Господе, ти који си Упориште онима који се уздају у Тебе, утврди Цркву Своју, коју си стекао Својом Часном Крвљу.
Ктиторски запис из манастира Сопоћани, 13. век
Један страни дипломата, нећу га овде именовати, имао је болесно дете, и након низа молитви које су читане над дететом у манастиру Копорин, задужбини Деспота Стефана, пред светим моштима, дете се, вољом Божијом, излечило.
Из захвалности, дипломата је позвао представнице сестринства да дођу на прославу у Америчку амбасаду, четвртог јула, поводом 240 година од потписивања „Декларације о независности“ сматрајући то највећим изразом поштовања према монахињама.
Седео сам под крошњама столетног стабла у порти манастира са мати Нином, која ми је објашњавала зашто неће ићи у Америчку амбасаду, говорећи: „Замислите то оче, двеста година од постојања њихове државе… тек две стотине година… а само овај наш манастир је из 1402. године. “
И заиста, мати је у ових пар реченица, показујући руком ка звонику манастира дошла до саме суштине, један од наших млађих средњовековних манастира из времена деспота Стефана, два пута је старији од америчке државе. Шта тек онда можемо рећи за државу која је успела да направи ове манастире: Манасију, Раваницу и Копорин, и раније Високе Дечане, Грачаницу, Пећку Патријаршију и Богородицу Љевишку и још раније, Милешево, Ђурђеве Ступове, Сопоћане, Жичу и још раније Студеницу, мајку наших Цркава.
Подсећања ради, Студеница је направљена 1190. године, и тек да наведемо као пример, темељи Цркве Нотр Дам у Паризу постављени су кад и темељи Студенице, а најпознатија француска катедрала завршена је тек 1345. године. Тако да је примедба француског председника да би требало да се одрекнемо Косова, онако како су се они одрекли Алжира и својих колонија у Африци, потпуно непримерена, јер је наш Нотр Дам на Косову и Метохији, еквивалент би био када би се Французи одрекли Париза и са њим и своје најпознатије катедрале.
Стара Црква у Пећкој Патријаршији, коју је подигао архиепископ Арсеније и посветио је светим апостолима, живописана је већ 1250. године, 95 година пре завршетка радова на катедрали Нотр Дам. Богородица Љевишка, задужбина краља Милутина, на Косову, Црква под заштитом УНЕСКА, део светске културне баштине, саграђена је 1306/1307. године, тридесет девет година пре најзначајније француске катедрале, Грачаница је сазидана 1321. године, 23 године пре катедрале Нотр Дам, а наш најзначајнији средњовековни манастир, Високи Дечани, завршен је 1335. године, десет година пре катедрале Нотр Дам.
Од катедрала Нотр Дам старији су и наши манастири у Рашкој области, најпре манастир Жича, која је грађена од 1206. до 1221. године, 124 године пре Нотр Дама. Жичу подиже Стефан Првовенчани, први српски краљ из династије Немањића, у Жичи је смештено средиште српске архиепископије. По легенди, Свети Сава је, након што је крунисао свога брата Стефана Немањића за краља, оставио у аманет да се сви будући српски краљеви миропомажу у Жичи. Са сигурношћу знамо да се бар шест краљева из династије Немањића крунисало овде, сви до Стефана Дечанског. Седми крунисани краљ у Жичи, био је краљ Петар Карађорђевић. Жичу још називају и седмовратном, јер има седам улаза, седам врата, те многи тумаче да ова врата у ствари символично представљају седам жичких крунисаних краљева.
Манастир Милешеву краљ Владислав завршава 1235. похранивши следеће године у њој мошти свог стрица, Светог Саве, 110 година пре завршетка катедрале Нотр Дам. Манастир Морачу у данашњој Црној Гори, подиже кнез Стефан, син Вукана, најстаријег Немањиног сина, дакле унук Стефана Немање 1252. године и посвећује га Успенију Пресвете Богородице, деведесет и три године пре завршетка радова на најпознатијој француској катедрали.
Сопоћане, краљ Урош I, син Стефана Првовенчаног, а отац Драгутина и Милутина, подиже око 1260. године, 85 година пре Нотр Дама. Оно што је веома важно, и на шта овде желим да скренем пажњу, иконе су из манастира Сопоћани и Милешава. Иконописци из Цариграда су осликали Сопоћане, тако да су они данас познати у целом свету, чак и ван црквених кругова сматрају се највећим доменом европског сликарства. У олтару се налази предивна композиција “Причешћивање апостола”, а на западном зиду у наосу, на преко 40 м2 налази се композиција “Успенија пресвете Богородице”, најлепша српска средњовековна икона. Лица на иконама имају идеал античке лепоте, иако су представљени хришћански ликови. Идеални су спој антике и хришћанства. Историчари уметности, период у сликарству, којем претходи сопоћански живопис називају ренесанса Палеолога.
Наиме, након што су најпре источно римско царство, а затим и балканске, словенске земље пали под турску власт, велики број интелектуалаца, иконописца, архитеката, богослова и философа, одлази на запад и открива западним хришћанима антику, која је остала да живи у Источном римском царству кроз хришћанство. Тако у западној Европи расте интересовање за античку културу и уметност и настаје оживљавање античких вредности, такозвана ренесанса. Међутим, као што смо рекли, да у нашој источно-ромејској и словенској култури и традицији, период ренесансе и античких вредности није никад ни престао, тако су много векова касније, западни историчари уметности, склони систематизацији и шематизацији, словенску и византијску иконографију која је постојала стотину година пре западне ренесансе, назвали ренесансом Палеолога, по владајућој византијској породици Палеолога.
Ова уметност свој врхунац достиже у иконама манастира Милешево. Када је НАСА послале информације о нашој планети у свемир, бирајући шта је оно што нас најбоље представља из свих сфера културе и уметности, између осталог, послали су и фотографију иконе милешевског “Белог анђела”, сматрајући да не постоји ништа што би боље представљало наш свет од иконе “Белог анђела”.
Студеница је пример ког се желим држати и ако није наш најстарији манастир, није чак ни најстарији манастир који су подигли Срби, није чак ни најстарији манастир који су подигли српски владари, није чак ни најстарији манастир у Србији, али је мајка наших Цркава. Манастир Прохор Пчињски је прошле године славио 950. година од подизања, направљен је у време византијског цара Василија II који подиже манастир на молбу и уз помоћ Светог Прохора Мироточивог. Већ краљ, Стефан Немањић Првовенчани, помиње овај манастир као део своје средњовековне државе, а садашњу манастирску Цркву подиже, као и многе друге, краљ Милутин.
Данас археолози знају за преко десет Цркава у Босни, које је подигла српска властела у другој половини деветог века, стотину година пре мисије свете браће Кирила и Методија.
Црква Светог Петра и Павла код Раса је направљена на темељима старог паганског, римског храма, као и многи светогорски манастири. Наиме, у унутрашњости Цркве налази се јак, камени темељ полукружног облика, који потиче из римског доба. Садашњи храм саграђен је на темељима ранохришћанске Цркве која потиче највероватније из шестог века. Од Срба, Цркву је обновио први Часлав Клонимировић 927. године, 418 година пре катедрале Нотр Дам. У ствари, наша Црква Светог Петра и Павла у Расу, може се по историјском значају поредити једино са базиликом Светог Петра у Риму, најзначајнијом католичком Црквом, која је такође направљена на темељима ранохришћанске Цркве из шестог века, која опет, попут и наше Цркве Светог Петра и Павла, има и античку основу из првог века, с тим што је садашња римска базилика рађена у периоду од 1506. до 1626. године, 599 година након наше Цркве, а 436 година после Студенице.
Тако је Студеница сазидана око 150 година пре Дуждеве палате у Венецији, 246 година пре катедрале у Фиренци, 464 година пре Таџ Махала у Индији, 520 година пре импозантне катедрале Светог Павла у Лондону у којој владика Николај Велимировић држи своју чувену беседу, 668 година пре Биг Бена у Лондону, 696 година пре Ајфеловог торња у Паризу.
Слободно можемо рећи, нико и нигде у свету нема овакво културно наслеђе.
Као потврду ових мојих речи, можемо видети у односу наших непријатеља према нашим Црквама и манастирима. У току НДХ у Загребу је постојао чак и Уред за рушење православних Цркава, смештен у Прашкој улици бр. 2.
На Косову и Метохији је од 1998. до данас срушено осамдесет Цркава и манастира. Уз то, срушени су и конаци, парохијски домови, трпезарије и црквене сале.
Током рата деведесетих у БиХ је срушено 155 Цркава, пре неки дан, срушена је сто педесет и шеста:
После пресуде Европског суда за људска права у Стразбуру, а по тужби Фате Орловић, срушен је један храм Српске православне Цркве у селу Коњевић Поље у општини Братунац. У многим медијима и на интернет пороталима објављено да је Црква саграђена на имању Фате Орловић, што наравно није истина. Црква је изграђена деведесетих, када катастарске књиге нису биле јасно дефинисане, и док је трајао рат, па чак и када је трајно утврђено власништво парцеле, Црква је била у приватном поседу госпође Орловић само три квадратна метра. Дакле, не три дужна метра, три метра дужине Цркве, већ три квадратна метра.
Власницу земље су у једном политичком позоришту, представили као хероину, она је одбила понуду Цркве да откупи њена три квадрата за милион и по евра, добила спор на суду и срушила Цркву. Представа је одржана и пред медијима који су снимали рушење Цркве уз аплаузе и осмехе актера и иживљавање над Црквом.
Ова Црква у Братунцу, није само бесправно подигнут грађевински објекат, већ свети Божији храм, подигнут над моштима светих мученика који су страдали у предходном рату у Босни.
У исто време у незавршеној Цркви Христа Спаса, која слави Спасовдан у Приштини, епископ рашко – призренски Теодосије је са малим бројем свештенства, монаштва и народа служио литургију, није их било ни десет.
Само то, служили су литургију.
Први пут након 23 године.
Косовски Албанци данас протестују, пишу графите пуне мржње, најављен је протест студената због једне литургије. С друге стране Дрине руше светињу.
Спасовдан је прослављен у још једној нашој светињи, вероватно и највећој:
Манастир Високи Дечани, налази се на пет сати вожње од Београда.
Ближи је од Паралије.
Посетите манастир Високи Дечани на Косову, поклоните се моштима нашег Светог Краља, затражите опроштај и благослов.
И дивите се, будите поносни. Због чињенице да смо некад, као друштво, као држава, као народ, били у стању да изградимо тај најлепши споменик српске вере, цивилизацијског достигнућа и културе.
Свештеник Стеван Стефановић
