Jasenovac, genocid nad Srbima u Hrvatskoj 1941 – 1995.

Treći deo

„ Film  Dara iz Jasenovca je slabo zamaskirana propaganda, koja cinično koristi holokaust da bi progurala zabrinjavajuću nacionalističku agendu… film je antihrvatska propaganda, snimljen je tendenciozno i sa upitnim namerama… Negativni junaci su prikazani na nivou Crtanog filma… kraj filma je prepun jeftinih emocija… Neskriven antihrvatski i antikatolički diskurs…“

Džej Vajsberg, časopis Varajeti

S obzirom na učestale manipulacije u Srpskoj javnosti vezane za Jasenovac, manipuliranje brojem žrtava, ali i negiranjem zločina počinjenih u Domovinskom ratu i stalnog pokušaja povezivanja demokratske Hrvatske sa NDH, izrazila sam posebnom izaslaniku SAD za Holokaust, sumnju vezanu za ovaj filmski projekat. Prateći proteklih nedelja medijske odjeke u Srbiji, ali i u delu hrvatskih medija, jasno je da se opet pokušava zloupotrebiti tema Jasenovca, što uvek treba osuditi…

 

Nina Obuljen Koržinek, hrvatski ministar kulture

 

Predhodna dva teksta o Jasenovcu koja sam napisao, izazvala su mnogo polemike. Tekstovi su bili zabranjivani i skidani sa interneta i ako ih je prenelo nekoliko magazina i portala, dok sam ja kao autor dobio pretnje. Čak sam bio optuživan i za antisemitizam, koga u mom opusu nema ni u tragovima, čak naprotiv, mnogo puta sam govorio o sličnosti Srba, Jevreja i Jermena, kao zavetnih naroda, istih sudbina, naroda koji žive okruženi neprijateljima i narodima koji su pretrpeli genocid. Jevreji su dve hiljade godina čekali da se vrate u Jerusalim, a mi Srbi, mi smo od pada zemalja Brankovića 1455. do kumanovske bitke i Kralja Aleksandra Karađorđevića 1912. čekali povratak na Kosovo.

Priču o Jasenovcu zamislio sam kao deo trilogije, ali zbog mnogo verbalnih incidenata i pretnji, nikada nisam napisao treći deo sage o Jasenovcu. Kada je „Dara iz Jasenovca“ konačno izašla pred svet, makar ovako sa filmskog platna, shvatio sam da je došlo vreme da zaokružim priču o najvećem stradanju Srba u dvadesetom veku, o najvećem stradanju Srba u istoriji…

 

Sedamdeset i pet godina nam je trebalo da snimimo film o stradanju naše dece u Jasenovcu.

Sedamdeset i pet godina nam je trebalo da država finansira projekat o Jasenovcu

Dara je početak, ovim filmom smo progovorili i otvorili oči.

Sa druge strane, svedoci smo da čak i danas, svako ko pokuša da progovori  „ o najočitijem licu zla“ kako je Jasenovac nazvao Gideon Grajf, u svojoj studiji koja se zove „Aušvic Balkana – Ustaška imperija okrutnosti“ biva gonjen i optuživan za revizioniozam, nacionalizam i antihrvatski narativ.

Svedoci smo da nam se jeziva laž nameće umesto istine. Dželata su načinili žrtvom, a žrtvu pretvorili u dželata. Vajsberg, Njujorški filmski kritičar napao je film „Dara iz Jasenovca“ i time naneo ozbiljnu štetu našem filmu. Taj tekst pokazao je da je antisrpska retorika dominantna u Zapadnom svetu, i da nije naša paranoja, već realnost. Vajsberg ponovo licitira sa brojem žrtava, i dalje kaže u svom pamfletu da mu se kraj filma ne sviđa zbog jeftine senzacije i emocije. Možda je njemu  jeftina, ali nama je bila veoma skupa i velikom krvlju smo je platili, rekao je Predrag Gaga Antonijević, reditelj filma Dara iz Jasenovca.

Danas smo kao narod, kao društvo na prekretnici, pred velikim izazovima i iskušenjima, sa svim svojim institucijama, Crkvom, vojskom akademijom nauka, komisijom za NIN – ovu nagradu.

Zašto je ovo vreme „istorijsko“ i o kakvoj je prekretnici reč?

Najpre, danas monolitan Zapadni svet smatra da proces rasparčavanja Jugoslavije nije završen, deo naše zemlje je okupiran, na Kosovu i Metohiji se nalaze okupacione vlasti. Plan zapadnih centar moći je da se naša južna pokrajna i sa njom 137,000 Srba, od kojih oni koji u prostoru južno od Ibra žive u getoima, poput severnoameričkih indijanaca, budu predati ratnim zločincima Tačiju i Haradinaju i Velikoj Albaniji. Kosovo nije samo središte srpske srednjevekovne države, već je i mesto našeg duhovnog nastanka, mesto gde su naše najveće svetinje, manastiri, ali i samo mesto bitke, Gazimestan, Kosovo Polje.

Dalje, plan je da se ukine Republika Srpska i da se potpuno integriše u multietničku Bosnu. Dakle, po dvostrukim standardima, Bosna može da postoji kao građanska i multietnička država, a Srbija, odnosno Kosovo u sastavu Srbije, sa Srbima i Albancima koji žive zajedno, ne. Naivno je smatrati da je će se rasparčavanje Srbije zaustaviti na Kosovu. Mi već sada imamo apsurd, jednu državu i jednu pokrajnu, i pored odcepljivalja Vojvodine, možemo očekivati i okupaciju Raške oblasti.

Tako dolazimo i do teme svih tema, do Jasenovca. do teme o kojoj mi, koji smo tamo stradali, i dalje ne smemo govoriti. I dalje ne smemo otvoreno da kažemo da je reč o najvećem zločinu u 20. veku, i ako smo, ponavljam, žrtve.

Na nama je da pronađemo načina da se oslobodimo kolektive krivice koju nam nameće haška interpretacija stvarnosti. Ona u kojoj je Jasenovac, radni logor. I ako znamo da su prva dva logora, koji su prethodili Jasenovcu: Jadovno i Danica, bila stratišta, odnosno mesta za likvidaciju, čak ne ni pravi logori.

Ljudi, (95% Srba, a ostalo su bili Jevreji i Romi,) dovođeni su kao životinje na klanje. Po rečima istoričara msr Ognjena Karanovića svaki grad, svako mesto, svako selo i naselje u NDH bilo je logor smrti. Svuda je bilo kaznionica, zatvora ili makar ograđenog prostora gde su ljudi zatvoreni i likvidirani.

Kad su Italijanski oficiri i njihova vojna uprava bili zgroženi nad ovim zverstvima, Ustaše pomeraju logoraše iz Danice i Jadovna, iz italijanske zone okupacije i formiraju ono što mi danas nazivamo Jasenovac, a što je u stvari osam logora smrti, raspoređeno u obliku krsta, na ušću Une u Savu, u avgustu 1941. godine.

Pošto je Sava plavila, prvi logoraši pravili su nasip na reci, a centar logora pomeren je nešto severnije u mesto Jasenovac i staru ciglanu, koja je oduzeta od srpske porodice Bačić pretvorena u krematorijum, u kojoj su spaljivana tela živih i mrtvih Srba. Logori za decu bili su u Jastrebarskom i u Sisku. Ta deca su ubijana ne zato što su bili antifašisti, ili zato što su njihovi roditelji bili četnici ili partizani, niti su to puke žrtve fašizma, ta deca su ubijena jer su bila Srbi.

Kroz Jasenovac je prolazila pruga, te su Srbi donošeni vozom, ili jednostavno gonjeni pešice do logora. Danas, paralelno sa prugom, kroz Hrvatsku prolazi put bratstva i jedinstva, Srba i Hrvata i svih ostalih jugoslovenskih naroda. Baš tu gde je Maks Luburić u proleće, aprila 1945. naredio spaljivanje svih leševa, uklanjanje svih dokaza, uništavanje celokupne dokumentacije.

Danas, kad vozite autoputom kroz Hrvatsku, pomislite da vozite preko neimenovanih grobova srpskih svetitelja, koji su odatle otišli u Carstvo Božije,

I ako sam više puta govorio i pisao o tome, veoma je važno da to ponovimo još jednom u kontekstu Dare iz Jasenovca: toliko daleko ide percepcija realnosti naših neprijatelja da naša deca u školi danas uče hašku istoriju u kojoj su Srbi kolektivno odgovorni za navodne zločine u poslednjim ratovima.

Kada je to počelo?

Najpre je komunistička vlast zarad fiktivne ideologije bratstva i jedinstva ćutala o Jasenovcu.

Josip Broz, austrijski kaplar, koji je naredio streljanje 60,000 Srba bio je deo austrougarske vražje divizije u prvom svetskom ratu i sam je učestvovao u borbama protiv kraljevine Srbije. Pucao je na Srbe i ubijao ih, i na Ceru i Kolubari.

Plansko uništavanje Srbije od strane bečkih đaka, nastavljeno je i tokom komunističke okupacije. Od tri austrijske provincije, Hrvatske, Slavonije i Dalmacije, stvorena je Banovina Hrvatska 1939. godine. Knez Pavle je smatrao da će ovim činom, davanjem države u državi, rešiti Hrvatsko pitanje u Jugoslaviji. Hrvatska banovina je proširena na Srem, Bosnu i Hercegovinu u drugom svetskom ratu i pretvorena u NDH. Komunisti su Hrvatskoj poklonili Istru, a Srbiji oduzeli Kosovo i Metohiju. Do drugog svetskog rata broj Srba i Albanaca na Kosovu je bio jednak. Zbog komunista Srbi su postali manjina i u Bosni, prvi put nakon srednjeg veka. I stvorena je Crkva u Makedoniji.

Proces rasparčavanja Srbije odvija se u Brozovoj Jugoslaviji snažnije nego ikad ranije. Kada je Moša Pijade, beogradski Jevrejin predložio Brozu da se formira u Kninskoj oblasti, autonomna pokrajina srpska Krajna, Srbi komunisti su to odbili, uz reči da to nije potrebno, jer smo sada svi mi Jugosloveni.

Od geografskog određenja Bošnjak, Makedonac i Crnogorac, stvorene su nacije. Ovi nazivi za Srbe u tim krajevima, počinju da se koriste od osamnaestog veka, kada su Srbi dizali niz ustanaka protiv Turaka, (Kočinu krajnu, nevesinjsku pušku, prvi i drugi srpski ustanak,) da bi se sačuvali od turskih kaznenih ekspedicija, stanovništvo ovih krajeva je sebi davalo geografska umesto nacionalnih određenja, npr, nismo mi Srbi, mi smo Makedonci.

Svi Srbi komunisti, koji su mogli da se suprotstave ovakvoj Brozovoj diktaturi uklanjani su jedan po jedan, najpre Đilas, a zatim i Krcun, Ranković, pa donekle i Koča Popović i Peko Dapčević, koji i nisu imali svest da su Srbi.

Danas, više ne živimo u komunističkoj okupaciji, već pod senkom neokomunizma koji se polako otapa, pa nam iz mraka izranjaju spomenik Stefanu Nemanji, hram Svetog Save, ulica Blagoja Jovovića i na koncu, film „Dara iz Jasenovca…“

U filmu „Dara iz Jasenovca“ mrak i užas logora prikazani su kroz oči devojčice, optikom dece, samim tim omogućavaju gledaocu da lično, objektivno i neposredno učestvuje u stradanju, da vidimo samu smrt očima devojčice, da hodamo bosi po savskom blatu u kaljuzi mokri i gladni, dok pred nama deca vrište. Film nam omogućava da vidimo kako su Srbi dovođeni u logor, da vidi ikonografiju logora, sadizam, odvajanje dece od majki, da gledamo decu koja vide smrt svojih roditelja

Najvažnija osobina filma je što on može da se gleda. Da upotrebim reč koju sada mnogi koriste, film je gledljiv. Scenaristkinja filma Nataša Drakulić, čija je porodica stradala u Jasenovcu, a koja je sama dete iz izbegličke kolone Srba, koji su pobegli u „Oluji“ i tako izbegli još jedno stradanje jednako Jasenovcu, je namerno izostavila one stvari kojih se pošten svet stidi i da ih izgovori, i da ih napiše, bacanje male dece na bajonete, razmrskavanje dečijih glava udarcima u zid, vađenje nerođene dece iz utrobe majki, pečenje žive dece u saču (ovaj sač možete videti u vojnom muzeju i trebalo bi voditi decu, da vide to, da spoznaju istinu) inače bi film bio negledljiv.

Koliko god je jasno da se on obraća nama, da ne zaboravimo, da obnovimo, toliko se on obraća i zapadnoj publici, ali i Rusiji i Kini, od kojih je priča o Jasenovcu bila skrivena, od kojih je istina da smo mi bili žrtve skrivena.

Koliko god moram da se složim sa  profesorom na fakultetu političkih nauka, Časlavom Koprivicom da je ovaj film ikona, toliko moram i da se složim sa Dragoslavom Bokanom, rediteljem i ratnim komandantom, koji je rekao da je sam lik male Dare ikona. I da je ona naš, srpski ekvivalent Ane Frank.

Zaista, devojčica, koju je maestralno igrala mala Biljana Čekić, sa maramom na glavi, koju skida jedva par puta na filmu, izgleda kao sveta Petka na ikonama, ili poput Bogorodice sa malim Hristom na rukama, jer Dara sve vreme nosi na rukama svog malenog dvogodišnjeg brata. Ustvari, briga za bratom i životvorna, ontološka ljubav prema bratu, maloj Dari daje smisao u paklu u kome su se našli. Ona sebi daje smisao da se brine o bratu, da mora da ga sačuva živog po svaku cenu, i tako gradi svoj svet okružena najvećim stradanjem kojim čovek može biti okružen.

Danas znamo za logoterapiju, terapiju smislom (Logos= smisao, reč, mera, logos ima dvanaest osnovnih značenja) tako što se ljudima koji su preživeli teška stradanja, poput onih u logorima, preporučuje da pronađu smisao svog života i da je smisao jedino što može da ih izvuče iz mraka. Čak su i studije pravljene među potpuno ateističkim i bezbožnim naučnicima pokazale da religiozni ljudi mnogo lakše podnose životne teškoće jer njima terapija smislom nije potrebna, oni već imaju smisao…

Mala Dara jeste ikona, međutim, i ako likom podseća na Bogorodicu ili svetu Petku, mala Dara je ikona Hrista. Jer je  Hristos prvo jagnje, prvi mučenik, koji polaže svoj život za život sveta i spasenje. Mala Dara, ali i svaki od stotine hiljada jasenovačkih mučenika je ikona Hristova, i Hristov mučenik, jer je stradao najpre zato što je Srbin, a zatim, zato što je pravoslavan.

Umesto ikone Kosovke Devojke, koja posle boja leči ranjene i plače nad umrlima, imamo novu devojku, devojku od deset godina, koja je i sama ratnik na tom bojištu i koja svoj život polaže radi života malog brata. To je naša kolektivna žrtva, žrtva Hristovih, pravoslavnih mučenika, to je suština Kosovskog zaveta, čiji je Jasenovac samo odjek: položiti svoj život za druge.

Još je Žil Renar u svojoj knjizi o nastanku nacija napisao da kolektivno stradanje jače veže jedan narod, jednu zajednicu, nego zajedničke pobede. I zaista je tako, premijerno prikazivanje „Dare iz Jasenovca“ praćeno je u isto vreme u Srbiji, Crnoj Gori i republici Srpskoj.

Ostaje nam da će nas sećanje na zajedničko stradanje istinski i ujediniti, i da će nas tako ujedinjene osvetliti svetlost Kosovskih i Jasenovačkih mučenika, naših predaka koji su nam jasno pokazali koji je put kojim moramo da idemo.

Kosovska bitka traje i danas, Kosovski zavet je sada i ovde.

Pogledajte Daru.

To je najmanje što možemo da uradimo, to će biti početak puta na čijem ćemo kraju najzad razumeti koja je razmera zločina u Jasenovcu.

Sveštenik Stevan Stefanović

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime