Српска држава и српска црква су тријумфално завршиле 1918. годину.

Након много страдања, много жртава, наш сељак, војник и свештеник су победили најпре 1912. Турке и коначно их протерали из свих српских земаља. Већ следеће године, само неколико месеци касније, на Брегалници, наши преци су потврдили тековине Првог балканског рата. Након метка једног дечака –  песника за Видовдан у Сарајеву, нашу краљевину од пет милиона становника напада царство од 50 милиона становника. Пошто смо одбили први напад Аустроугара, војујући две велике битке, 1915. нас нападају Немци, Аустроугари и Бугари, три царства. Наша војска бива принуђена да се повуче преко Албаније.

У Грчкој, на Крфу, наша војска, без трећине ратника, али са својим свештеницима, владикама и митрополитом Димитријом, васкрсава и пробија Солунски фронт. Наши савезници нису могли да стигну наше дедове, који су журили својим кућама, својој деци и породицама, које нису видели, неки од њих четири, а неки, шест година.

За само 45 дана војска Краљевине Србије прелази, марширајући, преко седам стотина километара. У Грацу у Аустрији стоји табла са натписом: „Довде је 1918. стигла српска коњица“. Ослободили смо: Срем, Банат, Барању, Славонију, Хрватску, Далмацију, Босну и Херцеговину и Словенију.

На крилима великих победа српске војске, а под патронатом Сједињених Америчких Држава створена је прва Југославија, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, под династијом Карађо- рђевића.

Стварање Југославије био је наш ратни циљ, постављен још 1915. За стварање Југославије, тада су били највећи умови Србије: Јован Цвијић, Милутин Миланковић, наш највећи правник Слободан Јовановић, Стојан Протић, Никола Пашић, Николај Велимировић…

За Србе, Југославија је била испуњење вековних тежњи да сви Срби живе у истој држави, за Хрвате и Словенце, то је био начин да дођу до својих, самосталних независних држава.

Са уједињењем државе, дошло је и до потребе за уједињењем Цркве, будући да је основ око којег је Црква окупљала свој верни народ, била управо припадност православној вери, а не језик или југословенство, Црква није упала у замку у коју су упали сви виђенији људи у првој половини двадесетог века, и није створена југословенска, већ је обновљена Пећка патријаршија Српске православне цркве.

Маја месеца 1919. године, на Сабору у Београду, окупили су се сви епископи Српске православне цркве, те је проглашено духовно, али и административно јединство.

Све историјске епархије Српске православне цркве ушле су у састав обновљене Патријаршије. Митрополија београдска, уједињена је са Архиепископијом карловачком и Пећком патријаршијом, у једној личности, српског патријарха. Логично, за првог патријарха обновљене Патријаршије Српске православне цркве, изабран је митрополит београдски, наш Димитрије.

Васељенска патријаршија из Цариграда, мајка Цркви, потврђује уздизање српске цркве на ниво патријаршије, будући да је српска црква имала патријарха још у 14. веку. Осим Пећке патријаршије, Митрополије београдске и карловачке, у састав обновљене Српске православне цркве ушле су и Охридска архиепископија, која је имала епархије у вардарској Македонији, епархије Српске православне цркве у Босни и Српској Војводини које су биле у саставу Хабсбуршке монархије и Митрополија цетињска. Тако је већ 1920. године, на Сабору у Сремским Карловцима 30. августа, обновљена Пећка патријаршија која је укинута 1766.

Осим Васељенске патријаршије, сагласност за васпостављање Српске патријаршије даје и краљ Петар Карађорђевић.

Патријарх Димитрије је тако најпре био нишки епископ у периоду од 1884. до 1889. у време власти Обреновића, Милана и Александра, затим је био шабачки епископ, од 1898. до 1905, последњих година власти Александра Обреновића, и у време Мајског преврата. Од 1905. до 1920. био је митрополит београдски, у том периоду је крунисао за краља Петра Карађорђевића и заједно са народом и војском прешао албанску голготу. 1920. постаје први патријарх обновљене Српске патријаршије и 1922. венчава краља Александра Крађорђевића и краљицу Марију. Мало ко од државника или јавних личности у Краљевини Србији је могао да се похвали да је блиско сарађивао са толико крунисаних глава, председника влада, завереника, страних дипломата и војсковођа, као патријарх Димитрије. Ипак, има јако мало студија које се баве њиме, његовом биографијом и животом, како научно-популарних, тако и литерарних, романсираних.

Навадно је међу личним стварима патријарха Димитрија пронађена његова бележница, са његовим дневником, мемоарима, које ето, до данас, нико није објавио, а који би, верујем, били јако интересантни широкој читалачкој публици, пре свега због политичких прилика које су обележиле живот патријарха.

Што се тиче литерарног рада патријарха Димитрија, важно је напоменути да је приредио и објавио „Хиландарски типик Светог Саве“. За живота, патријарх је неколико пута боравио у Хиландару. Његовим личним залагањем Хиландару су враћени Мирослављево јеванђеље и Немањина повеља. Трудом патријарха Димитрија Хиландар је из руку бугарских монаха, поново прешао у власништво Српске православне цркве. Још као државни саветник, издејствовао је да се судски спор од 8000 дуката остављених манастиру, реши у корист Хиландара. За време боравка краља Александра Обреновића у манастиру Хиландару, само је три монаха од седамдесеторице било нашег порекла, Димитрије успева да као посредник доведе до потписивања уговора између манастира Хиландар и Краљевине Србије, којим се наша краљевина обавезала да ће исплатити сав дуг манастира од пет хиљада лира и давати сваке године из буџета 1000 лира за потребе манастира.

Такође, поводом 500 година од смрти деспота Стефана Лазаревића,  написао је „Службу Светом Стефану“ као и канон, одржао молебан, и у Београду је одржана литија у којој је деспот Стефан први пут назван светим.

Патријарх Димитрије је хиротонисао Горазда Чешког, касније светитеља и мученика, поставивши га за епископа чешко–моравског 25. септембра 1942. Епископ Горазд, страдао је мученички, стрељан је од стране нациста 1942. године. Поред епархије у Чехословачкој, обновљена је и Браничевска епархија, која је постојала још у античко време, са седиштем у Виминацијуму. Данас је седиште Браничевске епархије у Пожаревцу. Основане су и епархије у Америци и Канади, као и у Бихаћу.

Патријарх Димитрије се представио Господу, 6. априла 1930. године, а сахрањен је 10. априла у манастиру Раковици, покрај Београда у којем је још 1905. године отворио монашку школу.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име