Испред великог амфитеатра на атинском Ареопагу били су постављени постаменти за сва божанства јелинског света и један празан постамент. Наиме, Грци нису хтели да увреде ниједно божанство, те су оставили празан олтар и написали: непознатом Богу. Апостол Павле дошавши на Ареопаг говори Атињанима: Људи Атињани, по свему вас видим да сте веома побожни, јер пролазећи и мотрећи ваше светиње нађох олтар на коме беше написано: Богу непознатоме. Кога дакле не знајући поштујете. Онога вам и ја проповедам. Бог који је створио свет и све што је у њему… Поставио је дан у којем ће судити васионом свету по правди преко човека кога одреди, и даде свима веру васкрснувши га из мртвих.
Апостол Павле је први апостол који се обраћа многобошцима, и поред тога што им се обраћа на њиховом језику, видимо и да проналази начин како да им приђе, афирмативно, рекли бисмо данас. Не говори им да су сви њихови идоли лажни, као што говори Јеврејима, говорећи о посту да не једу жртве идолске, нити да заједничаре са многобошцима…
Философски расположеним јелинима говори другачаје, налази једну заједничку тачку и уместо о посту, говори им о васкрсењу. Као што видимо у наставку текста Дела Апостолских, јелинима је јако тешко да причу о васкрсењу мртвих прихвате и рационализују, као уосталом и нама, данас.
Прича о Великом Посту је прича о слободи и прича о Васкрсу.
Велики Пост морамо разумевати и тумачити једино у контексту Васкрса, коме претходи, а који је исходишна тачка нашег живота, нашег подвига и наше вере, самим тим и овог поста. Како нам сведочи ово јеванђеље, потребно је да се измиримо једни са другима, да покажемо праштање и љубав…
Ако пажљиво приступимо проучавању Светог писма, видећемо да нас Христос позива на љубав и праштање. У Јеванђељу по Матеју 5, 23-24, дословце стоји: Зато дакле, ако принесеш дар свој к олтару и онде се опоменеш да брат твој има нешто на те, остави онде дар свој пред олтаром, те иди прво те се помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој…
Видимо да је једини „услов“ који Христос ставља пред нас да бисмо пришли олтару и принели свој дар, који је само свето причешће, у ствари опраштање и измирење са онима који нас мрзе… Кад испунимо димензију праштања, прелазимо на следећи корак, димензију поста:
Имамо различите приступе посту у нашој Цркви, али и шире у целом хришћанском свету. Посту можемо да приступимо рационалистички, логички, као што су то учинили римокатолици и то их је довело до поступног укидања поста, рационално су закључили да је пост непотребан. Логички можемо рећи да нема ничега лошег у храни, као што је то рекла и велика већина западних богослова, јер храна је благословена, Божија, све је то Бог створио за нас и тако су оставили пост. С друге стране, можемо рећи, такође ослањајући се на логику и на савете лекара, добро је постити, пост је уосталом узимање здраве хране, велики број савремених спортиста никад не користи месо у својој исхрани. Што је опет погрешно. И један и други, логички приступ нема везе са суштином поста.
Пост је у ствари позив који Господ упућује нама, позив на улазак у заједницу. Као што је и првом човеку Адаму упутио позив да оствари личну заједницу са њим.
У библијској причи о Адаму и Еви, Бог даје заповест првим људима опет о храни, кроз пост. На средини Едемског врта налази се Дрво живота, које је сам Христос, али и дрво познања добра и зла са кога не смеју да једу. Опет, однос са Богом остварује се кроз храну, кроз заповест о храни.
И у нашем искуству љубави које имамо у свакодневном животу, ситуација је иста. Када ми некога волимо и позивамо га да уђе у заједницу са нама, да нам одговори на нашу љубав, ми му постављамо „услове“ , ако тај други на наш позив одговори рационално или логички он ће рећи: „Зашто бих то радио?“ Као што видимо овакви приступи посту, али и хришћанском животу који се заснивају на логици или пијетизму, што је својственије протестантима, дубоко су индивидуалистички.
Тако и последње јеванђеље које се чита пред почетак Великог Поста, на литургији у сиропусној недељи, говори баш о праштању и љубави.
Јер ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески.
Ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша.
А кад постите, не будите суморни као лицемери: јер они натмуре лица своја да се покажу људима да посте…
… не сабирајте себи блага на земљи, где мољац и рђа кваре и где лопови поткопавају и краду, већ сабирајте себи блага на небу, где ни мољац ни рђа не кваре и где лопови не поткопавају и не краду…
јер где је благо ваше, онде ће бити и срце ваше…
Бог је љубав и онај који воли, од Бога је. У другом делу овог јеванђеља, видимо да се човеков идентитет, његово срце, по речима самог Господа, не налази више у овом свету, већ у Царству Божијем. Срце наше, наша љубав оно што смо ми сами, требало би да се оствари у Царству Небеском. Везати се за било шта у овом свету значи везати се за смрт, пропадљивост, за место где рђа квари и мољац једе.
Оваква етика опроштаја грехова постоји само у Цркви. Ниједна заједница ван Цркве не заснива се на праштању. Нико нам ван Цркве неће опростити грехе. Право и правда у држави, другачије су од оне у Цркви, никада држава неће опростити грехе ономе ко крши њене законе. Етичка је норма, етички кодекс и закон да сваки морални прекршај мора бити плаћен, Црква с друге стране без праштања и није Црква. Опраштање грехова је у ствари промена начина посматрања човека, то је посматрање човека из контекста Царства Небеског. Сваки човек може да учини неко зло, али може да се покаје и сутра буде светитељ, о чему нам сведочи много примера из житија светих и Црквене историје. С друге стране, за државу и друге заједнице, онај који је начинио прекршај, он је злочинац и бива осуђен. Господ нам каже: нећу се сећати грехова ваших, а онога чега се Господ не сећа, то и не постоји.
Одрекавши се мрсне хране у време поста, чинимо егзистенцијални заокрет, заокрет љубави и слободе. Постом показујемо да ми наш живот и наше постојање не везујемо за храну, већ за љубав. Ето, можемо јести било шта и живећемо. Нашу егзистенцију везујемо за љубав, за чињеницу заједнице, за љубав према ближњима, али и за љубав према Богу, која ће нас спасити од пропадљивости и од смрти.
Одричући се мрсне хране, ми се одричемо и биолошког начина живота. Биолошки начин живота оптерећен је тиме да у њему нема слободе. Ми смо ушли у живот без нашег пристанка, ово можда звучи бесмислено, али се управо са овим питањем суочава сваки млад човек у периоду одрастања, у периоду адолесценције. Свако је од нас у једном периоду свог живота поставио својим родитељима питање: зашто сте ме родили? Овај изазов постојању, ово онтолошко питање које човек поставља себи, својим родитељима, али и Богу је највећи изазов датости и нужности постојања. Како је Достојевски маестрално објаснио у свом роману „Зли дуси“, човек може доказати да је истински слободан једино ако само своје постојање доведе у питање. Човек дакле има тежњу да слобода буде део постојања нашег бића.
Слободно одлучивши да пости, човек чини први корак ка мењању свог односа према свету који га окружује, уводећи слободу у своју разину постојања: Одричући се од поједине хране, која, како смо рекли није зла сама по себи, а опет, као таква нам је неопходна претпоставка живота, ми показујемо да не живи човек само о хлебу, већ о свакој речи која излази из уста Господњих и да своју егзистенцију не везујемо за храну, већ за љубав, љубав према Богу и љубав према ближњима. Можемо се одрећи неке хране и показати тиме да наш егзистенцијални основ (ипостас) није храна, већ да је љубав суштина нашег бића.
