Дани праштања

„Казна је тај живот за грош…  казна је жиг додира твог…

Злочин је што волиш ме још… Бог нек прости, зато је Бог…“

Здравко Чолић пева стихове Ђорђа Балашевића

 

„…. И опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим…“

Молитва Господња, Мт 6.9 Лк11.2

 

„… Јер ако опраштате људима грехе њихове, опростиће и вама отац ваш небески. А ако ли не опраштате људима греха њихових, ни отац ваш неће опростити вама грехове ваше…“

Мт.6 14-15.

 

Налазимо се у данима праштања, када би требало да се измиримо једни са другима и тако отпочнемо Велики (Васкршњи) пост. И заиста, у Светом писму не постоји ниједан услов за причешће, односно сједињење са Господом, који Христос поставља пред нас, осим овог. Христос нам говори да се пре него што принесемо себе као дар пред олтаром, најпре измиримо са братом.

Ових дана ће друштвене мреже бити преплављене побожним сличицама са позивима на праштање. …

Молитва Оченаш, коју изговара сам Господ Исус Христос, друго лице Свете Тројице, вечни Син Божији, у такозваној „Беседи на гори“, својим ученицима и окупљеном народу, настала је тако што су ученици питали Христа како да се моле. Христос говори молитву, али говори је у наше име, онако како би ми требало да се молимо. Између осталог, Он нас подучава, да му се обраћамо овим речима: опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим. Молећи га да нам опрости наше грехове, онако како ми опраштамо онима који су нама дужни.

И то је централно питање. Да ли је ово реално?

Да ли ми можемо заиста да опростимо?

Зилотски расположени хришћани ће одмах рећи да овде није ништа спорно, и да ако загњуримо у отачку литературу јасно можемо да видимо шта значи опростити и који је наш задатак у недељи праштања.

Теоријски, реч је о самом основу наше вере, Христос са крста моли Оца за оне који га убијају, прашта им и моли Оца да им опрости. Само неколико месеци касније, првомученик и архиђакон Стефан, моли Бога за оне који га каменују. У нашем веку, јасеновачки мученик, старац Вукашин се пред смрт моли за оне који га муче.

Ово су свакако екстремни тренуци, у којима човек полаже свој живот за друге, и то је јасно. Сваки наш предак у ратовима од 1912. до 1918. је био потпуно спреман да свој живот положи за друге, за своју земљу, дом, краља и веру.

Међутим, можемо ли опростити суседу јер нам је украо пар  квадратних метара дворишта, рођаку јер нам је узео њиву коју је наш деда наменио нама, човеку из суседног стана јер баца ђубре у заједнички улаз, јер пушта гласно музику ноћу, ономе ко нам је отровао пса, опсовао мајку, слао непристојне поруке жени, вређао децу, оговарао нас, клеветао, лагао…?

А да тај опроштај не буде формални, теоријски, само на речима, на сличици коју ћемо поделити на профилу, већ онтолошки, опроштај који ће нас преобразити?

Или, хајдемо сад још озбиљније: можемо ли опростити НАТО снагама што су убили девојчицу на ноши, свештеника на варваринском мосту, усташама који су остављали двогодишњу децу да умру од жеђи или вадили децу из утроба мајки, па назад у стомак мајке ушивали живе мачке?

Или још другачије, холивудски: која је основна тема и мотив већине љубавних филмова последњих педесет година, као и основни разлог развода бракова – можемо ли да опростимо брачном другу превару? Или још конкретније: да ли бисте ви опростили брачном другу превару?

Знате шта би нам Христос рекао: „Опроститe дужницима својим.“

Све је ово само једна страна медаље, она у којој ми праштамо или не, друга је кад смо ми они којима треба опростити.

И можда је ово перспектива из које би требало да започнемо данашњи оглед.

Запитајмо се шта смо све учинили, и конкретно, шта би нама најближи, родитељи, деца, брачни другови могли да  опросте.

Јер на концу, једина особа коју можемо да променимо смо ми сами.

Сви ови догађаји праштања се одвијају на психолошкој разини. Међутим, оно што се у богословском речнику назива покајањем, онтолошка је ствар, не психолошка. Када се човек покаје, буквално долази до преумљења, промене начина постојања и заокрета, јер покајање обухвата читаво наше биће, као и љубав. Разлика између психолошког и онтолошког покајања је као разлика између заљубљености и љубави.

С друге стране, можемо ли ми опростити некоме ко се не каје?

У предивној песми Ђорђа Балашевића, коју пева Здравко Чолић, „Злочин и казна“, постоји стих: „Бог нек прости, зато је Бог“. Не зато што мора да нам опрости, већ зато што он једини може да нам опрости. Опет се враћамо онтологији, Бог је једини који постоји. Ни један од нас нема живот у себи, већ га прима као дар, кроз заједницу са Богом. Бог је једини који својој егзистенцији одговора са „да“ потврдно, као што је то маестрално објаснио Достојевски у „Злим дусима“.  Ми живимо под теретом, сталном претњом смрти, јер смо створени из небића, ни из чега. Свети Атанасије Велики каже да је наша природа некадашње небиће.

Отуд Божија љубав није везана за нас никаквим стегама, слободна је. Он нас увек чека раширених руку. Он је нас спасио од смрти, својом вољом, крсном жртвом и васкрсењем. И чека нас, као родитељ своју децу, да му се вратимо у наручје.

Другим речима, Бог је нама већ опростио, још на крсту, све што смо сагрешили, што наравно, не имплицира да ми сада треба да чинимо зло себи и другима, напротив, циљ нам је да себе исправљамо мером која нам је Христом дата: да волимо Господа Бога свога, и своје ближње љубављу која живот свој полаже за њих.

Црква је, живећи у браку са државом током готово миленијум и по, успела да развије разне механизме који су Божију љубав и нашу грешност укалупили у низ моралних шема и правила, понашања и непонашања, са наредбама шта радити, а шта не радити. Међутим, ако погледамо прве векове хришћанства и велике богослове источне Цркве, видећемо да је истина потпуно другачија.

Бог нема дигитрон на коме броји и сабира наша добра дела и грехе, па попут књиговође на основу тога одређује хоћемо ли се спасити од смрти и претње небића. Бог је љубав, бескрајна и несхватљива. Наши грехови нас удаљавају од Бога, јер скрећемо са пута ка њему и уместо да нам егзистенцијални основ буде љубав, према Богу и ближњима, буде нам нешто друго: храна (томе служи пост), материјална задовољења, новац…

Зато, на почетку овог поста, пробајте да се искрено, онтолошки покајете, и замолите опроштај од Бога.

И што је теже, од ближњих.

Па опростите, онима око вас, укућанима, породици.

Па онда онима који се не кају.

И на крају, опростите себи, јер то је најтеже.

 

Срећан вам и Богом благословен почетак поста.

Опростите.

 

Ваш молитвеник пред Богом у дане Васкршњег поста, отац Стеван Стефановић.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име