Свештеник Стеван Стефановић: Какви су данашњи свештеници?

Зар ја сад настојим да људе придобијем или Бога?

Или тражим људима да угађам?

Јер кад бих још и људима угађао, не би био слуга Христов…

Апостол Павле, посланица Галатима 1, 10

Свету се не може угодити, и вероватно је узалудно и покушавати.

Међутим, овде Павле, светитељ и апостол, који је написао највећи део Новог завета чак категорички пише да и када би угађао људима, да не би био слуга Христов.

Да ли је заиста посао свештеника да угађа и удовољава људима?

Овде наравно не говорим о литургијској заједници, о истинским члановима Цркве, већ о људима који су само на речима верници, а у Цркву не долазе.

Током десет година моје свештеничке службе видео сам и једну и другу страну, велики број људи прихвата свог парохијског свештеника као израз воље Божије или као ствар на коју не може да утиче, па је као такву и прихвата.

Опет, има и оних који ће замерити шта год да урадим, па понекад помислим да би нашли замерку и Светом Николи, када би им, неким чудом, као у књигама Бранислава Јанковића, дошао у село.

Посебно јер је Свети Никола био истински ревнитељ, и из предања Цркве, знамо да је јеретику Арију ударио шамар, па верујем да би они који би покушали да провуку неки пагански ритуал на сахрани такође били ишамарани…

Шалу на страну, као у причи „Свету се не може угодити“ испричаћу вам моју варијанту приче о свештеницима која већ неколико година кружи интернетом. Ово наравно углавном нису приче из моје парохије, већ оно што сам чуо од осталих свештеника, браће у Христу, током њихове свештеничке службе.

Ако свештеник слабије пева коментари су: није требало да буде свештеник кад не зна да пева, погледај оног из суседне парохије како лепо пева, а овај наш не уме.

Ако свештеник лепо пева: није требало да буде свештеник, горд је, богослужења не треба да буду солистички концерти, ако је хтео да пева, требало је да заврши музичку школу и буде певач.

Ако свештеник гласно пева: дере се, то није молитва.

Ако тихо пева: нико га ништа не чује.

Ако пева на црквенословенском: ништа га не разумемо, зашто се Црква не модернизује више и не говори молитве тако да сви разумемо.

Ако пева на српском (ово се мени десило) – Како то да свештеник пева тако да га ви разумеју, то никад није било!

Ако свештеник пева краће него што су навикли, коментарише се да је много скратио. Једном су ми пришли и рекли да су мерили штоперицом и да сам опело служио сат и двадесет минута. Одговорио сам да  је то немогуће, и да опело траје 25 минута како год окренеш, имам у просеку педесетак опела годишње и сва су једнака по трајању. Не, не, ниси у праву, мерили смо, био је одговор.

Ако је врућина – скрати, ако је хладно – скрати, ако скратиш, ево – журио је, намерно је скратио, не поштује покојника.

Кад год сам покушао да се интересујем да се среди гробље, асфалтирају путеви у селу, погрешио сам наравно, јер су коментари били – ево га поп, бави се политиком.

Када сам скупљао прилог за кров на Цркви, замерило ми се да сам то радио у оквиру политичке кампање, пред изборе.

Што је кров прокишњавао на неколико места, то ваљда није битно, требало је сачекати да избори прођу.

Од када се не мешам у послове месних заједница, поучен искуством да се свако моје мешање тумачи политички, коментари су: не интересује се за село.

Чак је на једном Савету месне заједнице била тема за коју од две сеоске фудбалске екипе навија свештеник. Што ме је веома обрадовало, јер то значи да су сви други инфраструктурни проблеми у ресавским селима потпуно решени, па моји парохијани могу слободно да се баве тиме за кога ја навијам.

Када смо радили кров на Цркви, моја породица дала је прилог.

За другу Цркву у суседном селу, купили смо олуке.

Први коментари су били: свештеник има зато и даје.

Када  је објављена моја прва књига, један пријатељ је добронамерно приметио: „Шта ћеш оче са толиким парама?“

Није имало сврхе да му говорим да готово ниједан писац не живи од писања, већ имају други позив од кога хране породицу, те да писци по занимању нису били ни Толстој, ни Чехов, ни Тургењев, ни Андрић, ни Црњански, ни Момо Капор, ни Добрица Ћосић, ни Павић… јер се једноставно од писања не може живети.

Суседни парох није имућан човек, због свог карактера теже наплаћује људима, и први коментари су били: горд је, намерно изиграва сиромаха и мученика.

Генерално, који год би свештеник из околине имао скромнији ауто или је живео скромно, без профила на друштвеним мрежама, без паметних телефона, увек би коментари били исти. Намерно глуми сиромаха, прави се да је светитељ, а у ствари је горд и надмен.

Једном свештенику су замерали јер после литургије превише дуго беседи, људи су уморни, ишли би кућама, другом су замерили јер беседи веома кратко, трећем јер не беседи уопште.

Једном су ми рекли: слушали бисмо ми вас оче, ал нисмо навикли на младе свештенике, до сад су увек били старији. Одговорио сам: „Па не могу сад одмах да будем стар свештеник, морам да будем мало млад, па кад прође неко време бићу стар свештеник.“

С друге стране, у суседном граду, говорили су: зашто увек код нас долазе свештеници пред пензију, нека пошаљу неког млађег.

Ако попадија ради, коментарише се: све им је мало, ако не ради, чуо сам у суседним селима: ето, обоје су на врату Цркве да их Црква издржава.

А тек свештеничка деца, они морају бити скромнији, мирнији и послушнији од друге деце, јер за њих општа правила која важе за сву осталу децу не важе.

Ако се попадија облачи модерно, и ако се шминка и лакира нокте – прати моду, није ни требало да буде попадија. Ако носи дуге сукње – глуми монахињу из лажне скромности. Ако носи мараму – превише је. Ако не носи – зашто не носи?

Недавно сам чак чуо изјаву једног „духоника“ да се не примају молитве оних жена чији су нокти налакирани. На моју примедбу да нам Бог испуњава оне молбе које су за наше добро, из своје Премудрости, имајући као коначни циљ наше спасење, и да је у том случају апсолутно ирелевантно да ли су нокти налакирани или нису, као и на примедбу да нас Бог воли једнако све: и зле и добре, и дебеле и мршаве, и чисте и прљаве, и исправне и грешне, и жели да се сви спасу – нисам добио одговор.

А када свештеник оде са парохије, или се представи Господу – био је добар парох, бољег нисмо имали!

А тек наплате, о томе би се могли написати томови и томови књига, када год ми се људи пожале на неког свештеника који им је много наплатио, подсетим људе да свештеник нема плату ни од Цркве, ни од државе, и да сами себи плаћамо пензионо и социјално. И уз то живимо у овом свету једнако као и било који други интелектуалци. Плаћамо интернет, кабловску, мобилне телефоне, рате кредита, уџбенике за децу, Моби банку, региструјемо наше аутомобиле и плаћамо струју.

Уз то, молимо се, на свакој литургији, на сваком богослужењу, за село у коме живимо, за град, крај и за све који живе у њима. Баш за те људе. За свет, за мир свега света.

Људи који нису у Цркви не треба да чекају званично саопштење патријарха о свакој теми. Црква се већ изјаснила о свему и сваки дан то говори и понавља, буквално сваки дан у свакој Цркви, на свакој молитви.

Имајте љубави према својим свештеницима, макар због тог јер се моле за вас. Они су уз вас када се крштавате, венчавате, они се моле за ваше умрле, свештају вам воду, освећују школе, домове здравља, болнице, ваше домове… ми вас исповедамо, на службе долазимо први и остајемо последњи, често и сами градимо Цркве, заједно са мајсторима и радницима. Свакодневно чистимо и одржавамо храмове и водимо црквене књиге.

Свештеници нису идеални, грешни смо као и сви остали, некад мало мање, некада мало више.

Сваки окупатор који је икада долазио у Србију, било да је био страни или домаћи, прво је убијао свештенике, и најпре су увек страдале свештеничке породице.

Зато, драга браћо и сестре, молите се за нас.