Свештеник Стеван Стефановић: Постом показујемо да ми наш живот и наше постојање не везујемо за храну, већ за љубав

Јер ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески.

Ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша.

А кад постите, не будите суморни као лицемери: јер они натмуре лица своја да се покажу људима да посте…

… не сабирајте себи блага на земљи, где мољац и рђа кваре и где лопови поткопавају и краду, већ сабирајте себи блага на небу, где ни мољац ни рђа не кваре и где лопови не поткопавају и не краду…

јер где је благо ваше, онде ће бити и срце ваше…

Није случајно да последње јеванђеље које се чита пред почетак Великог Поста, на литургији у сиропусној недељи, говори баш о праштању.

Велики Пост морамо разумевати и тумачити једино у контексту Васкрса, коме предходи, а који је исходишна тачка нашег живота, нашег подвига и наше вере, самим тим и овог поста. Како нам сведочи ово јеванђеље, потребно је да се измиримо једни са другима, да покажемо праштање и љубав…

Оваква етика опроштаја грехова постоји само у Цркви. Ниједна заједница ван Цркве не заснива се на праштању. Нико нам ван Цркве неће опростити грехе. Право и правда у држави, другачије су од оне у Цркви, никада држава неће опростити грехе ономе ко крши њене законе. Етичка је норма, етички кодекс и закон да сваки морални прекршај  мора бити плаћен, Црква с друге стране без праштања и није Црква. Опраштање грехова је у ствари промена начина посматрања на човека, то је посматрање човека из контекста Царства Небеског. Сваки човек може да учини неко зло, али може да се покаје и сутра буде светитељ, о чему нам сведочи много примера из житија светих и Црквене историје. С друге стране, за државу и друге заједнице, онај који је начинио прекршај он је злочинац и бива осуђен. Господ нам каже: нећу се сећати грехова ваших, а онога чега се Господ не сећа, то и не постоји.

Ако пажљиво приступимо проучавању Свето Писмо, видећемо да нас Христос позива на љубав и праштање. У јеванђељу по Матеју  5.,23-24., дословце стоји: Зато дакле, ако принесеш дар свој к олтару и онде се опоменеш да брат твој има нешто на те, остави онде дар свој пред олтаром, те иди прво те се помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој…

Видимо да је једини „услов“ који Христос ставља пред нас да би пришли олтару и принели свој дар, који је уствари само свето причешће уствари опраштање и измирење са онима који нас мрзе… кад испунимо димензију праштања, прелазимо на следећи корак, димензију поста:

Имамо различите приступе посту у нашој Цркви, али и шире у целом хришћанском свету: Посту можемо да приступимо рационалистички, логички, као што су то учинили римокатолици и то их је довело до постпуног укидања поста, рационално су закључили да је пост непотребан. Логички можемо рећи да нема ничега лошег у храни, као што је то рекла и велика већина западних богослова, јер храна је благословена, Божија, све је то Бог створио за нас и тако су оставили пост. С друге стране, можемо рећи, такође ослањајући се на логику и на савете лекара, добро је постити, пост је уосталом узимање здраве хране, велики број савремених спортиста никад не користи месо у својој исхрани. Што је опет погрешно. И један и други, лочички приступ нема везе са суштином поста:

Пост је уствари позив који Господ упућује нама, позив на улазак у заједницу. Као што је и првом човеку Адаму упутио позив да оствари личну заједницу са њим.

У библијској причи о Адаму и Еви, Бог даје заповест првим људима опет о храни, кроз пост: На средини Едемског врта налази се Дрво живота, које је сам Христос, али и дрво познања добра и зла са кога не смеју да једу. Опет, однос са Богом остварује се кроз храну, кроз заповест о храни.

И у нашем искуству љубави које имамо у свакодневном животу, ситуација је иста. Када ми некога волимо и позивамо га да уђе у заједницу са нама, да нам одговори на нашу љубав, ми му постављамо „услове“ ,  ако тај други на наш позив одговори рационално или логички он ће рећи: „зашто бих то радио?“  Као што видимо овакви приступи посту, али и хришћанском животу који се заснивају на логици или пијетизму, што је својственије протестантима, су дубоко индивидуалистички.

Бог је љубав и онај који воли, од Бога је. У другом делу Јеванђеља које смо цитирали на почетку, видимо да се човеков идентитет, његово срце, по речима самог Господа, не налази више  у овом свету, већ у Царств у Божијем. Срце наше, наша љубав оно што смо ми сами, требало би да се оствари у Царству Небеском. Везати се за било шта у овом свету значи везати се за смрт, пропадљивост, за место где рђа  квари и мољац једе.

Одрекнувши се мрсне хране у време поста, управо значи један егзистенцијални заокрет, заокрет љубави и слободе. Постом показујемо да ми наш живот и наше постојање не везујемо за храну, већ за љубав. Ето, можемо јести било шта и живећемо. Нашу егзистенцију везујемо за љубав, за чињеницу заједнице, за љубав према ближњима, али и  за љубав према Богу, која ће нас спасити од пропадљивости и од смрти.

Одричући се мрсне хране, ми се одричемо и биолошког начина живота. Биолошки начин живота оптерећен је тиме да у њему нема слободе. Ми смо ушли у живот без нашег пристанка, ово можда звучи бесмислено, али се управо са овим питањем суочава сваки млад човек у периоду одрастања, у периоду адолесценције. Свако је од нас у једном периоду свог живота поставио својим родитељима питање: зашто сте ме родили? Овај изазов постојању, ово онтолошко питање које човек поставља себи, својим родитељима али и Богу је највећи изазов датости и нужности постојања. Како је Достојевски маестрално објаснио у свом роману „Зли дуси“ човек може доказати да је истински слободан једино ако само своје постојање доведе у питање. Човек дакле има тежњу да слобода буде део постојања нашег бића.

Слободно одлучивши да пости, човек чини први корак ка мењању свог односа према свету који га окружује, уводећи слободу у своју разину постојања: Одричући се од поједине хране, која, како смо рекли није зла сама по себи, а опет, као таква нам је неопходна предпоставка живота, ми показујемо да не живи човек само о хлебу, већ о свакој речи која излази из уста Господњих и да своју егзистенцију не везујемо за храну, већ за љубав, љубав према Богу и љубав према ближњима можемо се одрећи неке хране и показати тиме да наш егзистенцијални основ (ипостас) није храна, већ да је љубав суштина нашег бића.

Свештеник Стеван Стефановић