Јасеновац, геноцид над Србима у Хрватској 1941 – 1995.
Трећи део
„ Филм Дара из Јасеновца је слабо замаскирана пропаганда, која цинично користи холокауст да би прогурала забрињавајућу националистичку агенду… филм је антихрватска пропаганда, снимљен је тенденциозно и са упитним намерама… Негативни јунаци су приказани на нивоу Цртаног филма… крај филма је препун јефтиних емоција… Нескривен антихрватски и антикатолички дискурс…“
Џеј Вајсберг, часопис Варајети
С обзиром на учестале манипулације у Српској јавности везане за Јасеновац, манипулирање бројем жртава, али и негирањем злочина почињених у Домовинском рату и сталног покушаја повезивања демократске Хрватске са НДХ, изразила сам посебном изасланику САД за Холокауст, сумњу везану за овај филмски пројекат. Пратећи протеклих недеља медијске одјеке у Србији, али и у делу хрватских медија, јасно је да се опет покушава злоупотребити тема Јасеновца, што увек треба осудити…
Нина Обуљен Коржинек, хрватски министар културе
Предходна два текста о Јасеновцу која сам написао, изазвала су много полемике. Текстови су били забрањивани и скидани са интернета и ако их је пренело неколико магазина и портала, док сам ја као аутор добио претње. Чак сам био оптуживан и за антисемитизам, кога у мом опусу нема ни у траговима, чак напротив, много пута сам говорио о сличности Срба, Јевреја и Јермена, као заветних народа, истих судбина, народа који живе окружени непријатељима и народима који су претрпели геноцид. Јевреји су две хиљаде година чекали да се врате у Јерусалим, а ми Срби, ми смо од пада земаља Бранковића 1455. до кумановске битке и Краља Александра Карађорђевића 1912. чекали повратак на Косово.
Причу о Јасеновцу замислио сам као део трилогије, али због много вербалних инцидената и претњи, никада нисам написао трећи део саге о Јасеновцу. Када је „Дара из Јасеновца“ коначно изашла пред свет, макар овако са филмског платна, схватио сам да је дошло време да заокружим причу о највећем страдању Срба у двадесетом веку, о највећем страдању Срба у историји…
Седамдесет и пет година нам је требало да снимимо филм о страдању наше деце у Јасеновцу.
Седамдесет и пет година нам је требало да држава финансира пројекат о Јасеновцу
Дара је почетак, овим филмом смо проговорили и отворили очи.
Са друге стране, сведоци смо да чак и данас, свако ко покуша да проговори „ о најочитијем лицу зла“ како је Јасеновац назвао Гидеон Грајф, у својој студији која се зове „Аушвиц Балкана – Усташка империја окрутности“ бива гоњен и оптуживан за ревизиониозам, национализам и антихрватски наратив.
Сведоци смо да нам се језива лаж намеће уместо истине. Џелата су начинили жртвом, а жртву претворили у џелата. Вајсберг, Њујоршки филмски критичар напао је филм „Дара из Јасеновца“ и тиме нанео озбиљну штету нашем филму. Тај текст показао је да је антисрпска реторика доминантна у Западном свету, и да није наша параноја, већ реалност. Вајсберг поново лицитира са бројем жртава, и даље каже у свом памфлету да му се крај филма не свиђа због јефтине сензације и емоције. Можда је њему јефтина, али нама је била веома скупа и великом крвљу смо је платили, рекао је Предраг Гага Антонијевић, редитељ филма Дара из Јасеновца.
Данас смо као народ, као друштво на прекретници, пред великим изазовима и искушењима, са свим својим институцијама, Црквом, војском академијом наука, комисијом за НИН – ову награду.
Зашто је ово време „историјско“ и о каквој је прекретници реч?
Најпре, данас монолитан Западни свет сматра да процес распарчавања Југославије није завршен, део наше земље је окупиран, на Косову и Метохији се налазе окупационе власти. План западних центар моћи је да се наша јужна покрајна и са њом 137,000 Срба, од којих они који у простору јужно од Ибра живе у гетоима, попут северноамеричких индијанаца, буду предати ратним злочинцима Тачију и Харадинају и Великој Албанији. Косово није само средиште српске средњевековне државе, већ је и место нашег духовног настанка, место где су наше највеће светиње, манастири, али и само место битке, Газиместан, Косово Поље.
Даље, план је да се укине Република Српска и да се потпуно интегрише у мултиетничку Босну. Дакле, по двоструким стандардима, Босна може да постоји као грађанска и мултиетничка држава, а Србија, односно Косово у саставу Србије, са Србима и Албанцима који живе заједно, не. Наивно је сматрати да је ће се распарчавање Србије зауставити на Косову. Ми већ сада имамо апсурд, једну државу и једну покрајну, и поред одцепљиваља Војводине, можемо очекивати и окупацију Рашке области.
Тако долазимо и до теме свих тема, до Јасеновца. до теме о којој ми, који смо тамо страдали, и даље не смемо говорити. И даље не смемо отворено да кажемо да је реч о највећем злочину у 20. веку, и ако смо, понављам, жртве.
На нама је да пронађемо начина да се ослободимо колективе кривице коју нам намеће хашка интерпретација стварности. Она у којој је Јасеновац, радни логор. И ако знамо да су прва два логора, који су претходили Јасеновцу: Јадовно и Даница, била стратишта, односно места за ликвидацију, чак не ни прави логори.
Људи, (95% Срба, а остало су били Јевреји и Роми,) довођени су као животиње на клање. По речима историчара мср Огњена Карановића сваки град, свако место, свако село и насеље у НДХ било је логор смрти. Свуда је било казнионица, затвора или макар ограђеног простора где су људи затворени и ликвидирани.
Кад су Италијански официри и њихова војна управа били згрожени над овим зверствима, Усташе померају логораше из Данице и Јадовна, из италијанске зоне окупације и формирају оно што ми данас називамо Јасеновац, а што је у ствари осам логора смрти, распоређено у облику крста, на ушћу Уне у Саву, у августу 1941. године.
Пошто је Сава плавила, први логораши правили су насип на реци, а центар логора померен је нешто северније у место Јасеновац и стару циглану, која је одузета од српске породице Бачић претворена у крематоријум, у којој су спаљивана тела живих и мртвих Срба. Логори за децу били су у Јастребарском и у Сиску. Та деца су убијана не зато што су били антифашисти, или зато што су њихови родитељи били четници или партизани, нити су то пуке жртве фашизма, та деца су убијена јер су била Срби.
Кроз Јасеновац је пролазила пруга, те су Срби доношени возом, или једноставно гоњени пешице до логора. Данас, паралелно са пругом, кроз Хрватску пролази пут братства и јединства, Срба и Хрвата и свих осталих југословенских народа. Баш ту где је Макс Лубурић у пролеће, априла 1945. наредио спаљивање свих лешева, уклањање свих доказа, уништавање целокупне документације.
Данас, кад возите аутопутом кроз Хрватску, помислите да возите преко неименованих гробова српских светитеља, који су одатле отишли у Царство Божије,
И ако сам више пута говорио и писао о томе, веома је важно да то поновимо још једном у контексту Даре из Јасеновца: толико далеко иде перцепција реалности наших непријатеља да наша деца у школи данас уче хашку историју у којој су Срби колективно одговорни за наводне злочине у последњим ратовима.
Када је то почело?
Најпре је комунистичка власт зарад фиктивне идеологије братства и јединства ћутала о Јасеновцу.
Јосип Броз, аустријски каплар, који је наредио стрељање 60,000 Срба био је део аустроугарске вражје дивизије у првом светском рату и сам је учествовао у борбама против краљевине Србије. Пуцао је на Србе и убијао их, и на Церу и Колубари.
Планско уништавање Србије од стране бечких ђака, настављено је и током комунистичке окупације. Од три аустријске провинције, Хрватске, Славоније и Далмације, створена је Бановина Хрватска 1939. године. Кнез Павле је сматрао да ће овим чином, давањем државе у држави, решити Хрватско питање у Југославији. Хрватска бановина је проширена на Срем, Босну и Херцеговину у другом светском рату и претворена у НДХ. Комунисти су Хрватској поклонили Истру, а Србији одузели Косово и Метохију. До другог светског рата број Срба и Албанаца на Косову је био једнак. Због комуниста Срби су постали мањина и у Босни, први пут након средњег века. И створена је Црква у Македонији.
Процес распарчавања Србије одвија се у Брозовој Југославији снажније него икад раније. Када је Моша Пијаде, београдски Јеврејин предложио Брозу да се формира у Книнској области, аутономна покрајина српска Крајна, Срби комунисти су то одбили, уз речи да то није потребно, јер смо сада сви ми Југословени.
Од географског одређења Бошњак, Македонац и Црногорац, створене су нације. Ови називи за Србе у тим крајевима, почињу да се користе од осамнаестог века, када су Срби дизали низ устанака против Турака, (Кочину крајну, невесињску пушку, први и други српски устанак,) да би се сачували од турских казнених експедиција, становништво ових крајева је себи давало географска уместо националних одређења, нпр, нисмо ми Срби, ми смо Македонци.
Сви Срби комунисти, који су могли да се супротставе оваквој Брозовој диктатури уклањани су један по један, најпре Ђилас, а затим и Крцун, Ранковић, па донекле и Коча Поповић и Пеко Дапчевић, који и нису имали свест да су Срби.
Данас, више не живимо у комунистичкој окупацији, већ под сенком неокомунизма који се полако отапа, па нам из мрака израњају споменик Стефану Немањи, храм Светог Саве, улица Благоја Јововића и на концу, филм „Дара из Јасеновца…“
У филму „Дара из Јасеновца“ мрак и ужас логора приказани су кроз очи девојчице, оптиком деце, самим тим омогућавају гледаоцу да лично, објективно и непосредно учествује у страдању, да видимо саму смрт очима девојчице, да ходамо боси по савском блату у каљузи мокри и гладни, док пред нама деца вриште. Филм нам омогућава да видимо како су Срби довођени у логор, да види иконографију логора, садизам, одвајање деце од мајки, да гледамо децу која виде смрт својих родитеља
Најважнија особина филма је што он може да се гледа. Да употребим реч коју сада многи користе, филм је гледљив. Сценаристкиња филма Наташа Дракулић, чија је породица страдала у Јасеновцу, а која је сама дете из избегличке колоне Срба, који су побегли у „Олуји“ и тако избегли још једно страдање једнако Јасеновцу, је намерно изоставила оне ствари којих се поштен свет стиди и да их изговори, и да их напише, бацање мале деце на бајонете, размрскавање дечијих глава ударцима у зид, вађење нерођене деце из утробе мајки, печење живе деце у сачу (овај сач можете видети у војном музеју и требало би водити децу, да виде то, да спознају истину) иначе би филм био негледљив.
Колико год је јасно да се он обраћа нама, да не заборавимо, да обновимо, толико се он обраћа и западној публици, али и Русији и Кини, од којих је прича о Јасеновцу била скривена, од којих је истина да смо ми били жртве скривена.
Колико год морам да се сложим са професором на факултету политичких наука, Чаславом Копривицом да је овај филм икона, толико морам и да се сложим са Драгославом Боканом, редитељем и ратним командантом, који је рекао да је сам лик мале Даре икона. И да је она наш, српски еквивалент Ане Франк.
Заиста, девојчица, коју је маестрално играла мала Биљана Чекић, са марамом на глави, коју скида једва пар пута на филму, изгледа као света Петка на иконама, или попут Богородице са малим Христом на рукама, јер Дара све време носи на рукама свог маленог двогодишњег брата. Уствари, брига за братом и животворна, онтолошка љубав према брату, малој Дари даје смисао у паклу у коме су се нашли. Она себи даје смисао да се брине о брату, да мора да га сачува живог по сваку цену, и тако гради свој свет окружена највећим страдањем којим човек може бити окружен.
Данас знамо за логотерапију, терапију смислом (Логос= смисао, реч, мера, логос има дванаест основних значења) тако што се људима који су преживели тешка страдања, попут оних у логорима, препоручује да пронађу смисао свог живота и да је смисао једино што може да их извуче из мрака. Чак су и студије прављене међу потпуно атеистичким и безбожним научницима показале да религиозни људи много лакше подносе животне тешкоће јер њима терапија смислом није потребна, они већ имају смисао…
Мала Дара јесте икона, међутим, и ако ликом подсећа на Богородицу или свету Петку, мала Дара је икона Христа. Јер је Христос прво јагње, први мученик, који полаже свој живот за живот света и спасење. Мала Дара, али и сваки од стотине хиљада јасеновачких мученика је икона Христова, и Христов мученик, јер је страдао најпре зато што је Србин, а затим, зато што је православан.
Уместо иконе Косовке Девојке, која после боја лечи рањене и плаче над умрлима, имамо нову девојку, девојку од десет година, која је и сама ратник на том бојишту и која свој живот полаже ради живота малог брата. То је наша колективна жртва, жртва Христових, православних мученика, то је суштина Косовског завета, чији је Јасеновац само одјек: положити свој живот за друге.
Још је Жил Ренар у својој књизи о настанку нација написао да колективно страдање јаче веже један народ, једну заједницу, него заједничке победе. И заиста је тако, премијерно приказивање „Даре из Јасеновца“ праћено је у исто време у Србији, Црној Гори и републици Српској.
Остаје нам да ће нас сећање на заједничко страдање истински и ујединити, и да ће нас тако уједињене осветлити светлост Косовских и Јасеновачких мученика, наших предака који су нам јасно показали који је пут којим морамо да идемо.
Косовска битка траје и данас, Косовски завет је сада и овде.
Погледајте Дару.
То је најмање што можемо да урадимо, то ће бити почетак пута на чијем ћемо крају најзад разумети која је размера злочина у Јасеновцу.
Свештеник Стеван Стефановић
