Данас, на недељној литургији, читали смо једну од најконтраверзнијих јеванђељских прича, причу о „блудном сину“. Прича је толико слојевита и оставља толико простора за тумачење да нам је још као студентима задавала поприличну главобољу. Готово и да нема светог оца који није писао тумачење ове јеванђељске приче, и наравно сваки од светитеља давао је свој потпис, свој печат и свој допринос.
Начин на који сам гледао на ову причу када сам био студент, свакако је и потпуно другачији у односу на начин на који гледам на ову причу данас, двадесет година касније.
У овој причи, човек, богаташ, отац има два сина. Пошто је главни јунак приче отац, јасна је паралела са Богом Оцем, и то је наравно, први, најлогичнији и полазни начин на који ћемо тумачити ову причу.
Домаћин, дакле, отац, има два сина. У једном тренутку, млађи од синова, обраћа се оцу речима: Оче, дај ми део имања који припада мени. И отац им подели имање. И потом до неколико дана покупи млађи син све своје и отиде у даљну земљу, и онамо просу своје имање живећи распусно.
Први моменат на који можемо да обратимо пажњу је тај да млађи син тражи оно што је његово.
Запитајмо се прво над тим.
Шта је оно што је заправо наше?
Пошто је овде реч конкретно о имању, о земљи, хајде да почнемо од тога. Недавно сам о томе говорио и у ТВ емисији „Моја дедовина“, и то је ауторима емисије било веома интересантно, иако је за мене то била свакодневна мисао, нешто што сам бесконачно пута поновио мојој деци: Имање које наслеђујемо јесте наше, али колико припада нама, подједнако припада и нашим прецима: оцу, мајци, дедовима, али и нашој деци као и потомцима који ће тек доћи. Зато се имање не продаје. Јер оно и није наше, њега добијамо, наслеђујемо и прослеђујемо даље, добили смо га од предака, а позајмили од деце.
С другог, библијског аспекта, и сам наш живот је дар. Највећи Божији дар. Ми немамо живот сами по себи. Јер умиремо. Једини је Бог давалац живота, и једино у заједници са њим можемо да превазиђемо смрт.
Тако млађи син одлази у далеку земљу, и тамо је потрошио све „имање“ како нам јевангелист Лука каже: живећи распусно. Отуд назив за млађег сина: блуди син, аза овај одломак из Светог писма: прича о блудном сину и отуд назив за читаву ову седмицу је Недеља о Блудном сину.
Саму реч „блудни“ не би требало да разумемо у оном смислу у којем се данас најчешће користи, само у контексту разврата или греха прељубе. Реч блудни потиче од речи заблудели и значи буквално изгубљен. Дакле блудни син је онај син који се изгубио, скренуо са назначеног пута, залутали син.
Након извесног времена, у далеком свету у којем је живео заблудели син: наста велика глад у оној земљи и он се нађе у невољи.
И отишавши приби се код једнога човека у оној земљи, и он га посла у поље своје да чува свиње.
Након што блудни син остаје без новца од продатог имања, у „далекој земљи“ настаје велика глад, и он бива принуђен да се прибије уз неког човека, као чувар свиња.
Ово је још један важан моменат.
Блудни син је могао да нађе било који посао, ипак апостол Лука наглашава да се запослио као чувар свиња. За Јевреје је ово веома понижавајуће – наиме, за Семите су свиње нечисте животиње, и по Светом писму Бог забрањује да се једе месо ових нечистих животиња. Тако, некада угледан и поштован син јеврејског домаћина бива приморан да се бави најнечаснијим и нечистим послом. Међутим, овде још није крај, у „далекој земљи“ је владала велика глад.
… и жељаше напунити трбух свој рошчићима које свиње јеђаху, али нико му не даваше.
Дакле, блудни син је био приморан да чак и једе са свињама, да једе оно што свиње једу. Опет понављам, ово је за Јевреје још веће понижење, него што би било за нас. У преводу Новог завета Вука Караџића, као и у синодској редакцији тог превода, стоји да свиње једу „рошчиће“. Верујем да је реч о некој врсти жира, будући да се плод храста лужњака и китњака користи у исхрани људи и животиња још од неолита. Међутим, блудни син не успева да добије чак ни храну за стоку.
А кад дође себи, рече: колико најамника код оца мојега имају хлеба и сувише, а ја умирем од глади.
Устаћу и идем оцу својему, па ћу му рећи: Оче, сагреших небу и теби,
И већ нисам достојан назвати се сином твојим, прими ме као једног од својих најамника.
Овде видимо чин искреног покајања блудног сина. Говори да ће отићи код оца, и рећи му да је сагрешио и према Богу и према свом оцу, и да чак више ни није достојан да с назове сином свог оца, те тражи да буде примљен као један од најамника. Јер, код његовог оца чак и најамници, слуге и радници нису гладни.
Међутим, још важније од покајања блудног сина је оно како је до тог покајања дошло: блудни син се каје онда кад дође себи. Дакле повратак, егзистенцијални заокрет изгубљеног сина, дешава се онда када он долази к себи.
Сви ми који имамо децу, можемо у потпуности разумети шта се након тога десило. Отац издалека види сина, трчи према њему, грли га и љуби.
Син му се вратио.
Син му говори унапред смишљене речи, да је сагрешио према небу и према свом оцу, и да није достојан да се назове његовим сином, те да га отац прими као једног од најамника.
А отац рече слугама својим: изнесите најлепшу хаљину и обуците га и подајте му прстен на руку и обућу на ноге.
И доведите теле угојено, те закољите, да једемо и да се веселимо.
Јер овај син мој беше мртав и оживе, беше изгубљен и нађе се…
Дакле, отац опрашта сину и поново га прима уз све почасти, облачи га у најбоље хаљине, ставља му прстен на руку, и позива слуге да учествују у његовој радости.
Док славље траје, старији син долази са поља. Пита слуге шта се десило и чему славље? Одговарају му да му се брат вратио да њихов отац приређује славље што га је жива дочекао.
Старији син бива повређен и разочаран. Остаје напољу и не жели да уђе у кућу на славље. Отац без и мало сујете, излази и пред старијег сина и лично моли свог старијег сина да уђе у кућу:
А он одговарајући рече оцу: ето те служим толико година, никад не преступих твоје заповести, па мени никад ниси дао ни јарета да бих се провеселио са својим друштвом.
А кад дође тај твој син који ти је имање просуо са блудницама, заклао си му теле угојено.
Примећујемо да старији син назива у разговору са оцем свог брата „тај твој син“.
Са чисто људског аспекта не можемо замерити старијем сину овакву реакцију. С друге стране, отац је онај који воли сву своју децу. И понекад, чак и хришћанима који су зилотски опредељени бива тешко да разумеју ову чињеницу, али тако је. Отац воли свако своје дете, болесно док не оздрави, мало док не порасте, нејако док не ојача. За то време не престаје да воли оно снажно, здраво и велико, само оном мањем и болесном посвећује већу пажњу.
Тако отац одговара старијем сину речима: Сине, ти си свагда са мном, и све је моје твоје.
Требало би развеселити се и обрадовати се, јер овај твој брат мртав беше и оживе и изгубљен беше и нађе се.
Најједноставније, уједно и богословско тумачење било би да је Бог милостив и да жели покајање грешника. Постоји још неколико библијских прича са сличном тематиком. У једној пастир оставља деведесет и девет својих оваца, а полази за оном једном изгубљеном. У другој, господар плаћа све најамнике једнако и оне који су читав дан радили и оне који су радили само један сат. У трећој Христос говори: не требају здрави лекара, него болесни.
И то је из контекста Божије љубави, егзистенцијални чин у којем Бог воли и тиме даје живот свој својој деци.
Међутим, не можемо да гурнемо по страни и другу страну приче, онај најамник који је радио читав дан, бива разочаран што је плаћен једнако као и онај који је радио десетоструко мање. Старији син бива разочаран, јер и ако није преступио ни једну заповест оца, није награђен попут млађег брата. Заиста, отац му каже, све је моје твоје и ти си свагда са мном, али старији брат остаје разочаран.
Или опет, не остаје?
Јер, ова прича није завршена. Ми не знамо шта се десило на крају. Да ли је старији син ушао у кућу или није и остаје ван славља, старог библијског символа Царства Божијег.
И ово је по мени, маестрални, педагошки завршетак ове приче, управо чињеница да се прича не завршава.
Господ нам, преко библијских писаца оставља да сами трагамо за завршетком, да сами завршимо причу и остваримо је на афирмативни начин, било са којим од синова да смо се идентификовали.
Свако добро од Господа.
Ваш молитвеник пред Васкрслим Христом отац Стеван.
