У периоду од 1885. до 1918. године, дакле у размаку од тридесет и две године водили смо три рата против Бугара, наших источних суседа, иако смо народи са сличним пореклом и сличном судбином: заједно смо пролазили  кроз турско ропство, ослобађали се на сличан начин и у слично време, ( …мада, они су се ослободили седамдесетак година после нас и њих су ослободили  Руси). Током 19. и почетком 20. века и Бугари су се попут нас, у спољној политици ослањали на Русију и покушавали да пливају између Немаца, Аустроугара и Руса, и најзад, и наши источни суседи су, као и ми, доминантно православни, са сличном Црквеном историјом. Поред свих ових сличности, једино смо у Првом балканском рату  успели да делујемо заједно са истим циљем и против заједничког непријатеља.

 

Први пут, ратовали смо јер је краљ Милан Обреновић желео да себе постави као браниоца Берлинског конгреса, па смо и стравично потучени на Сливници 1885.

Други пут, ратовали смо у Другом балканском рату, где је страдало преко 65.000 Бугара а рањено је близу 100.000, тада смо победивши готово два пута бројнију бугарску војску и задржали тековине Првог балканског рата, оно што смо од Турака и ослободили.

Трећи пут, са нашим источним суседима ратовали смо у Првом светском рату. Бугарска у Први светски рат улази тек касније 1915. године, и када се наша војска, краљ, влада и део становништва налазе на Крфу, Бугари окупирају читаву источну Србију, и део централне, где покушавају да изврше етничко чишћење. Као реакцију на стравичне злочине Бугара, народ подиже Топлички устанак. Годину дана касније, при пробоју Солунског фронта наши дедови су имали наспрам себе готово 600.000 Бугара, много више него што је било Немаца или Аустријанаца на Солунском фронту…

 

Пред сам почетак Другог балканског рата, граница краљевине Србије и Бугарске простирала се на преко петстотина километара, од границе на северу која је почињала између Видина и Зајечара па до Струмице, требало је са војском покрити огромну површину. Постојало је три, а можда чак и четири правца из којих је могла да нападне бугарска војска:

Први најсевернији, био је преко Тимока и Великог Извора на Зајечар, од бугарског подунавља на Тимочку крајину, чиме би Бугари евентуалним сломом одбране врло брзо дошли долином Црног Тимока у централне делове Србије, на Мораву. Бугари су у Видину имали стационираних 60.000 војника Прве армије, наспрам наших 40.000 припадника Тимочке војске, са Шумадијском дивизијом другог позива.

Други правац са кога се могао очекивати напад Бугара, идући са севера на југ, био је долином Нишаве, дакле од Софије на Пирот, па Сићевачком клисуром на Ниш. Генерал Димитријев командовао је бугарском Трећом армијом чији је задатак био пробијање овог фронта. Бугари су овде имали нешто више од 70.000 војника. Ниш је бранила Друга армија краљевина Србије, којом је командовао Степа Степановић са око 45.000 српских војника.

Трећи правац, са кога се и очекивао продор бугарске војске био је у самој Вардарској Македонији, јер је о њој и била реч, наиме, Бугари су желели да поразе српску војску управо на територији коју су они сматрали својом и коју су Срби и ослободили од Турака.

И у Вардарској Македонији, можемо разликовати два правца са којих су Бугари надирали, мада, будући да су се фронтови готово додиривали, реч је свакако о једном јединственом Македонском фронту. У Повардарју је генералштаб краљевине Србије сместио 105.000 људи, Прву армију под формалном командом Александра Карађорђевића, где је начелник штаба био Петар Бојовић и коњичку дивизију под командом Арсена Карађорђевића, брата краља Петра. Главну команду краљ Александар смешта у Скопље, а војска заузима одбрамбену формацију према Бугарској, у правцу север- југ, на северу лево крило војске чинила је Дунавска дивизија првог позива, у централном делу Моравска дивизија другог позива и на десном крилу, дакле према југу Шумадијска дивизија првог позива. У резерви у Скопљу било је 12.000 Црногораца. У овом, севернијем делу Македонског фронта војска Краљевине Србије бранила је правац продирања Бугара на Скопље и Куманово. Иза Ћустендила, бугарска команда је наспрам наше Прве армије имала око 50.000 војника, што је јасно показивало да ово није главни правац из кога ће Бугари напасти, али је наша Прва армија била ту позиционирана јер је из Вардарске долине могла да притекне веома брзо и лако у помоћ и Трећој армији скроз на југу и Другој армији код Ниша.

Нешто јужније, била је смештена Трећа армија краљевине Србије, под командом Боже Јанковића, кога су звали осветник Косова, јер је његова Прва армија у Првом балканском рату ослободила Приштину, Метохију и Рашку област.

Српска влада није ни демобилисала војску након Првог балканског рата али није ни Бугарска. Одмах након Првог балканског рата Бугарска је отпочела са пребацивањем својих трупа са границе са Турском, на границу са краљевином Србијом и Грчком.

Током неколико месеци припрема за рат, наша Трећа армија се добро утврдила на Овчијем пољу, на висоравни која је била погодна за одбрану, са много брежуљака и поточића, буквално је свако брдо претворено у мало утврђење са доста ровова и шанчева. Процена наше команде била је да ће на Овчијем пољу бити сусрет чекића и наковња и били су потпуно у праву. Наша главна команда је, наиме, и годину дана раније, у Првом балканском рату очекивала да ће се турска и албанска војска улогорити на Овчијем пољу и ту чекати Србе, међутим Турци су нам изашли у сусрет, што се показало потпуно кобно по њих, зато су и изгубили рат.

Тако је војска краљевине Србије у пролећу 1913. на Овчијем пољу према Брегалници, направила две линије одбране са укопаним рововима, унутрашњи и спољашњи и тако спремно дочекала напад Бугара.

Трећа армија имала је 70.000 бораца и састојала се од Дринске дивизије првог позива и скроз на југу, према Ђевђелији, десно крило Треће армије чинила је Тимочка дивизија другог позива која је требало да се сусретне са грчком војском. Односно, да се наше десно крило додирује са грчким левим крилом.

Рекли смо већ да су Бугари били двоструко бројнији од нас, па можда чак и два и по пута, међутим њихов ратни циљ је осим данашње северне Македоније био и Солун. А очекивали су могући напад Турака и Румуна, тако да су део снага оставили да чувају земљу од евентуалних напада са севера и истока. Поред ових чињеница Бугари су били убеђени да ће Аустроугарска напасти Србију и да ће им рат на западном фронту бити значајно олакшан. Тако су у фронту према Србији имали тек 40.000 војника више од нас. План бугарске команде је био да брзим и енергичним нападом, њихове најснажније Четврте армије, која је имала 130.000 војника опколе Трећу армију краљевине Србије на Брегалници и онемогуће спајање Срба и Грка али и спајање наше Треће армије која је била на Брегалници са нашом Првом армијом која је, као што смо рекли, стајала нешто северније, бранећи Скопље и Куманово и тако за пар дана реше питање победника на Македонском фронту.

Тридесетог јуна 1913. без објаве рата, Бугарска је напала краљевину Србију и тако је почела битка на Брегалници. Бугари су напали неколико сати пред зору, у току ноћи, будући да је био јуни месец, и да је обданица дуга, наши непријатељи су рачунали на фактор изненађења и надали су се да их наше предстраже неће уочити, те је напад отпочео око два сата ујутру. Бугари су покушали да наше предстраже уклоне хладним оружјем, без пушака, да би изненађење било потпуно. Међутим, наши дедови су били спремни за напад.

Борба се водила дуж Брегалнице и Злетовске реке, на Осоговској планини и низ оба њена гребена, са Царског врха, према југу и југозападу, са обе стране Злетовске реке до њеног ушћа у Вардар.

Већ првог дана, Дринска дивизија првог позива уз огромне губитке успева да одбије напад Бугара. Једном делу бугарске команде већ тада после првог дана битке, (која је након првог дана битке, трајала још равно десет дана) постаје јасно да се њихов план о брзом и енергичном нападу неће остварити. Међутим, наши губици су били толики да Божа Јанковић предлаже врховној команди да се Трећа армија потпуно повуче на север, споји са Првом армијом или бар повуче на другу линију одбране.

Са овим се, наравно, није сложио заменик начелника генералштаба, Живојин Мишић, који је био стара прзница и генерално се никада није слагао са одлукама осталих генерала у генералштабу, како током оба балканска рата, тако и у Првом светском. (Сетимо се да је 1915. он једини био против повлачења преко Албаније, 1914. је извео маневар на Сувобору којим је добијена Колубарска битка, потпуно се супротстављајући одлуци војводе Путника. И занимљива је анегдота да када му је краљ Александар Карађорђевић након Колубарске битке дао титулу војводе, Путник рекао: „Е сад га више нико неће моћи обуздати.“)

Овај пут Мишић убеђује краља Александра и Путника да је боље да Трећа армија остане на својим позицијама и Божа Јанковић, надгласан, бива приморан да остане на првој линији одбране.

Бугари користе обилато ову ситуацију и нападају не више само из правца истока ка западу, већ покушавају да опколе нашу Трећу армију, силазе на југ и нападају из правца југа ка северу, на десни бок наше војске. Грци остају далеко испод Ђевђелије и сами нападнути од стране сто хиљада Бугара.

Тако се Тимочка дивизија другог позива нашла на удару главнине бугарске Четврте армије. Они се окрећу ка југу и бране крило наше војске. Одбијају у једном тренутку седам пута бројнију бугарску војску, тиме решавају битку, решавају овај рат и готово сви бивају убијени.

После напада на јужно, десно крило наше војске, на Тимочане, Бугари бивају одбијени, иако после тог удара више нема Тимочке дивизије другог позива која би им се супротставила, Бугари више немају снаге за нови напад.

Пазите, овде је важно да нагласим да је реч о другопозивцима, људима старијим од тридесет пет година, прекаљеним ратницима који су већ прошли кроз стравична искуства Првог балканског рата. Били су то, за то доба, веома зрели људи, који су у својим домовима у Тимочкој крајини оставили своје жене и малу децу. Међу њима је био и мој чукундеда, Љуба Стефановић, из Кривог Вира, који заједно са саборцима гине на Брегалници…

Другопозивци из Источне Србије нису били са осталим Тимочанима и осталим мојим прадедовима, заједно са Степом, и бранили Ниш, Источну Србију, Зајечар, Бољевац и мој Криви Вир, већ су своје кости оставили на крајњем југу наше земље и заувек обележили границу између Срба и Грка на Ђевђелији…

Док су Тимочани држали најјужније крило војске краљевине Србије, наша целокупна Прва армија долази са севера и са другог бока напада Бугаре. У помоћ Дринској дивизији у средишњем делу фронта долази Моравска дивизија, тако да Бугари бивају потпуно поражени и деветог јула, битка је завршена.

Ово користе најпре Румуни, који заузимају најпре Добруџу, а затим пробијају готово до Софије, улогоривши се на једанаест километара од престонице Бугарске. Турци на истоку улазе у Једрене и потпуно се враћају на Европски континент.

Остаје велики жал за Једреном, ако се сетимо да су у Првом балканском рату, војници војводе Степе, тада генерала, заједно са Бугарима освојили Једрене и да су дојучерашњи савезници сад пуцали једни на друге…

Постоји велика расправа међу војним стручњацима да ли је војвода Путник погрешио после Брегалничке битке јер није наредио гоњење и потпуно уништавање бугарске војске. Међутим, Путник је сматрао да овај рат није освајачки и да наш ратни циљ није уништење бугарске војске већ одбрана стечених територија, те је зауставио гоњење непријатеља и задржао почетне позиције.

Примирје је потписано тек 31. јула. Румунија је задржала Добруџу, краљевина Србија све тековине Првог балканског рата, Бугарска је изгубила западну Тракију, Македонију и Егејску обалу. Грчка је задржала Солун и његову околину. Победом на Брегалници Србија је потврдила оно што је стечено на Куманову, место доминантне балканске силе.

Ово наравно није одговарало Хабзбурзима и метак једног дечака, десет месеци касније, на Видовдан, означава почетак Првог светског рата.

 

Свештеник Стеван Стефановић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име