Почетком маја ове године у Бијелом Пољу је изашла из штампе дванаеста књига Данијеле Вулићевић, збирка поезије „Могла сам да будем панда“ у издању „Ратковићевих вечери поезије“, установе од посебног значаја за културу Црне Горе.
„Ратковићеве вечери поезије“ су добиле име „онога који је од литературе захтјевао живот“. Данас су „мјесто укрштања континената и поетике“. Данијела Вулићевић је 2021. добила позив да учествује на 51. манифестацији као песникиња из Србије, као и понуду да ова реномирана установа културе буде издавач њене збирке.
Уредник књиге је Изет Еровић. Техничку припрему књижног блока и корице урадила је Ивана Андрејевић. Рецензија Кемала Мусића носи наслов „Вода као пјесма“.
У наставку можете прочитати моју рецензију.
Живот је поезија…
Понекад је љубичаст и шарен, као балони на дечијим рођенданима, као светла са Гондолина пренесена у Кнез Михајлову, као стихови Превера, као лирика Бодлера, учитеља свих нас (онога који је први смислио да је сан плаве боје), уроњена у париска повечерја, када унисоно у шест поподне зазвоне све париске цркве и катедрале…
Понекад,
Живот је сурова и сиров песма, само сенка и сан, тако близу као опора чежња Арсенова, посута сивим нотама по тамном небу, над зеленом и модром водом…
Данас, у овај хладни зимски дан, као створен за тугу, живот је љубавна поезија…
Највећег Од Нас, Александра Сергејевића Пушкина…
Широког као украјинска степа…
Таман онолико колико само то словенска душа уме, који је и живео и волео онако како је и писао, како је једино и умео…
Данас, када пишем да је живот поезија, док речи беже из редова, као уз годове мог столетног храста лужњака, заувек загледаног у Ртањ, у сунце, и будем жедан, пред полупуном, полупразном чашом, коју је Бог просуо преда мном, старији, од Пушкина, Бранка Радичевића, Милутина Бојића, подижем ову збирку песама као тотем…
Потпуно неопозиво…
А понекад, док стављам маску…
Довољно је само да пожелимо нешто, и нека звезда падне са неба и такне нам раме, да нас благослови… И неко од дечака са сетом у очима, који трчи у порти за лоптом, добије Реч Мике Антића и Ивана Лалића, Реч Васка Попе и Ђорђа Балашевића, па реч постане деликатес…
У рано пролеће 1971. године, пре првих зумбула и лала, падале су кише, те се кроз ноћно небо пробио зрак, а месец је залазио за облак, за крошње и спустио се као Дар на сузу мале уплакане девојчице у Крагујевцу, у Шумадији, поред Лепенице, на пупак Балкана, у средиште, овог нашег света и благословио јој сузу…
Из те сузе, потекле су као река сребрне перле њених стихова, низ Мораву и даље…
Кроз читав шарени свет и још даље…
Преко граница познатог свемира…
И даље…
Данас, стојимо пред збирком поезије Највеће Песникиње Шумадије, Данијеле Вулићевић…
Или ова зимска збирка стоји пред нама?
Да нас чува и брани, као што једино песма може, Нас Безверне?
А можда смо могли да будемо другачији?
Ова збирка је потрага човека за љубављу, та вечна потрага, са којом се може идентификовати свако од нас…
За вас, биће најлепша она песма, за коју више не знате да ли је пишете или читате, она песма која ће вам бити алиби, она песма чија ће вам ниска стихова прострујати кроз крв и ускладити се са дисањем, са откуцајима срца. За мене, то је песма о берби…
Песма какву никад не бих умео да напишем, па све кад бих и три живота живео, песма о Великом свету, дубоко уроњена у моја сећања, као прстохват нечега… Посебно, јер је то и песма о Данијелиној мајци…
Као и њена, и моја сећања на Дом и Огњиште везана су за бербу шљива и за људе који су се вратили на астероид 612 б, међу анђеле, што су највећи део свог живота и били…
Родиле су…Неочекивано, Стабла дрхте под тежином, Неискусно,
Имам пола века на плећима… Отац још половину преко у ногама,
Младо је јутро, а сунце већ жеже, Не пуштамо птице да нас надгласају,
Не дам му да се савија, Плашим се како ће устати…
Нудим му да преноси канте. Пчеле се скупљају по љубичастом нектару.
Тата памти безброј анегдота… Док ми коса из пунђе пада по осмеху,
Његов глас ме враћа деценијама уназад…У ову исту башту
Пространу и очувану, густу као гоблен пуног бода
Па сећања склизну и помешају се, моја на прадеду, деду и бабу, моје село и Велики Шљивар, и на нас, на целу породицу на окупу, са Данијелином породицом и Њиховом Бербом, зато ми сваки пут ова песма измами сузе.. Ова песма, као и читава ова збирка потврђују квалитет и континуитет јединственог поетског израза и сензибилитета госпође Вулићевић.
Ова песма је уједно и предукус Царства Божијег, предукус Царства Небеског, јер овако окупљени у шљивару, једном ћемо се сви окупити и у Цартсву Божијем, моји баба и деда, заједно са мном и са мојом децом…
На пушкомет иза куће, Мајка у цветној хаљини
Хитра, спретна и строга… и немир,
Јер тада нисам знала, Ништа нисам знала о воћарству,
Нити да се безбрижност не калеми, Да се сузе не сакупљају као шљиве
Већ пропадну кроз траву у земљу, Па из ње бујају
Испаравају у врелим данима, постају облак са ликом кловна
И ругају се мојој надобудности…
Данијела Вулиевић је рођена у знаку Рибе, што она сама, сматра важном одликом свог карактера. Она ради у Лапову, а живи у Аранђеловцу, подно Букуље, логопед је по образовању а библиотекар по занимању… Писац, песник и лиричар, поета и естета, дечији писац, хроничар и есеиста, романописац и новинар у слободно време по свом личном избору и опредељеју свог срца…
Ова збирка подсетиће вас на измешани шпил карата, где ћете међу штиховима препознати праве и измишљене љубави, породичне приче, сурово искрене и реално огољено срце у песмама о мајци, болу, љубави, чежњи и сети…
Данијела је већ двадесет и седам година директорица библиотеке “Слово” у Лапову, и не само директорица, већ срце и душа ове установе… Лапово није имало библиотеку пре Данијеле и Лапово неће имати библиотеку после Данијеле, јер изнад сваке институције, изнад сваког правила и закона, стоје неке личности и људски односи…
Као што су Вилењаци из Толкинових романа уткали све своје знање и снагу у три прстена моћи, да би се уз помоћ њих одупрели изасланику зла, Сауроу, тако је Данијела за 27 година рада у Лаповачкој библиотеци унеле читаву себе, све своје знање и доброту у ову установу, супротстављајући се разним облицима зла, жртвујући…ех, сад, шта је све жртвовала, то она сама, најбоље зна…
Данијела је двоструки добитник награде Општине Лапово за књижевност и културу. Примљена је у Удружење књижевника Србије 2011. Објавила је до сада једанаест књига и даље пише активно, урадила је самостално око двеста педесет радионица за децу, у оквиру промоција својих, дечијих књига, затим у оквиру представљања књига која су издања библиотеке и у оквиру манифестација које се одржавају у библиотеци „Слово”.
Данијела је уредник листа „Слово о Лапову”, оснивач и члан Књижевног клуба “Милорад Браанковић” као и аутор кратког романа “YUGOвање”, који је веома брзо постао права интернет сензација и хит на друштвеним мрежама.
Наиме, ауторка на изузетно духовит начин говори о догодовштинама и авантурама које је имала возећи аутомобил марке Југо, боје труле вишње (никако црвен) свакодневно, од Аранђеловца до Лапова, кроз Шумадију и назад. Ово је роман који ће вас расплакати и насмејати у размаку од само неколико минута. Гогољевски бритко, ауторка нас води кроз психологију главне јунакиње, кроз њене среће и несреће на путу…
Свака Данијелина песма може се и другачије написати, не као песма, већ као прича, као приче Мома Капора, исписане за карираним столом, као његове скице женама које је волео. исписане на папирним салветама у ноћима обојеним дуванским димом…
Њене песме могу бити написане и распарним стихом, као „Лирика Итаке“ Милоша Црњанског, а ја бих волео да их, некад, прочитам измењене, без маске са причама које би им претходиле или ишле иза песама, уз објашњења и појашњења, још огољеније и још свету ближе…
Песник Драгиша Стефановић једном је рекао да су Данијелине приче нешто између Андрића и Борхеса
А ја ћу остати сам, зачуђен и збуњен лепотом стиха, богатсвом лирике. Не знајући шта да радим са језером које ми је поклоњено…
Јереј Стеван Стефановић
ГЛОРИЈА
Кажу да су шпански астрономи
Средином осамнаестог века,
Негде у Андима,
Отприлике на половини света,
Спазили те чудне ореоле
Око сопствених сенки.
Причају да је случајност,
Сунце се затекло
Тачно иза њих,
А облаци су застали
Управо пред њима,
Они су неми и задивљени
Упијали чудо природе,
Још једну тајну универзума
У којем све пада,
А никада не падне,
Постојећи у пољу већег и јачег.
Верујем да у сваком човеку
Док му се време осипа,
У овом или оном веку,
Баш у сржи,
На месту додира смисла и надања,
Увек на Бадње вече,
Глорија опише круг,
Размакнувши тамне сенке,
Упијајући Божју милост.
И знам,
Док ослушкујем светлуцави мир,
Нећемо пасти
Макар се свемир окренуо наглавачке,
У пољу по којем кружимо,
Небитно око чега,
Љубав и благост су најјаче.
Данијела Вулићевић
