Почетак Другог светског рата можемо везати за убиство краља Александра Карађорђевића у Марсеју 1934. године. Последњи источноевропски суверен, пада као прва жртва фашизма у Европи. Убијају га припадници ВМРО и хрватске усташе, на челу са Антом Павелићем, фашистом, будућим поглавником монструозне, фашистичке НДХ, једине државе на свету која је имала логоре за децу. Атентатори су организовани од стране Мусолинија. Кампови где су се убице припремале налазили су се у фашистичкој Мађарској.

Убиством српског и југословенског краља, убијена је и Мала Антанта, савез Краљивине Југославије, Краљевине Румуније и Чехословачке. Ове три државе су заједно могле да се супротставе или макар стану равноправно наспрам Италије или Велике Британије. Убиством краља Александра, убијен је и Балкански савез и уништена последња могућност самосталног деловања балканских сила.

Један од разлога зашто је Карађорђевић убијен био је тај што је водио самосталну политику. Да је краљ Александар остао жив никада 1944. не би Француска или Сједињене Америчке Државе признале Јосипа Броза за маршала Југославије, али, то је сасвим друга тема.

У новим околностима, кнез Павле, који влада као један од намесника малолетног Петра II, а у суштини сам има целокупну власт, коју и наслеђује као човек од највећег поверења убијеног краља Александра, покушава да води уместо самосталне, неутралну политику.

Кнез Павле био је британски ђак, школован у најбољим уметничким школама, отворио је Музеј савремене уметности у Београду, био велики мецена и поштовалац уметности. Као човек огромног уметничког сензибилитета није се снашао у новим политичким околностима, иако веома мудар. Нпр. већ 1939. допушта стварање Бановине Хрватске у оквиру Краљевине Југославије, попуштајући под притиском хрватске јавности, дајући им уступке. Бранио се говорећи да би и краљ Александар учинио тако, што ми заправо не знамо. Оно што знамо је да се још пре увођења личног режима краљ Александар носио мишљу да потпуно ампутира Хрватску из Краљевине Југославије, баш користећи ову реч.

У спољној политици, осим на политичку неутралност, у време када је нови војни сукоб, нови светски рат постајао неминовност, кнез Павле се ослањао и на Велику Британију. Британска круна је сматрала кнеза Павла „својим човеком“, а Југославију својом државом, буквално попут данашњих чланица Комонвелта. Прорачунати Британци никад нису опростили кнезу Павлу потписивање споразума са Хитлером.

Зашто га је заправо кнез Павле и потписао?

Најпре, Хитлер је дуго преговарао са Краљевином Југославијом. Немачки генерали замерали су свом фиреру зашто се према Краљевини Југославији опходи са толико уважавања као према „примадони“, а Хитлер је заправо желео да што пре изађе на топла мора и окупира Грчку, да би имао сигуран бок у будућем нападу на Совјетски Савез који му је био крајњи циљ.

Поучен искуством из Првог светског рата, Хитлер није желео рат са Краљевином Југославијом.

У то време Велика Британија је једини стварни непријатељ Хитлерове Немачке. Све земље из нашег окружења већ приступају Тројном пакту. Драгиша Цветковић потписује у Бечу 24. марта 1941. споразум са министром спољних послова Рајха, фон Рибентропом. Немачка и Италија су се обавезале да за све време трајања рата неће градити војне базе, нити ће тражити  превоз или прелаз својих трупа преко Краљевине Југославије. Ниједна држава није добила овако повољан споразум са Рајхом. Сад, питање је да ли би се Хитлер држао овог споразума или не би? Вероватно не би, али с обзиром на околности, илузорно је уопште и говорити о томе.

Овај споразум гарантовао је територијалну целовитост, очување граница, државни суверенитет, војну и политичку неутралност Краљевине Југославије.

Теоријски, могли смо попут Румуније, ући у рат тек крајем 1943. године, када је постало јасно да ће га Тројни пакт изгубити, тиме би избегли милионске жртве у рату и каснију војну окупацију.

Војна неутралност и потписивање пакта са Рајхом нису одговарали Великој Британији, те група високих официра, на челу са  генералом војног ваздухопловства Боривојом Мирковићем и армијским генералом Душаном Симовићем изводи војни пуч. Са власти је збачен кнез Павле, укинуто је намесништво, министри су ухапшени, малолетни краљ Петар II је проглашен пунолетним и поништено је приступање Тројном пакту.

Да ли су пучисти очекивали оклевање Хитлера или војну помоћ Велике Британије, остаје непознаница, овако, први резултат је био излазак народа на улице и масовне демонстрације, у којима су између осталог узвикиване и пароле: „Боље рат, него пакт“ и „Боље гроб, него роб“. Интересантно је да су комунисти, много година касније, себи приписивали ове демонстрације, иако је историјска чињеница да нису били у сукобу са Хитлером све до напада на Совјетски Савез, и да су као и Хрвати, Словенци и бошњаци муслиманске вере дезертирали из војске Краљевине Југославије током априлског рата. Пуч су извели монархисти, краљеви официри, у организацији британске обавештајне службе и уз сарадњу многих структура у Краљевини Југославији, па чак и Цркве.

Знамо и да је наш свети владика Николај Велимировић извео народ из Цркве на улицу и повео протест.

  1. март је потпуно у духу српског слободарског духа, и зато га не можемо оспоравати, иако су његове последице трагичне по нас. Тим чином српски народ је бацио све на коцку, али је и на себи својствен начин бацио рукавицу у лице најмоћнијој, злој сили света, као што се Давид супротставио Голијату; као што се Крађорђе дигао против турске царевине; као што смо са Крфа васкрсли и пробили Солунски фронт; као што смо 1999. први стали насупрот најмоћнијој светској империји, песници Новог светског поретка.

Тако у ноћи између 5. и 6. априла Немци заузимају Сип на Дунаву, а у рану зору Хитлер бомбардује Београд, најмоћнијим оружјем које има и свом расположивом силом, која није била усмерена на Британију. Операција бомбардовања Београда звала се „Казнена одмазда“. На Београд су бачене бомбе тежине 1000 кг. Поред Београда бомбардовано је Сарајево, Бања Лука, Ниш, Крагујевац, Лесковац па чак и Мостар.

Авијација Краљевине Југославије се херојски борила, и ово није само фраза. О овом јуначком отпору наших пилота могу се писати романи и романи, књиге и књиге. Суочени са бројнијим непријатељем, опкољени савезницима Рајха, пилоти су били суочени са издајом. Хрватски и словеначки пилоти прешли су на страну непријатеља, а најпознатији међу њима био је хрватски капетан Владимир Керн, касније пилот НДХ. Фолксдојчери су давали прецизна упутства и са земље наводили где немачки авиони треба да бомбардују. У бомбардовању Краљевине Југославије учествовало је 990 немачких и 660 италијанских авиона, а наше небо је бранило 350 авиона. Српски пилоти успели су  чак да бомбардују и немачке колоне које су напредовале из правца Бугарске, као и аеродроме у Бугарској, Мађарској, па чак и у Аустрији. Ипак, технички и технолошки супериорнија, бројно надмоћнија пет пута, авијација Рајха је постепено сломила отпор ЈКРВ. Преостале авионе су наши пилоти уништили да не би пали у руке непријатељу.

Док је авиација Краљевине Југославије бранила небо над Србијом, Немачка пешадија у Бугарској која је већ била спремна за напад на Грчку, за само дан улази у Скопље и тиме спречава евентуално спајање наше војске са савезницима. Краљевина Југославија нападнута је из правца Аустрије, Италије, Албаније, Бугарске и Мађарске.

У бомбардовању Београда страдало је 10000 људи, уништен је Београдски зоо- врт, Народна библиотека у Крунској улици… Након једанаест дана на седници владе у Никшићу одлучено је да капитулира само војска, а да се краљ и влада иселе из земље и да из иностранства наставе борбу.

Капитулацију потписује Цинцар-Марковић у згради Чехословачког посланства у Београду. Југославија је подељена, створена је НДХ, Србија са Банатом припала је немачкој окупационој зони, наши суседи Албанци, Мађари и Бугари су мучки отимали комад по комад земље.

Тако долазимо и до једне од најтрагичнијих последица 27. марта и напада сила Тројног пакта на нас. До стрељања ђака у Крагујевцу.

 

Први герилац Европе генералштабни пуковник Драгољуб Михајловић, постаје командант ЈВуО, и у једној од првих акција, у почетку заједно са партизанима ослобађа Горњи Милановац. Немачка команда из Београда наређује Крагујевачком батаљону да ослободи Горњи Милановац. Немци то не успевају из два противудара, када су трећи пут напали Горњи Милановац, ЈВуО се већ повукла из града.  Немци спаљују Милановац и узимају таоце. На повратку, између села Љуљаци и Баре, долази до сукоба Немаца са четницима и партизанима. Приликом ове борбе страдало је десет немачких војника, а двадесет  шест је рањено.

Као одмазду за убијене војнике, нешто раније је немачки командант Франц Беме наредио да се за једног немачког војника стреља 100  Срба, а за једног рањеног 50. Интересантна је свест једног цивилизованог Европљанина да један њихов живот вреди као стотину наших. Овакав однос Германа, па чак и Британаца према нама примећујемо и данас у свим сегментима живота, где они у нама виде нижу, инфериорнију расу, којом они могу да владају или да поставе колонијалну управу. И просто не могу да поднесу да неко одавде, попут Новака Ђоковића, буде бољи од њих у њиховој дисциплини.

Прва стрељања одпочета су у селима. Немци хапсе људе, већ за Светог Тому 1941. У селу Грошница тада је ликвидирано преко две стотине људи, укључујући и сеоског пароха. Те стрељане људе није имао ко ни да опоје. У Маршићу је убијено 103, а у Мечковцу  70 Срба.

Пошто је све ово било далеко од броја 2300, колико је немачка команда израчунала да треба да буде убијено, 20. октобра отпочиње рација у Крагујевцу. Људи су хапшени мирно, без већег отпора, у црквама, гимназији, школама; ухапшени су радници који су радили око Лепенице, сви запослени у јавним предузећима, надлештвима како је тада говорено, уз објашњење да је реч о рутинској контроли.

Цивили су стрељани у неколико серија, до 14 часова поподне стрељано је 2272 човека, међу којима је било и 217 малолетних лица, дечака старијих од петнаест година, гимназијалаца, и 23 Циганчића покупљених на улици. У књизи „Име и број“ из 2007. године Станиша Бркић, кустос у музеју у Крагујевцу, објавио је имена и презимена свих 2796 жртава.

Део нашег националног идентитета, постала је реченица Милоја Павловића, директора гимназије и професора, који је одбио понуду немачке команде да буде помилован и пуштен, уз речи: „Пуцајте, ја и сада држим час“.

У Крагујевцу су стрељани свештеници: Живојин Аксентијевић, Андреја Божић, Озрен Јаношевић, Јован Кнежевић, Драгољуб Мијатовић, Михајло Радовановић, Будимир Савић и Радован Цветић.

 

Тешко је данас разумети размере овог стравичног злочина, страдања цивила, свештеника, црквењака, сељака, па чак и ученика гимназије. Уз Божију милост , надајмо се да ће ово наше страдање остати део наше колективне свести, попут страдања у Јасеновцу.

Да се не заборави.

Да се никад више не понови.

 

Свештеник Стеван Стефановић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име