Ево, данас, браћо и сестре, дана који је створио Господ, јер ево чуда пред нашим очима: имали смо раскол, који је трајао педесет и пет година са нашом браћом из Македоније, и та рана је била дубока и болела је, о тој рани смо размишљали, са њом легали и устајали у ишчекивању и чежњи да се она исцели…
Патријарх српски Порфирије
У храму Светог Саве на Врачару, одржана је литургија помирења, коју су служили заједно патријарх српски Порфирије и архиепископ Стефан, до тада непризнате македонске Цркве Oвим литургијским сабрањем је превазиђен раскол и успостављено поновно канонско јединство Српске православне Цркве и Цркве у Македонији.
Српска православна Црква је овим кораком предухитрила догађаје и још једном, као и увек током своје историје, показала да је стабилни фактор, ризница мира и мудрости.
Наиме, сведоци смо затегнутих односа Московске и Васељенске патријаршије, две најзначајније установе у православној Цркви. Овај сукоб је отишао толико далеко, да су ове две Цркве прекинуле међусобно општење.
Српска православна Црква, као древна патријаршија и Црква са несумњиво највећим ауторитетом у православном свету након ове две, показала је овим чином да неће подлећи притисцима ни Москве ни Цариграда, и да још увек може сама да доноси одлуке које су у оквиру њених надлежности и да као „мајка Црква“ да аутономију, а затим и аутокефалност Цркви која је из ње потекла.
Сукоб између Цариграда и Москве може да прерасте и у ширу поделу у православљу на јелинске и словенске Цркве, што би било потпуно погубно за обе стране.
Након бојкотовања Великог и Светог Сабора на Криту, одржаног 2016. године, од стране руске Цркве, Васељенска патријаршија покушава да преузме примат у православном свету и одржи себе као најутицајнију православну патријашију тиме што признаје украјинску Цркву. Али, пазите сад, само у Украјини, односно у оквиру државе Украјине. Све оно што спада у украјинску дијаспору, Васељенска патријаршија ставља под своју јурисдикцију.
Можемо претпоставити, али не смемо са сигурношћу да тврдимо, да би ово и била понуда коју је Васељенска патријаршија дала и македонској Цркви, признали би им самосталност у оквиру државе Северне Македоније, док би целокупну македонску дијаспору узели под своју јурисдикцију.
Представници македонске Цркве одлучили су се за први корак.
Корак покајања.
Они су пришли нама.
И затражили од нас да се врате у литургијско, а самим тим и у богослужбено јединство са нама, српском Црквом, и самим тим и са свим осталим помесним православним Црквама.
Сабор Српске православне Цркве им даје апсолутну аутономију, у најширем могућем смислу.
Ово није одлука донесена на пречац, или у тајности, о њој се премишљало дуго. Ми смо им аутономију нудили још на састанцима у Нишу, 2003. године, и представници македонске Цркве су тада ту аутономију и прихватили. Међутим, под великим притисцима политичке власти, македонски епископи су повукли своје потписе са Нишке декларације.
Наш Сабор, међутим, одлази корак даље, на новом евхаристијском сабрању у Скопљу, патријарх Порфирије објављује верном народу у Северној Македонији да им дајемо аутокефалност.
Знам да је ова одлука потресла многе духове у Србији и да су многи ово схватили као цепање српског националног бића и ново дезинтегрисање српског националног корпуса.
Међутим, да ли је баш тако?
Да се разумемо, за мене су Македонци Срби. Зашто тако мислим? Неупоредиво је већа разлика између Швабе из Штудгарта који је протестант и Баварца из Минхена који је римокатоличке вероисповести, а обојица се изјашњавају као Немци, а чак нису ни исте вере. С друге стране, разлике између нас и Македонаца су смешне.
Да је Србија сада снажна, као што је била у прве три деценије двадесетог века, када је након Сједињених Држава била друга земља по броју странаца који су тражили наш пасош, Северни Македонци би сами пришли српском корпусу, као и Црногорци, па чак и босански муслимани.
Уз то, и мој прадеда је као и прадедови свих оних који сада сматрају потез Цркве као издају, ратовао у Македонији, и оставио своје кости на Брегалници, тек нешто северније од Ђевђелије, са целим Тимочким корпусом другог позива, који је страдао чувајући десни бок Прве српске армије.
И поред тога, радујем се овој одлуци Сабора и патријарха. Па макар то значило да и светиње у Северној Македонији које су задужбине наших владара прелазе у руке македонске Цркве.
Храмови су, колико год свети били, само зидине. Црква је верни народ, заједница верног народа, а ти људи живе тамо, они су жива Црква. Педесет и пет година, људи су се рађали и умирали без благослова Цркве. Не само наше Цркве, већ Цркве у универзалном смислу, јер македонску Цркву и самим тим и њихове Свете Тајне, њихова чинодејства није признавала ни једна православна Црква. Људи су одлазили на вечни починак без легалног опела, крштавали су се и венчавали нелегитимним крштењима.
Овим поступком наше свете Цркве, од прошлог уторка, у једном дану милион и триста хиљада људи је одједном пришло под окриље Цркве.
Од уторка, њихова причешћа важе, њихова крштења су валидна.
Ово је велика радост и ми верни, требало би да учествујемо у овој радости.
Сада, као свештеник могу да уђем у било коју Цркву у Северној Македонији и да тамо служим литургију са својом браћом.
Педесет и пет година то нисам могао.
Свима онима који сматрају да је Српска православна Црква издала некога нека погледају на јутјубу снимак обраћања српског патријарха у Скопљу. Наш патријарх говори народу у Скопљу, на српском и сви га разумеју: „Дајемо вам аутокефалност!“ И верни народ на литургији плаче, плаче од радости и благодати Божије.
Тај тренутак не може да се одглуми и он нема везе са политиком. Тај народ не познаје каноне, нити теологију, они по срцу разумеју да се нешто велико догодило и да сада њихове службе имају благодат Божију.
Многострадални и гоњени архиепископ Јован Вранишковски, који је услед политичких прогона провео пет година и шест месеци у затворима, поздравио је ову одлуку Сабора и патријарха са радошћу. Он који је због раскола прогоњен, јер је стајао уз српску Цркву, данас учествује у овој радости, подржавајући јединство Цркве испред свега.
Христос не негира национално, али нас позива да га превазиђемо, не тако што ћемо постати ненационални или наднационални, већ тако што ћемо као Срби, или они Срби који сада себе називају Македонцима, заједно у јединству прићи Христу који ће нас спасити од смрти.
Без Христа, сам по себи, национални идентитет нас неће спасти од смрти.
За крај, у пар реченица, погледајмо шта уопште значи патријаршија у православној Цркви, како је институција патријарха настала и која је њена улога, и најзад како у Цркви стоје национално и регионално, када је у питању црквена хијерархија и сама црквена власт.
Устројство Цркве произилази директно из њеног есхатолошког идентитета. Биће Цркве, њена суштина, налази се у Царству Божијем. Христос оснива Цркву не као историјску заједницу, већ као заједницу у Царству Небеском. Овде у историји ми имамо икону те заједнице, и то на литургији.
Црквене службе, а то су епископ, свештеник и верни народ, проистичу, такође директно из Царства Небеског. Есхатолошка слика Цркве онако како су је описали свети оци првих векова хришћанства и онако како је описана у Светом Писму али и у православној иконографији је: Христос, као њена глава, окружен апостолима и светитељима. На литургији имамо икону те заједнице, први на литургије је епископ који је икона Христа, око њега смо окупљени ми свештеници, као иконе апостола и око нас је верни народ као икона будуће заједнице светих. Ако нема једног од ова три елемента Црква престаје да буде Црква и више не изображава Царство Божије.
Све остале улоге које је Црква узимала током свог историјског бивствовања, као што су монаштво, мисионарење, црквена просвета, школе, донеле су много доброг овом свету, укинуле су ропство, потпомогле развој друштва, науке, философије, али нису део есхатолошког идентитета Цркве и као што су у једном историјском тренутку настале, тако поново могу нестати.
У првим вековима хришћанства, посебно нагон четвртог века, сваки већи град имао је свог епископа. Тако настаје потреба за саборима, те су одређивани епископи који председавају саборима, односно имају првенство части, а не власти, над осталим епископима, они су у почетку називани митрополитима.
Касније, пет најважнијих градова у тадашњем свету, добијају пет митрополита, пет патријараха, без којих ни једна одлука у Цркви није могла да буде донесена. Тако је настала такозвана петрархија. Пет првих патријараха били су епископ Рима, као епископ старе престонице, затим епископ Цариграда, нове престонице, онда епископ Александрије, тада једног од највећих и најзначајнијих градова на свету, наиме у Египту се налазила житница целокупног Римског царства; затим епископ Антиохије, под чијом су се јурисдикцијом налазиле све Цркве на блиском истоку и Азији, и на крају пети патријарх, био је епископ Јерусалима светог града.
Одлуке светих васељенских сабора доносиле су се тако што је сабор захтевао присутност свих пет патријараха, или у случају када неки од патријараха не би могао да дође, морао би да пошаље свог представника са потписаним овлашћењем. Тек тада се сматрало да је неки сабор васељенски, односно да на њему учествује цела васељена, најпре цар, а са њиме и пет патријараха.
Онда су се развиле и балканске словенске државе, и једна по једна, најпре Бугарска а затим и Србија, претендовале на власт над свим народима у наслеђу Источног римског царства и самим тим и претендовале на то да имају патријарха.
Тако се цар Стефан Урош IV Душан Силни Немањић на Васкрс 1346. крунише за цара, међутим ко би га крунисао за цара, ако нема патријарха? Цар Душан је недељу дана раније сазвао сабор, који за Цвети поставља Јоаникија за првог српског патријарха. А патријарх, недељу дана касније крунише и миропомаже Душана за цара Срба, Грка и Арбанаса и земаља приморских.
Седиште српских патријарха због историјских околности прелази из Скопља у Пећ.
Пећка патријаршија је свакако најзначајнија институција коју смо ми као народ, као Срби основали. Обухватала је све српске земље, од Ђевђелије до Сент Андрије, од Кладова до Книна и Српске крајине, па и даље до Трста у коме је постојала српска Црква. Након пада српске средњовековне државе, Пећка патријаршија окупља све Србе и преузима све прерогативе државе. Тек након укидања Пећке патријаршије, 1766. Срби дижу устанке против Турака, најпре 1788 – 1791, а затим и под Карађорђем 1804. који је и директно довео до стварања српске модерне, савремене државе.
Када Карађорђев потомак, витешки краљ Александар Карађорђевић, уједињује све Србе у једну државу, јавља се потреба за поновним васпостављањем патријаршије. Ратом смо стекли државу већу од Душанове, те српска Црква проглашава поновно успостављање пећког патријарха.
Јер наш патријарх је најпре то, патријарх пећки. Као што су пет старих патријараха везивали своја седишта за место, а не за народ, нацију, све док ми Словени нисмо поставили своје националне патријархе у својим националним црквама, тако је и место, град који је седиште наше патријаршије Пећ. Због тога и сваки сабор српске православне Цркве почиње литургијом у Пећи.
Тако данас, уместо пет старих патријаршија имамо девет. Прва је Цариградска, односно Васељенска патријаршија, за њим су остале три старе патријаршије, Александријска, Антиохијска (чије је седиште данас у Либану), Јерусалимска, (само три, јер је Римска, као прва и најстарија, отпала у великом расколу, великој Шизми 1054), затим Руска, Српска, Румунска, Бугарска и Грузијска.
Пошто се током историје Београд врло брзо, још за време Немањића, наметнуо као најзначајнији град у коме живе Срби, српском Црквом је током једног периода управљао и митрополит београдски. Током турског ропства седиште је неко време било и у Карловцима. Тако да српски патријарх, након обновљења и уједињења српске Цркве, али и српских земаља носи титулу: Патријарх Пећки, Архиепископ Београдско-Карловачки, Митрополит Београдски и Патријарх Српски.
Када се технички преговори око аутокефалности македонске Цркве заврше, и кад охридски архиепископ буде потпуно самосталан, и тада ће на свакој литургији помињати српског патријарха, као поглавара мајке Цркве.
Имајмо поверења у нашу Цркву, она на овим просторима више од осам стотина година опстаје, док политичке околности, ратови и државе око ње настају и нестају.
То је тако јер је корен наше Цркве у Царству Божијем, а њена глава је Христос.
Ваш молитвеник пред Христом отац Стеван
