Регент Александар Карађорђевић је 1912. године ослободио старе српске земље, Косово и Метохију, Рашку област и данашњу Северну Македонију.
Одмах по ослобођењу ових крајева од Турака, долази до сукоба између Николе Пашића, скупштине и владе са једне стране, и генералштаба, односно официра окупљених око Аписа, с друге стране. Пашић је желео да успостави грађанске структуре власти у ослобођеним крајевима и полако их интегрише у Краљевину Србију. Официри су желели да у овим областима успоставе војну управу.
Међутим, већ 1913. избија нови рат, који заувек зауставља ове сукобе, и чини их беспредметним, а 1914. почиње још један, овај пут Велики рат. Краљевина Србија једноставно не успева да интегрише своје средњовековне територије у своју савремену државу.
С друге стране, Хрватска је имала читав век да интегрише Славонију и Далмацију, те данас, готово и да нема Далматинца или Славонца који зна да није Хрват. Српска културна, историјска и цивилизацијска баштина у Далмацији, постепено се топила. Не помињу се више средњовековне српске епархије и владари, који су држали територије у Далмацији, јужно од реке Цетине, Захумље, Книн, богословија у Крки, или Срби римокатолици у Дубровнику… Једноставно, српски трагови су буквално избрисани.
- Јосип Броз забрањује Србима повратак на Косово и Метохију, и по први пут албанско становништво постаје већина у срцу средњовековне српске државе.
У ратовима за Југословенско наслеђе, у периоду 1991. до 1999. најпре 250000 Срба напушта Хрватску. (Овде би ваљало направити малу дигресију, сасвим малу, јер сам већ потпуно напустио тему – на попису из 1981. године у Хрватској је било пола милиона Срба, десет хиљада Црногораца и преко 300000 Југословена, који су углавном били деца из мешовитих бракова. Шта се у ствари десило са њима?)
Европа, настала на темељима антифашистичке борбе, остаје нема пред колонама избеглица из Хрватске. Посебно остаје нема над страдањима Срба у Олуји.
Ми, као народ који је прошао кроз многе сеобе и избеглиштва, потпуно саосећамо са украјинским народом и колонама избеглица које напуштају чак и Кијев, и којих је толико да је суседна Словачка већ прогласила ванредно стање због прилива тог несрећног народа, који бежи пред ратом.
Из Сарајева, подељеног града, избегло је 150000 Срба.
Данашњи наратив западног света је да су Срби држали Сарајево под опсадом. Вероватно смо опседали сами себе. Ако прогон Срба из Сарајева није етничко чишћење, онда би требало да нам кажу шта је. Још једном, како то у историји често бива, жртва и џелат мењају места, а наш народ, протеран и рањен, оптужен је за геноцид.
- године, без дозволе Савета безбедности, деветнаест држава НАТО алијансе бомбардовало је СР Југославију.
- фебруара 2008. група људи на Косову, која чак није била ни њихова парламентарна већина, већ 109 лидера народа, како су сами себе назвали, прогласили су независност јужне српске покрајине.
Нећемо се овде бавити независношћу Косова, јер су, и правда, и право на нашој страни, и Бог, и закон. Поменућемо само мишљење многих релевантних фактора, који су тада најавили ланчану реакцију свуда у свету. Наиме, након нелегалног проглашења независности Косова, сваки ентитет, свака покрајина или област било где у свету, може самостално прогласити независност у односу на матичну државу. „Ако се једном релативизује неповредивост граница међународно признате државе, отвара се Пандорина кутија“, изјавио је тада др Војислав Коштуница.
Неколико година раније др Зоран Ђинђић рекао је да ако међународна заједница поштује „авнојске“ границе, да је онда Косово у саставу Србије и да о томе нема расправе. А ако ипак, можемо да говоримо о мењању „авнојских“ граница, и можемо да разговарамо чак и о статусу Косова и Метохије, онда Србија има претензије на Републику Српску. Неколико недеља после те изјаве је убијен.
Одговор политичара ЕУ, и једном, и другом српском лидеру, био је да је Косово преседан. Међутим, да ли је баш тако?
Јуче је на СNN-у на мапи која је приказивала напредовање руских војних снага према Кијеву, у углу карте, Србија била приказана са Косовом. Јер, сада се, наводно, западна Европа и Америка боре за очување јединствености и целовитости Украјине, не признају распарчавање и нелегално одвајање делова суверених земаља. Када би нацртали Србију без Косова, сами би себи „скочили у уста“.
Сједињене Америчке Државе су након Другог светског рата водиле укупно 58 ратова, а Совјетски савез, и касније Руска федерација заједно (што су две потпуно различите државе) само дванаест.
Луганск је град у Украјини, са око пола милиона становника, углавном Руса, највећи у истоименој области. Данас је зову и Новорусија, док се у 19. веку називала и Новосрбијом.
Управо у Луганск долазе српске избеглице у сеобама које описује Црњански. Донбас, или Доњецка Народна Република, како се данас зове, је регион на југоистоку Украјине, насељен искључиво Русима. Наиме, као што је након распада СФРЈ, трећина Срба остала ван граница Србије, тако је и након распада Совјетског Савеза, петина Руса, око двадесет пет милиона, остала ван граница Русије,
Заправо, многе земље које су освојили руски цареви, нашле су се ван граница Руске федерације. 1710. Русија припаја Летонију и Естонију, 1801. Грузију, 1812. император Александар I Романов припаја Русији Молдавију. 1829. Јерменија је ослобођена од Турака и припојена руском царству, 1884. царска Русија улази у Узбекистан, а 1894. ослобађа Туркменистан од Турака и припаја га свом царству, нешто раније Таџикистан и Казахстан.
Украјина је с друге стране, простор настанка средњовековне руске државе. Кијев је најстарији руски град. Кнез Владимир, руски владар који прима хришћанство и крштава се са двором и великим делом народа на Дњепру, столовао је у Кијеву. Касније, реч Украјина, указује да је реч о Крајини, руској пограничној области. Попут Републике Српске Крајине или Босанске крајине.
Ето, поред, паралеле са Косовом, можео извући и паралелу са Босном. Босна је, заправо, најстарија српска држава. Савремени археолози пронашли су неколико десетина српских цркава и палата у Босни, из деветог века, па чак и из друге половине осмог. Током османлијског ропства, сваки четврти Србин је примио ислам. Из тих разлога, данас, половина становништва Босне и Херцеговине су Срби муслиманке вероисповести. Бошњаци, како они себе називају.
Украјина, за разлику од осталих совјетских република које смо побројали, настаје тек у Совјетском савезу, другим речима, буквално је као републику измишљају бољшевици, попут Македоније у Југославији. Обе републике настају тек након комунистичких револуција. Украјину 1918. ствара Лењин, Македонију 1944. Јосип Броз.
Након распада Совјетског савеза и Југославије, обе ове државе постају независне републике, са на жалост сопственим (у међувремену створеним) националним идентитетом. Украјинци се данас позивају на кијевску средњовековну Русију, као на сопствени средњовековни идентитет, а данашњи словенски, северни Македонци су отишли и корак даље, па свој идентитет траже у античкој Македонији, која осим имена нема никакве везе са БЈР Македонијом.
Лењин тако придружује новоформираној совјетској републици Украјини, најисточније делове Аустроугарске монархије, као и целу Новорусију, данашњу југоисточну Украјину. Западне делове Украјини после Другог светског рата придодаје Стаљин, а Крим јој придружује Хрушчов 1954.
Када се Совјетски савез распао и Украјина постала засебна држава, она је била, пазите сад, трећа нуклеарна сила света, после Америке и Русије. 1994. Украјина потписује да ће уништити сав свој нуклеарни програм у замену за признање њене територијалне целовитости и суверенитета од стране највећих светских сила. Овај споразум потписују, уз Украјину, Велика Британија, Америка и Русија у Будимпешти. Тако Украјина постаје једина држава која се добровољно одрекла свог нуклеарног наоружања, 1700 бојевих глава, затим 130 интерконтиненталних, далекометних, балистичких ракета домета до 10000 метара.
У међувремену, добили смо још држава нуклеарних сила, које су направиле још атомских бомби. Данас их има толико да се читава планета може уништити седам пута. Само, питам се, кад се уништи Земља једном, чему сила за још шест уништења, чему и даља наоружавања и раст војних моћи?
- споразум из Букурешта потписују и два суседа Украјине, њој веома значајна стратешки, Казахстан и Белорусија, као и Кина и Француска. 1997. Украјина потписује са Русијом споразум о добросуседским односима, и даје јој луку Севастопољ на коришћење, а 1998. улази у партнерство за мир са НАТО пактом.
Шта је Украјина добила за узврат? Ништа. Као што и Северна Македонија није добила ништа. Осим приступних фондова, Украјина није приступила Европској унији.
Већ после неколико недеља, ударне вести у америчким медијима биће раст цене нафте, енергетска криза, или можда нови талас ковида, и западни потрошачи наставиће да живе као да се ништа није догодило. А у Украјини, остаће трајно подељен народ, бивша браћа остаће заувек са ранама које не могу да зацеле, попут нас у Босни, народа Кореје или Вијетнама.
Још је већа трагедија јер је реч о једном народу, попут Срба и данашњих Северних Македонаца. Тако је свака жртва губитак за све.
Наш је задатак да се Богу молимо за мир.
