Зорана Радмиловића.
Радован III, али и краљ Иби су најбоље представе одигране у Атељеу 212 а вероватно и најбоље представе одигране икад у Србији. Иначе, Атеље 212 је добио име по соби, апартману број 212 у хотелу Клериџис у Лондону којој је рођен принц престолонаследник Александар Карађорђевић и која је само за тај дан од стране британске владе проглашена територијом Краљевине Југославије да би се принц родио у својој земљи.
Радован је одигран 299 пута. Јубиларна 250 представља снимљена и једина нама данас доступна, а по речима Мире Бањац, та конкретна представа није била међу бољима.
Зоран Радмиловић је једноставно бриљирао, био је мајстор импровизације. Готово половина текста представе какву је познајемо била је импровизација Зорана Радмиловића. Умео је да направи импровизацију и да се после пар реченица врати на првобитни текст.
Последње 299 извођење представе играо је видно болестан, те је одмах после представе одвезен у болницу.
У пар наврата било је покушаја да се ова представа врати на репертоар, међутим ти покушаји нису доживели успех. У првом наврату Радована је глумио Воја Брајовић, у другом Бранимир Брстина.
Пошто је у овом тексту углавном реч о филмовима, поменућемо најзначајнија филмска и телевизијска остварења највећег југословенског позоришног глумца, а било их је равно 154.
Зоран Радмиловић је глумио у филму Марш на Дрину, одиграо је сличну ролу у филму Мајстори, Мајстори, Горана Марковића, главну улогу у Причама из мајсторске радионице, Здравка Шотре, у којима глуми мајстора Животу, капетана Мишу и Више од игре, игра Илију Гарашанина у серији Светозар Марковић, Билија Питона у Маратонцима… Карађоза у Проклетој Авлији, доктора у Шећерној водици, и мог омиљеног домаћина у серији за децу Приче из Непричаве.
Замислите да данас дечију емисију снимају два наша најпопуларнија глумца тренутно, нпр. Милош Биковић и Слобода Мићаловић, као што су тада приче из Непричаве причали Зоран Радмиловић и Милена Дравић.
За друго место моје листе предлажем барда југословенске кинематографије, Драгана Николића.
На филму дебитује 1964. у филму Право стање ствари, и затим игра у још преко 160 остварења. Славу широм Југославије му доноси улога Џимија Барке, у црноталасном остварењу Кад будем мртав и бео. Током шездесетих је незаменљив и глуми у двадесет филмова.
Седамдесете обележавају Отписани, који као Љубав и мода у своје време, представљају врхунац светске, не само југословенске продукције свог времена. Осим продукције, отписани имају одличан сценарио, одличну режију, најбољу могућу поделу улога у том тренутку, чак и ванвременску музику…
Гледаоци су се поистовећивали са Прлетом и Тихим, Стеву Жигона који је глумио мајора Кригера су људи пљували на улици.
Драган Николић се појављује и у Позоришту у кући, као Спасоје, У Девојачком мосту као Прокопије, у забавном програму Образ уз Образ, где игра уз своју супругу, Милену Дравић, једну од највећих југословенских филмских хероина. Он је Муселим у ТВ филму Дервиш и смрт, глуми у филму Љубавни живот Будимира Трајковића, Живот је леп, он је Пера у Госпођи министарки, Павле Исаковић у Сеобама, Ђорђе Пашалић у Бољем животу, Душков тата у Метли без дршке, Алдо у филму Три карте за Холивуд, Ганетов отац у филму Тито и ја, редитељ у Кустуричином Андерграунду, Милан у Урнебесној трагедији, Света у филму Буре Барута, макро у Белом оделу, Лазара Ристовског, Лабуд у Породичном благу, Хаџи Замфир у Зони, Рале у Трећем рајху, Главоња у Пљачки трећег рајха, мафијашки бос у Потери за срећком, политичар у филму Четврти човек, Мутави у серији Вратиће се роде, Угљеша у Рањеном Орлу, Милан Јагодић у серији Сва та равница, и на крају, Жил Риме у филму Монтевидео, видимо се…
Своје најбоље улоге, осим Прлета, остварује као певач у филму Ко то тамо пева, као Флојд у Националној класи, Попај у Балкан Експрресу, као учитељ у филму Идемо даље, Урке у Последњем кругу у Монци, Јанко у Сабирном центру, попа у Лавиринту и као Жота и судија Велибор и најдуговечнијој српској серији, Село Гори а баба се чешља.
Сада ћемо направити кратку паузу, пре него што предложим прво место. Исписаћу оно што се у енглеском говорном подрују зове: honorable mention, a што би у преводу на српски значило у част споменути. Реч је наравно, о оним глумцима који нису на листи, а било би их лепо поменути: пре свих мог омиљеног Гигу Моравца и Карађорђа: Марко Николић је често говорио да глумац треба да има три велике, праве животне улоге, а он је ето, одиграо две.
Вожда у серији Вук Караџић и тв драми смрт Карађорђа, али и много година касније у Шејтановом ратнику, и незаборавног Гигу у три сезоне серије Бољи живот и филму.
Још на овој листи су могли да се нађу и Пепи Лаковић, феноменални Слободан Алигрудић, Драгомир Гидра Бојанић, Десимир Станојевић, Жика Миленковић, Бата Живојиновић са 350 филмских улога, пустолов, Лане Гутовић, који је осим на филму бриљирао и у позоришту, Прежа Милинковић, најпознатији југословенски епизодиста (батлер Софроније из Срећних људи), као и најталентованији српски глумац 21. века Небојша Глоговац, који нас је нажалост прерано напустио.
За прво место ове моје листе предлажем Павла Вујисића.
Павле Вујисић за друге глумце његове савременике није било име човека, било је то име институције.
Најбољи југословенски глумци су се чак и плашили да играју на филму поред њега. Воја Брајовић који је у фикцији био Тихи, партизански официр у серији и филму, у стварности на сету, био је потпуно подређен величинама какве су били Драган Николић и Павле Вујисић. Паја му се готово није ни обраћао током снимања, а Воја Брајовић је много година касније говорио да на концу није ни сигуран какво је мишљење имао Павле Вујисић о њему.
Холивудски глумац, Раде Шербеџија, у филму у којем је играо заједно с Вујисићем (овде нећу именовати тај филм) требало је да одигра најзахтевнију сцену. Док је глумио, Павле Вујисић је стајао иза камере и гледао га строго, онако разрок, погледом који хипнотише. Након снимљене сцене окренуо се и отишао, не обративши се Шербеџији, тако да и Раде, попут Воје Брајовића до краја није сазнао шта да велики глумац мисли о њему.
Од колега, поштовао је само Гагу Николића и Слободана Алигрудића. Са Чкаљом је био у јако лошим односима, јер је Чкаљин начин глуме сматрао за површан и извештачен. Током снимања Камионџија, међусобно су разговарали само онда кад морају и то о техничким детаљима, у серији Камионџије поново возе нису разговарали уопште. Интересантно је да је реч о таква два професионалца, да се то у серији уопште непримећује.
Павле Вујисић је површно изгледао као човек тежак за сарадњу, а у ствари био је само сурови професионалац. Сценарио за Камионџије поново возе прихватио је јер је његова жена Мирјана сређивала кућу на свом имању. Он је премерио плац, израчунао колико му новца треба за кућу и ограду и рекао продуцентима да хоће хонорар од 110000 динара. Највећи хонорар икад исплаћен глумцу у Југославији до тог тренутка био је 12000, чак десет пута мањи. Продуценти су пронашли начин како да додатно зараде продајући видеокасете српској дијаспори. Али Павле Вујисић није захтевао само хонорар за себе, већ и 50000 динара за Чкаљу, четири пута више него икад пре.
Павле Вујисић се потписивао без Ј у презимену, говорећи да је сувишно и да га нервира, слику Јосипа Броза у кафани прекривао је ћебетом, а у тестаменту је изричито тражио да му на сахрани комунисти не држе говоре. Био је заљубљен у Саву, и сваки слободни тренутак проводио је на реци, од априла до октобра обавезно, чак је правио и поправљао речне бродове. Пријатељи су га виђали као каквог речног бога из старословенске митологије, окруженог даскама, бродским лаком, уљем, ексерима и тестерама. Поред њега је увек био његов пас и мала деца.
Сматрао је да су за срећу човеку потребни само пар квадрата дашчане куће и комад реке.
Карл Малден га је сматрао највећим глумцем свих времена.
Орсон Велс је изјавио да је Павле Вујисић најбољи светски глумац.
У ствари, Паја је био највећи мајстор крупног кадра каквог југословенска кинематографија није имала. У Камионџијама, сцени када Паја Чутура са свог места пева, и прекида оркестар у кафини, потуче се, затим седне и у крупном плану видимо великог човека који плаче уз речи: „Па ја сам то предузеће подизао двадесет година…“, по мени, ово је најбоље одглумљена сцена у југословенској кинематографији.
У серији Више од игре, улога Гуливера који води биоскоп била је намењена Миодрагу Петровићу Чкаљи, за њега је и писана. Међутим Чкаља одбија да још једном глуми уз Павла Вујисића, тако да своју прилику користи Никола Симић, који је само чекао Чкаљино одустајање
Павле Вијисић дебитује на филму као статиста у филму Чудотворни мач Воје Нановића где игра витеза. Прву главну улогу игра у филму Три корака у празно из 1958. где глуми лађара Обрада. За ову улогу добио је Златну арену у Пули.
Током шездесетих глуми у филму Капетан Леши, директора у Сервисној станици, у Звиждуку у осам, Светог Петра у Боксери иду у рај, и шофера у Бици на Неретви.
Седамдесетих глуми Азазела у Мајстору и маргарити, Косту Вујића у Шеширу професора Косте Вујића, отправника возова у филму Валтер брани Сарајево, има одличну епизоду ћалета у филму Другарчине и први пут постаје Павле Чутура, преко које постаје популаран широм Југославије. 1973 је први пут био и Јоца поштар у Отписанима. Павле Вујисић се појављује и у Салашу у Малом Риту, и у филмовима Чувар плаже у зимском периоду и Пас који је волео возове. 1977. Павле Вујисић је Лека Банкрот у серији Више од игре.
Осамдесете су обележили Маратонци и Ко то тамо пева, где Вујисић игра Милутина и Крстића, оца главног лика. Његове омиљене кратке, епизодне улоге у којима је његова девиза „ја не глумим, ја се понашам“ најбоље долазила до изражаја, игра у филму Мајстори, Мајстори, Петријин венац, Војници, Лаф у срцу, Живот је леп. Посебно бих волео да истакнем улогу попа Олује у филму Поп Ћира и поп Спира из 1982. године и професора психијатра из Прича из мајсторске радионице.
Прихватио је улогу у филму Сјећаш ли се Доли Бел, из разлога цитирам: „Зато што је Кустурица добар дечко.“ Једну од последњих филмских улога одиграо је у такође Кустуричином филму Отац на службеном путу, где игра деду дечака наратора Малика.
У чувеној сцени у којој га Мира Карановић купа, био је мамуран и мрзовољан, те је стварно гунђао, што је Кустурица снимио и искористио као прву опцију за филм.
Пошто ми је и овако предуг текст, а видите да сам пишући о глумцима у ствари испричао причу о српским и југословенским филмовима који су обележили двадесети век, желео бих да ову причу о филмовима и глумцима завршим податком из тестамента Павла Вујисића, у којем је тражио шест свештеника на опелу, али под условом да га испрате ћутке, односно да читаво опело певају у себи…
Ово је била прича о глумцима прошлог века, идемо дакле у двехиљадите…
