„ … Оставио сам конзулат у коме више нисам имао шта да радим, па сам узео пушку. Дакле избисмо на само место Косовске битке. С десне стране гудио је Лаб, пун нове снаге од јесење кише и журио да однесе велику вест. С леве, на брежуљку, слегало се замишљено Муратово турбе… постројише нас. У пратњи штаба појави се командант: – Јунаци моји, знате ли где се налазите? Знате ли како се зове ово место? У збијеном строју лупкарала је пушка о пушку, затезале се ремењаче.
Овде где ми сада стојимо, на Видовдан 1389. године истог дана и истог сата, погинула су оба цара! То је Газиместан, на ком је Обилић…
Око мене попадали војници. Погледам, љубе земљу. Ваљда сам се и ја сагнуо, кад нисам приметио – откуд изађе млад официр са исуканом сабљом. Стаде пред команданта, поздрави, рапортира нешто, па се окрене строју. Диже сабљу и поче громко: – На Газиместану од Милана Ракића!
Прво ме издаде слух, па онда и вид. Испред мене се подиже брег са турбетом зави у црвено и остаде висећи као пламена планина! Од узвика се ломило небо. Нова и млада Србија слави Васкрс, а ја? С муком сам се одржао на ногама. Више осетих него што видех, да се неко одвоји од моје јединице и у трку стиже пред команданта: – Господине пуковниче, тај који је испевао ову песму овде је са нама… Ево га позади са бомбама … у одреду војводе Вука!
И одмах одјекну командантов глас: – Добровољац Ракић, напред! Чуо сам све, али нисам могао да коракнем. Чак ни да отворим уста. Рукавом од шињела заклонио сам лице и пустио сузе… први и последњи пут тада.
Милан Ракић, 1912.
Прота Матеја Ненадовић 1804. године доноси Карађорђу Номокан (законоправило, крмчију, црквени и државни закон српске средњевековне државе, пре писања Душановог Законика) Светог Саве као основу државности нове Србије коју су желели да направе.
Сви извори из Карађорђевог времена говоре нам о томе да је оно што Карађорђе и српски устаници желе обнова Душановог царства: Травнички везир у свом извештају о Првом српском устанку, односно крађорђевом рату, како се тај устанак тада називао, пише султану у Цариграду, где каже: они стално са собом носе књиге о свом краљу Лазару, он је иницијатор смутње у њиховим главама и прете да ће изаћи на Косово, баш као што је и он изашао, и ослободиће све своје земље.
Карађорђе је убијен 1817. године, и није извршио своју мисију ослобођења Косова. Оставља заклетву својим наследницима да испуне завет и ослободе Косово.
Карађорђе и његови устаници, као и славна генерација Срба која је учествовала у Првом и Другом балканском као и у Великом рату, је добро знала шта је српски национални карактер и биће, шта је српски национални идентитет. Поред националног идентитета, генерације које су стварале нововековну српску државу како почетком 19., тако и почетком 20. века су добро знале шта је и политички и културни идентитет Срба.
Као што су Карађорђе, прота Матија Ненадовић и Хајдук Вељко стварали политички и војни идентитет Србије, њен културни образац стварао је Његош. Српски владика Петар I Петровић Његош, је онај који први назива Карађорђа оцем Србије, први који поново након много година турског ропства поново говори о Светом Сави, Косову, кнезу Лазару и Косовском завету.
Док се таква европска, конзервативна, односно и национална, патриотска мисао ослањала на племство, које смо ми изгубили падом српске средњевековне државе, на традицију, историју и религију, ми смо током турског ропства имали само Цркву и Пећку патријаршију. У Србији нема племства, они који су желели да задрже привилегије које су као племићи имали, узели су муслиманску или римокатоличку веру, у зависности од тога у којој су се од две верски нетолерантне државе налазили: строго исламском османском царству или у строго римокатоличком аустроугарском царству. Одлука да се у турској или хабзбуршкој царевини остане православан је одлука да се буде грађанин другог реда. Током турског ропства сваки четврти Србин је у неком тренутку морао да прими ислам. Народ је имао кнежевску самоуправу у малим заједницама. Пред саму пропаст ових царстава, положај хришћанског становништва био је страшан, када би наишао Турчин, Србин је морао да му води коња, нисмо смели да носимо зелено, нити да носимо оружје.
Тада настаје други, новији слој песама о Марку Краљевићу, где народни песници приказују Марка као символ отпора турској сили и окупацији. Нпр Марко Краљевић укида свадбарину, Марко пије уз рамазан вино, орање Краљевића Марка и друге ове песме постају нераскидиви део српске колективне свести, српског културног идентитета, који постаје основ за стварање српске националне државе.
У деветнаестом веку уз романтичне песнике који стасају у Српској Војводини, Бранка Радичевића, Јована Јовановића Змаја и Лазу Костића, из црногорских планина узвикује цетински тајновидац Његош о Косову и косовским јунацима као о својој основној теми, свом основном мотиву. Поред речи Бог, реч која се најчешће спомиње у Горском Вијенцу је Косово.
Милан Ракић наставља да говори о Косову, у духу Његоша, заједно са Исидором Секулић. С тим што је генерација Милана Ракића била управо та, најснажнија генерација Срба, која је у току Првог балканског рата, пред највећу битку нашег времена, Кумановску битку, схватала да су се давна пророчанства, као и Његошеве наде остваривале баш са њима. Знали су да се њиховој генерацији допало да испуне Косовски завет и ослободе Косово. Носећи овом надљудском снагом, српска војска побеђивала је у свим биткама у којима је учествовала у балканским ратовима, а затим и у Првом светском. Након Кумановске битке уследила је и Брегалничка, па Церска и Колубарска, па прелазак преко Албаније, па Кајмакчалан и пробој Солунског фронта.
Када је српска војска ослободила Битољ 1917. бугарски војници, који су заједно са централним силама сматрали да је српска војска поражена и потпуно уништена још 1915., говорили су: „бежите живи, иду мртви“…
Након тога српски војници спроводе марш дуг готово седам стотина километара и ослобађају своје домове, своја огњишта, своју нејач и жене од бугарске, немачке и аустријске окупације. На питање савезничких официра упућеним српским војницима, како су могли да послушају такве заповести врховне команде, о таквом, незамисливом маршу, непознати српски војник је одговорио: “Ми смо сматрали да нам преко наших старешина говори сам Господ Бог“.
Данас, ми смо потомци ових славних витезова и Див јунака с почетка века, међутим да ли је и у нашој свести Косово онако златно, као што је у Његошевим и Ракићевим песмама? Или можемо да чујемо међу собом: Косово је већ изгубљено. Да ли је то требало да помисле и Радомир Путник, Живојин Мишић и краљ Александар пред Кумановску битку? Да ли мислимо да наши преци нису знали шта раде, онда када су пред ослобођење Косова љубили земљу или пре напуштања Србије, пред албанску голготу носили у својим џеповима грумене земље из околине Призрена? Да ли сад морамо да кажемо да они нису били у праву и да су могли и да се одрекну Косова и врате кућама и буду робови? Имали би мир, оковани у ланце, а да ли је такав мир вреднији од слободе.
Саборац Гаврила Принципа, Недељко Чабриновић, кафеџијин син, чијег су оца оптуживали да сарађује са Аустријанцима и да цинкари Србе, дан пре извршеног атентата у Сарајеву, пише карту једном свом пријатељу у којој дословно стоји: „Сутра је Видовдан, сјећаш ли се Милошевог завјета“. Чак и сутрадан у истражном затвору, док га туку, (а туку га тако што му везују ноге и руке око шипке и ударају га тако везаног) Чабриновић говори пандурима да је он хтео да обнови Милошев завет. Да су он и његов отац, као и Обилић, невино оптужени и да је он учествовао у атентату да би спрао љагу са породичног имена. Из овога видимо да су се младобосанци идентификовали са српским средњевековним витезовима а аустроугарску окупациону власт, сматрали равном турским освајачима из 14. века.
Гаврило Принцип, истим иследницима који га питају, како је он смео да убије Надвојводу, говори њима, а како сте ви смели да окупирате Босну и да на Видовдан наш национални празник изводите војни маневар, и онда им дословно говори: „Спустили сте нас на ниво испод скота (пса).“
Данас наши сународници живе на Косову, њих 137.000, од тога више од половине живи јужно од Ибра, у енклавама, попут северноамеричких Индијанаца у резерватима. Данас, док ја пишем ове редове, они живе у најтежим могућим условима у Штрпцу, Вучитрну, Грачаници, Гораждевцу… да ли ће у историји остати записано да смо ми генерација Срба која ће ове наше сународнике оставити на милост и немилост Тачију и Харадинају и Великој Албанији?
Као што су се наши преци, при потпуном слому наше државе у децембру 1915. повукли, али се нису предали, тако и ми данас браћо, не смемо да издамо давни завет наших предака и да чекамо тренутак у коме ћемо се вратити на наше златно Косово. Јер после сваког страдања следи васкрсење.
Христос Васкрсе
Ваистину Васкрсе
Косовски јунаци заслуга је ваша
Што последњи бесте. У крвавој ствари
Када труло царство оружја се маша,
Сваки леш је свесна жртва, јунак прави
Данас нама кажу деци овог века
Да смо недостојни историје наше
Да нас захватила западњачка река
И да нам се душе опасности плаше
Добра земљо моја, лажу!
Ко те воли данас, тај те воли јер зна да си мати
Јер пре нас, ни поља, ни кршеви голи
Не могаше ником свесну љубав дати
И данас кад дође до последњег боја
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја
Знајући шта дајем и зашто га дајем…
Свештеник Стеван Стефановић
