- септембра био је рођендан, једном од највећих југословенских песника… Човек чије су песме обележиле седамдесете године двадесетог века, човек чије песме и дан данас знају напамет буквално милиони људи широм Наших Земаља, човек уз чије песме се вриштало и плакало, човек уз чије је песме десетине хиљада људи певало на сав глас или их шапутало тихо као молитву уз светла упаљача…
- септембра у Сијековцу рођен је Душко Трифуновић…
Написао је двадесет књига поезије, четири романа и неколико драма, али овај део његовог стваралаштва остаје у запећку иако су му и збирке поезије читане и драме извођене, Душко остаје познат јер је сарађивао са најпознатијим поп и рок ауторима широм Југославије, писао је текстове за Здравка Чолића, Бијело дугме, Индексе, Арсена Дедића, Тешку индустрију, Вајту, Јадранку Стојаковић, али и за Жељка Јоксимовића и Неду Украден…
Већ са 27 година издаје прву књигу и убрзо добија посао на ТВ Сарајево, где ради дечију емисију: Шта деца знају о авичају, и као афирмисан песник постаје писац текстова за сарајевске рок бендове, што је до тог тренутка било незамисливо.
Једноставно, његови стихови имају такву метрику, да је композиторима било лако да их претварају у песме. Тако је за око три стотине Душкових песама написана музика и оне су отпеване…
Прву песму за Бијело дугме написао је прве године постојања Бијелог дугмета 1974. и била је то песма Главни јунак једне књиге… која излази као сингл.
Такође, пре другог студијског албума Бијелог Дугмета, Горан Бреговић на текст Душка Трифуновића компонује песму „Тајна веза“, изводи је у пратњи загребачког гудачког квартета, на турнејама широм Југославије. Ову песму је пре Бијелог дугмета изводила и Јадранка Стојаковић, а за потребе филма о чувару затвора у Сарајеву, међутим песма постаје прави хит тек кадглас Жељка Бебека додаје нове нијансе емоцији песме, претворивши је у љубавну песму…
Има нека Тајна веза, за све људе закон крут…
Њоме човјек себе веже, када бира себи пут…
Сидро које лађу чува, да не буде бури плијен…
Тоне скупа са том лађом, јер је оно дио ње..
Има нека Тајна веза, Тајна веза за све нас..
Да би потврдио да популарност није случајна и произвоид инстант хитова, Бреговић са целом поставком Дугмета одлази у Подриње, у село Борике, где припрема албум „Шта би дао да си на мом мјесту…“ који је по оцени рок критичара, најзначајнији југословенски хард рок албум. Насловну нумеру написана је опет на текст Душка Трифуновића:
Шта би дао да си на мом мјесту, да те мрзе а да ти се диве
Шта би дао?
Шта би дао да можеш овако: Дићи руке, а пук да те слиједи
Шта би дао?
Шта би дао за велику гесту…
Мјесто свога да твој живот живи..
Шта би дао?
Да л би и ти у свом срцу плако
Као што се моје срце леди..
Да л би и ти?
Ти, буди сретан сад, што си прео пута
И, што нас страшни лед, над провалијом дијели
Јер ово је мојих пет минута
А пред тобом стоји.. живот цијели….
Ова песма је обележила вртоглави успех Бијелог дугмета, али овде желим да истакнем и лед и тугу у срцу песника чије је речи попут Роберта Планта певао Жељко Бебек у свом врхунцу, вокалном и животном…
Песме су снимљене у студију Ер рекординг у Лондону. Занимљиво је да је Драги Јелић, највећи српски гитариста, који се у то време вратио са служења војног рока, након што је видео Дугмиће придошле из Лондона (Бреговић и екипа носили су светлуцава одела са шљокицама, велике цилиндре и сребрне звонарице, попут Лед Цепелина) без трунке сујете је рекао да је поносан што ми у Југославији имамо такав, светски бенд.
Овај албум био је најпродаванији албум Југотона до тада, у тиражу од преко 200000 примерака.
- године као сингл, а наредне на албуму Доживети стоту излази песма Пристао сам бићу све што хоће…
Пристао сам бићу све што хоће, ево продајем душу врагу своме
И остаћу само њена играчка, после ове игре кад ме сломе…
Кад ме мирно сломе…
Пристао сам бићу све што хоће …
Мислио сам да се звијери боје, ове ватре, која траг ми прати…
И то сам мислио…
А сад носим како ми га скроје, по мени се ништа неће звати…
По мени се ништа неће звати…
Заблуде сам, ево, престао да бројим, немам коме да се вратим кући…
Немам коме…
Докле пјевам дотле и постојим, пријатељи бивши, пријатељи будући,
Пријатељи бивши…
Памтите ме по пјесмама мојим…
Интересантно је да је Бебек одбио да пева њена играчка, те је Бреговић делимично изменио текст и написао црна тачка. Ово је по мени један од најемотивнјих текстова Душка Трифуновића, написао је песму уместо свих нас песника који остајемо скривени и непознати иза својих дела. Опет, као што је он песник коме се срце леди, он је тај који је мислио да се звери боје ватре која га прати, он је поета који нема коме да се врати кући, који је престао да броји заблуде, и њега треба да памтимо по песмама…
И заиста, осим што се на Палама једном годишње одржавају књижевни сусрети: Дани Душка Трифуновића, по њему се, још увек, ништа не зове.
Такође, у поменутом албуму Доживети стоту, у песми Лова, Бреговић користи пар стихова Душка Трифуновића…
Глупа Црвенкапо из бајке,
ти још не знаш да су вук и ловац копилани једне исте мајке
и ти би наивно као снегуљица заспала сама са седам будала
Своју сарадњу са Бијелим дугметом завршава песмом: Милиција тренира строгоћу коју је отпевао последњи певач Бијелог дугмета Ален Исламовић.
За Индексе написао је песму:
Ти си ми била у свему нај, нај, нај…
За Арсена: У намјери да будемо исти…
За Бисеру: Падала сам…
За Сребрна крила: Нек живи љубав…
За Тешку индустрију: Живот је маскембал…
За Вајту: Буди добра до октобра, Било ми је лијепо с тобом, Лејла, Златна рибица..
Као што без Душка Трифуновића Бијело дугме не би било овакво какво га познајемо, тако без Душка, Здравко Чолић не би био најпопуларнији југословенски певач. По анкети рађеној на више хиљада испитаника најпознатија песма Здравка Чолића је Главо луда.
Не најбоља, већ једноставно најкарактеристичнија, песма по којој су испитаници препознавали Чолу, песма са којом су га индетификовали.
Текст је, наравно, написао Душко Трифуновић.
Годину дана пре него што је апсолутно неодољиви Чола завртео косицом и отпевао песму уз пратњу Локица, ову песму су певала још два извођача које овде нећу именовати, и песма је остала апсолутно непозната.
Када су Чолићу рекли да Душка и њега повезује песма Главо луда, наш популарни певач је одговорио да је то смешно и даје веза њих двојице Ријека суза и на њој лађа. И да је то уједно, по њему, Душкова најбоља песма:
Не плачи душо, касно је, твој се роб уморио…
Златним сам сатом, некада, све наше дане мјерио…
Не плачи, ја немам наде, ти немаш стида…
Некада и тога било је…Мећу ова четри зида…
И зато не лачи, твоје сузе же адати на земљу која само сумњу рађа…
И зато не плачи биже тешко, када почне расти ријека суза и на њој лађа…
Лађа на реци од суза… је тако лепа лиричка песничка метафора каквих је јако мало у целокупној српској књижевности… И заиста, да је написао само ову песму Душко би стао раме уз раме са Дучићем и Шантићем…
Још једна Душкова песма коју је отпевао Здравко Чолић, а коју овде желим да истакнем је насловна песма на четвром Чолином студијском албуму Мало појачај радио.
Најлакше је рећи: хајде срце гдје си, онда глупо потпиње:
што ме нема ових дана била си тако сама…
Лако ти је са мном, фолираш углавном…
Ја не могу против себе, ја ти нисам за те ствари,
Боље ме занемари….
Реци ми здраво, само то, оо, мало појачај радио….
Боље је не плачи, с нама је готово… Бриши кући…
Песма Душка Трифуновића која није отпавана, а на коју бих овде волео да вас подсетим је песма грешио сам:
Грешио сам много и сад ми је жао..
и што нисам више и што нисам луђе…
јер само ће греси, када будем пао
бити само моји, остало је туђе…
…
Грешио сам признајем, нисам био цвеће…
Грешио и за вас који нисте смели,
Па са део мога греха нико неће…
А не бих га дао ни кад бисте хтели…
Последња, лабудова песма, Душка Трифуновића, иако је попут Тајне везе и песме Главо луда и раније отпевана је песма Има нешто у том што ме нећеш, коју је отпевао Жељко Јоксимовић:
Има нешто у то што ме нећеш, остављаш ми времена за друге,
Гледам како весело се крећеш, као лептир око моје туге…
Има нешто у том што ме нећеш, нешто чему сама не знаш име…
Има нешто у том што ме нећеш, а све значи не заборави ме…
Има нешто у том што ме нећеш, од те лажи начисто умрећу…
Има нешто у том што ме нећеш, и што ја тебе нећу…
И велики, авангардни, непоновљиви аутор најлепших југословенских песама, Душко Трифуновић умро је у Новом Саду 2006. у ком је живео након што је 1991. са још 150000 Срба напустио Сарајево, којем је дао идентитет, какав они што су остали у Сарајеву нису умели, оставивши нам непревазиђено песничко наслеђе да га памтимо по његовим песмама, по веселим девојкама које ће летети око наше туге као лептири, по лађи на реци суза, по непребројаним заблудама, и по томе што се по њему ништа неће звати…
Опрости нам Душко…
