И сишавши с њима, стаде на мјесту равном и много ученика његових; и мноштво народа из све Јудеје и Јерусалима, и из приморја тирског и сидонског.
Који дођоше да га слушају и да се исцјељују од својих болести, и које су мучили духови нечисти; и исцјељиваху се.
И сав народ тражаше да га се дотакне; јер из њега излажаше сила и исцјељиваше их све.
И он подигнувши очи своје на ученике своје говораше: Блажени сиромашни, јер је ваше Царство Божије.
Блажени који сте гладни сада. јер ћете се наситити. Блажени који плачете сада, јер ћете се насмијати.
Блажени сте кад вас људи омрзну и кад вас одбаце и осрамоте, и разгласе име ваше као зло због Сина Човјечијега.
Радујте се у онај дан и играјте, јер гле, велика је плата ваша на небу. Јер су тако чинили пророцима очеви њихови.
Јеванђеље по Луки 6.17.-23.
Данас, када прослављамо највећег, најпоштованијег и највољенијег светитеља међу Србима и у свим српским земљама, светитеља коју половина Срба слави, а половина долази у госте, од Книна и Далмације па до Темишвара и Видина, принуђени смо да прослављање нашег светитеља сведемо на оно најнужније, најосновније. А то је пре свега литургијска, евхаристијска прослава.
Парохијски свештеници су следећи препоруке државних власти светили воду у домовима верника поштујући све мере превенције и заштите од корона вируса. Овим смо нашу славу, прослављање нашег светитеља светог Мирликијског Чудотворца везали за литургијско сабрање, кроз чин малог освећења воде које је обавио свештеник у нашем дому и чином резања славског колача у Цркви, или макар једном од ова два чина.
Колаче смо у Цркви секли пре литургије.
Ово је веома важно.
Тиме што смо обавили резање славског колача пре самог чина евхаристије, показали смо дубок символичан значај и једног и другог чина.
Тиме што смо донели славске колаче у Цркву, ми смо са њима донели и сав наш свет, све односе које имамо у свету, са родитељима, пријатељима, децом, у браку, све биолошке и националне везе које нас чине овим што јесмо, које нам дају идентитет, ми их доносимо са нама у Цркву, читав наш унутрашњи свет.
Али и спољашњи, макрокосмос. Јер кад свештамо воду за Богојављање, грожђе за Преображење, када плетемо венце за свету Тројицу, или када на свакој литургији принесемо Богу хлеб и вино, ми смо остварили своје назначење свештеника твари, свештеника творевине. Јер је сваки човек призван да принесе природу Богу Оцу, кроз Христа на литургији, читав свет, читаву природу…
Јер да би се направио хлеб, потребно је да учествује сав свет. Потребно је да се посади пшеница у земљу, потребан је труд човека око ње, али и киша у повољно време, сунце и топлота, затим и за сам хлеб нам треба вода, али и со, дакле и море учествује у прављењу хлеба, као и квасац. Гљивице квасца припадају животињском свету, тако и флора учествује у справљању хлеба и самим тим и у приношењу освећеног хлеба Богу Оцу кроз Христа.
Такође да би направили вино, потребно је да, опет, учествује читава творевина, земља, песак, сунце, кише, минерали из тла, и најзад човеков труд. Тако доневши хлеб и вино у Цркву, ми смо донели нас саме са унутрашњом вером и невером, унутрашњим борбама и сумњама и читавом сплетом односа који нам дају идентитет, али и са читавим спољним светом.
Сваки израз Цркве, свака њена Света Тајна или богослужење има за циљ да нас уведе у литургију (крштење, миропомазање, исповест, сечење славског колача) или је њен нераскидиви део (венчање, рукополагање свештеника, некада је било и опело). Литургија представља за нас не само једно од богослужења, већ циљ нашег живота, врхунац смисла постојања хришћанина.
Литургија је икона Царства Божијег, односно иконично присуство Царства Небеског у свету и у историји. Литургија је мера којом ми меримо историју и наш живот, али и залог будућег вечног живота и његов предукус.
На литургији, причешћујући се даровима, хлебом и вином, причешћујемо се Телом и Крвљу Христа, самим Христом, сједињујемо се са њим и постајемо удови у телу Христовом, односно постајемо Синови Божији, не по природи, већ по дару Божијем, по благодати.
Дан пре Светог Николе, за празник Светог Саве Освећеног, непосредно пре литургије, добио сам поруку да је од короне преминула веома млада и здрава жена, мојих година, са чијим дететом моје дете иде у школу. Ова вест ме је веома потресла и погодила, посебно јер смо пре пар недеља изгубили још једног члана наше мале парохијске заједнице од ове опаке болести.
Међутим, како је литургија одмицала и како је онтолошка димензија литургије бивала реално присутна у Цркви, психолошка, сентиментална страна ових страшних догађаја је бледела.
Да, смрт је ту, људи око нас умиру. Али ту је и васкрсење и живот вечни, Христос који ће поново доћи и Царство Божје. Као када на вечери после парастоса, ми оставимо једну столицу за покојника иако ми знамо да је он преминуо, да није са нама, реалност овог света нам показује да он није са нама, ми му ипак остављамо место.
Зашто је то тако? Зато што га наша љубав чини присутним. Наша љубав га чини онтолошки присутним међу нама. Чини његово биће присутним међу нама, јер га ми волимо иако је физички одсутан.
Тако су и на литургији, били присутни са нама и Свети Никола, и наши драги преминули од короне, и блаженопочивши патријарх, и свети митрополит Амфилохије, сви су ту, цела Црква свих времена, пред Богом су сви живи.
Литургија укида границе између овог света и будућег Царства Божијег, на шта нас и подсећа стих који изговарамо пред само причешће и на који се ја често позивам, често га цитирам. Сећајући се дакле, свега што се нас ради збило: Крста, Гроба, Тридневног васкрсења, седења са десне стране и Другог и славног доласка, након помињања историјских догађаја из Христовог живота, ми се на литургији сећамо и будућности, будућег догађаја Другог Христовог доласка.
Како је ово могуће?
Управо због чињенице да је идентитет литургије, само њено биће у Царству Божијем, литургија је ванвременски надисторијски догађај.
Деси ми се често да када хор или певница погреше у певању током литургије, и мене то наљути, узнемири, или када мој Николај (моје прво дете, први син, – то му је шифра) погреши у олтару у својој служби чтецирања и ја будем баш љут, након што се причестим и причестим народ, ја једноставно не могу више да се сетим зашто сам био љут.
Христос нам кроз Причешће однесе све бриге овог света и покаже нам светлост непролазну, светлост истиниту, кроз своје бесмртне и животворне Тајне.
Јеванђеље које смо читали у Цркви поводом празника Светог Николе говори нам о исцељењима болесних, о масама људи који су ишли за Спаситељем из свих крајева где су живели Јевреји и који су тражили само да га се дотакну и исцељивали су се.
Христос се пење на гору и говори: „Блажени сиромашни, јер је ваше Царство Божије. Блажени који сте гладни сада. јер ћете се наситити. Блажени који плачете сада, јер ћете се насмијати. Блажени сте кад вас људи омрзну и кад вас одбаце и осрамоте, и разгласе име ваше као зло због Сина Човјечијега.“
У ова тешка времена, времена болести и страдања, сетимо се добро ових Христових речи и запамтимо их. Благо онима који су сада сиромашни, који сада страдају, који сада плачу, који су сада гладни. Јер после сваког страдања долази васкрсење, после сваке смрти долази живот вечни. А Отац наш Небески нас неће оставити. Посебно, благо онима који и данас страдају због своје вере, благо онима које данас прогоне због Христа, које данас омрзну и одбаце.
Господ нас неће оставити.
Свештеник Стеван Стефановић
