Свештеник Стеван Стефановић: Александар Ранковић (I. део)

„У осећањима љубави, и поштовања српскога народа, после Вас, Ранковићу нико није раван, и било шта да се догоди у политичкој судбини, једном или другом, биће погођена обојица. Без Вас, Александар Ранковић не значи много, али ћете и Ви, без њега, бити слабији…“

 Из писма Добрице Ћосића Јосипу Брозу о Ранковићу.

Прича о Александру Ранковићу је прича која је уско везана за историју моје породице, зато се осећам дужним, да макар загребем по површини ове приче. Управо због те чињенице, ови редови су нешто најличније самим тим и најтеже што сам до сада написао.

Пре појаве студије Др Бојана Димитријевића о Александру Ранковићу, у Србији али и у Југославији није постојала ни једна биографија Леке Ранковића, нити научна књига која би се њиме бавила.

Током комунистичког тоталитаризма Ранковић је био забрањена тема. Тада али и данас, сваки биограф је у већој или мањој мери идентификован са оним о коме пише. Када бих ја сада написао биографију нпр Димитрија Љотића, аутоматски бих био посматран као Љотићевац. У овој чињеници бисмо морали и да тражимо разлог зашто се нико није бавио Ранковићем од Брионског пленума, када је Ранковић смењен, па до средине деведесетих.

После петог октобра и делимичног отварања архива, појавило се више десетина забрањених тема о којима је ваљало писати, тако да је прича о Ранковићу, Србину и комунисти, ратном хероју, који је био најближи сарадник Јосипа Броза, опет гурнута испод тепиха.

Јако је важна ствар говорити о српским комунистима који су учествовали у градњи Брозове Југославије али и Брозове диктатуре. Данас многи од историчара расправљају да ли су Ранковић, Ђилас, Крцун, Коча Поповић или Пеко Дапчевић били ближи Совјетима или западним силама, док је, у ствари, свако од њих био пре свега Титоиста. Сви су доживели исту судбину, склоњени су или ликвидирани и није више било никога ко би у оквиру Југославије бранио српски национални интерес.

Александар Ранковић  рођен је у селу Дражевац поред Обреновца, 28. новембра 1909. године. Веома рано остаје без оца, што га приморава да оде у Београд као петнаестогодишњак и запосли се. Тешки материјални услови у којима је одрастао, као и лоши услови у којима је радио одредили су и тачно дефинисали психолошки профил Ранковића као комунисте и револуционара. Убрзо постаје члан радничког покрета и комунистичке партије. Већ 1927. постаје секретар месног комитета и упознаје Анђу, своју будућу супругу.

После шестојануарске диктатуре у којој краљ Александар Карађорђевић због убиства  посланика у скупштини, укида све политичке партије и заводи аутократску власт, комунистичка партија почиње да делује илегално и да свој рад усмерава на рушење државног поретка. 1927. бива ухапшен и осуђен на шест година затвора. Током боравка у затвору, у Сремској Митровици и Лепоглави, Ранковић се држао добро, није одавао партијске другове нити руководиоце комунистичке партије, у самом затвору окупља око себе комунисте и револуционаре.

1935. бива пуштен из затвора и одмах одлази у Скопље на одслужење војног рока. Након служења војске узима конспиративно име Марко и постаје близак сарадник и пријатељ Јосипа Броза. Ово пријатељство бива крунисано кумством. Александар Ранковић био је венчани кум Јосипу Брозу на венчању са Јованком.

Други светски рат затиче Ранковића у Загребу, одмах прелази у Београд и након Хитлерове објаве рата Совјетском Савезу, почиње са организовањем припрема за устанак. Већ јула месеца, током акције илегалаца постављања бомбе у радио Београд, који је био под контролом немачке окупационе власти, бива ухваћен од стране Гестапоа. Немци у први мах нису знали да им је у руке пао један од организатора устанка. Мучили су га готово до смрти, он наравно, поново није ништа открио. Код једног од његових сабораца Гестапо проналази концепте прогласа ЦК и месног комитета, пошто је у тим документима дословно стајало како организовати устанак у Југославији, Гестапо сазнаје да су уловили „крупну рибу“ и полумртвог Ранковића пребацују из затвора у болницу, проценивши да им више вреди жив него мртав.

Јосип Броз који се тада налазио на слободној територији није желео да дозволи да његов најближи сарадник буде остављен на цедилу. Комунистичка партија организује акцију спасавања Ранковића из болнице, којом руководе Ђуро Пуцар Стари и Јуро Стругар. Акција је до танчина описана у домаћој тв серији „Отписани“.

Анђа Ранковић, Ранковићева прва жена, одлази у рат са својим мужем, њиховог двогодишњег сина оставља у Дражевцу и тад га види последњи пут. Анђа гине у борбама партизана и четника у околини Гацког у Херцеговини 1942. У овој чињеници можемо тражити и разлог за страшне одмазде које је Ранковићева ОЗНА вршила над припадницима југословенске краљеве војске у отаџбини након рата, као и над онима који су сарађивали са четницима. Сматра се да је Ранковић био на врху командног ланца који је извршио убиство око 59.000 људи у послератном периоду. Ово наравно није тачно, не можемо за ово кривити само Ранковића, који је извршавао наређења своје партије и Јосипа Броза. То је била, финализација, завршетак грађанског рата.

Од октобра 1941. Ранковић је део врховног штаба, доноси све важне одлуке, управља партизанском војском, у одсуству Броза командује на Сремском фронту.

Током борби у околини Сувобора, у западној Србији, када су борци приметили да Јосип Броз јако добро познаје рељеф, Броз је рекао да је ту већ ратовао, као аустроугарски војник против Срба, у Првом светском рату у Колубарској бици и да му је зато добро познат терен, на шта га је Ранковић одвео са стране и рекао му да то не говори наглас, посебно не пред локалним становништвом, који су емотивно везани за херојство српске војске у Великом рату.

На Дрвару и Вису, у току рата 1944. године, је формирана тајна служба будуће комунистичке Југославије. Једноставно немогуће је да постоји држава, колико год да она буде тек у повоју и настајању, а да уз остале прерогативе државе нема и Тајну службу. На чело Тајне службе одмах долази Александар Ранковић. Тајна служба се звала ОЗНА, Одељење за Заштиту Народа.

На Дрвару, 25. маја 1944. немачке снаге нападају врховни штаб Јосипа Броза, тада је изведен такозвани десант на Дрвар, акција чији је циљ био поробљавање врховног штаба партизана. Немци су акцију назвали Коњићев скок. Јосип Броз се налазио у пећини, која је била јако добро скривена и неприступачна. Немци су опколили планину и приближавали се пећини и положајима партизана, док су све време авионима бомбардовали партизанске положаје. Током десанта на Дрвар животе је изгубило 6.300 партизанских бораца и цивила. Лека Ранковић је обилазећи терен пронашао козју стазицу, уски планински путић којим је целокупни врховни штаб могао да изврши евакуацију. Убрзо, сви су кренули да се повлаче тим путићем. Након неколико сати повлачења кроз планину, примећено је да Јосип Броз није са њима.

Тада се Ранковић заједно са још једним партизаном, Сретеном Жујовићем, враћа истим путем, улази у пећину и тамо затиче у фотељама, Јосипа Броза и његову љубавницу Даворјанку, Броза у вечерњем оделу а Даворјанку у свечаној хаљини, мирне, али у веома лошем психичком стању. Броз је сматрао да је све изгубљено и био је спреман да се преда Немцима. Ранковић покушава да га убеди да је нашао пролаз и да може да га извуче из планине. Броз то одбија. Тада Ранковић и Жујовић извлаче револвере и под претњом изводе Јосипа Броза из пећине…

Након Другог светског рата, Ранковић као добар војник своје партије извршава све задатке. Када је донесен Устав Брозове Југославије 1946. Ранковић је именован за првог савезног министра унутрашњих послова, полиције. У оквиру министарства била је и тајна служба, односно државна безбедност. Јер је у једном тренутку ОЗНА подељена на државну безбедност, која је била у оквиру министарства полиције: УДБУ и војну контра обавештајну службу која је била у рукама министарства војног. И једном и другом службом управљао је Ранковић. Он је тада и формално био други или трећи човек у Југославији, уз Броза и Кардеља или део велике четворке, како неки историчари воле да наглашавају. Иза неприкосновеног Броза, налазили су се Кардељ. Ранковић и Ђилас. Једини који је био у хијерархији изнад Ранковића и у држави и у партији и једини директно претпостављени Ранковићу био је сам Броз.

Ранковић је на месту министра унутрашњих послова био до 1953., након тога постаје потпредседник Југославије и председник СУБНОР-а.

Колико је његов култ био велики, и колико од самог почетка долази до митологизације његове личности, показује и чињеница да је град Краљево, одмах после рата преименован у Ранковићево а да су сељаци у Дражевцу, када су чули да се у Кумровецу подиже родна кућа Јосипа Броза, одмах скупили средства да обнове Ранковићеву родну кућу. С једном суштинском разликом, што је за разлику од Јосипа Броза, Ранковић стварно био у рођен у Дражевцу. Када је Ранковић чуо за ову иницијативу, забранио је сељацима да му обнове куће и усмерио их да прикупљена средства и грађевински материјал искористе за обнову сеоске основне школе, рекавши им да ће он сам са својим синовима подићи кредит и обновити своју породичну кућу,  што је неколико година касније и урадио.

Одмах по формирању Федеративне Народне републике Југославије, крећу искушења за нову државу. У периоду од 1946. до 1966. године, десила су се четири преломна догађаја, четири тачке које су одредиле правац у којима се развијала Брозова Југославија. Попут четири велика камена или четири бране које су усмеравале на своју страну ток друге, комунистичке Југославије. Да се макар једна од четири ствари није догодила, друга Југославија се не би распала крвавим ратом.

Прво и највеће искушење био је сукоб Јосипа Броза са Стаљином. Под притиском западних сила, Стаљин у току рата бива принуђен да распусти Коминтерну. По угледу на овај савез комунистичких земаља, а као противтежу западном војном блоку, Стаљин окупља комунистичке земље, победнице у Другом светском рату и формира информбиро. Информбиро функционише по Стаљиновој замисли све до 1948. Тада долази до отвореног супротстављања Југословенских комуниста Стаљину. Стаљин као одговор на непослушност КПЈ доноси у Букурешту, такозвану резолуцију информбироа, где оптужује руководство КПЈ да су плаћеници империјалистичких сила и позива комунисте у Југославији да се врате изворном комунизму и лењинизму. Комунисти у Србији се тада деле на титоисте, који су следили политику Јосипа Броза и стаљинисте, односно информбировце, ибеовце. Сукоб са информбировцима маестрално је описао Душан Ковачевић у једном од најбољих српских и југословенских филмова: „Балкански шпијун“…

Југословенски комунисти одржавају седницу на Дедињу, где Милован Ђилас у име Брозове Југославије, одговара Стаљину са: не. Опет се, по ко зна који пут у историји догодило да се Срби, тада маскирани у Југословене, отворено супротставе највећој сили на свету и најмоћнијем човеку на свету.

Ранковић јавно подржава Броза, заједно са Србима комунистима извршава прву чистку у оквиру комунистичке партије Југославије и све стаљинисте уклањају и смештају на Голи Оток. Острво које је служило за протеривање и затварање неистомишљеника, а чији је творац био Словенац Едвард Кардељ, заједно са Хрватом Јовом Бакарићем. У монтираним судским процесима, толико сличним Стаљиновим чисткама склоњени су сви противници Брозове политике, па чак и високи функционери КПЈ Андрија Хебранг и Сретен Жујовић Црни, исти партизан који је извукао Јосипа Броза из пећине на Дрвару са Ранковићем.

Почетком педесетих близу 200.000 људи, стаљиниста напушта Југославију нелегалним путевима, бежећи од Броза. Тада је Александар Ранковић живео у вили у Ужичкој, преко пута Јосипа Броза, свако вече су проводили заједно, и као политички руководиоци који су владали државом и као лични пријатељи, ратни другови. Ранковић се непосредно после рата оженио словеначком партизанком Славком, са којом добија сина Слободана.

У периоду 1951. – 1953. Југославија се окреће ка Западним силама, у блоковски подељеном свету. Југословенски комунисти траже од Сједињених Држава помоћ и добијају је. Коча Поповић, генерал и начелник генералштаба потписује уговор у Лондону са САД, Француском и Великом Британијом, којим се оне обавезују да ће помоћи Југославији у случају да је Стаљин нападне.

Тада је Југославији враћено такозвано краљево злато, које је избегличка влада краљевине Југославије изнела после априлског рата 1941.

Тада се догодила друга значајна ствар у стварању комунистичке Југославије. На четвртом пленуму ЦК КПЈ  Милован Ђилас говори о потреби постојања демократије и макар једне опозиционе политичке партије. Шести конгрес прихвата донекле идеје Милована Ђиласа и ту, макар на тренутак видимо зачетке демократије. Међутим, већ 1954. Ђилас бива јавно оптужен од стране самог Броза за ревизионизам, смењен са свих функција и ухапшен први пут.

Из групе најутицајнијих људи у Југославији, први испада Милован Ђилас, на мистериозан начин. Комунистичка Југославија остаје без једног од четири носећа стуба.

Први Србин бива уклоњен.

Његова судбина и прича о њему је још интересантнија од оне о Александру Ранковићу, али о Ђиласу ћемо говорити другом приликом. Док је Ђилас био у затвору његова жена дотура његове рукописе књиге „Нова Класа“ Америчкој издавачкој кући која их дистрибуира и продаје у три милиона примерака. Овим је Милован Ђилас, комунистички дисидент и данас један од најчитанијих српских и југословенских писаца. Приликом друге робије, Ђиласу бива забрањено да пише, међутим он се довија и сналази на различите начине. Ђиласова супруга Штефанија му доноси у затворску ћелију, (која се није грејала, и где он топи лед да би пио воду и користио је за хигијену) груби тоалет папир, да се мастило не би разливало, на коме Ђилас пише студије, приповетке и есеје, и чак превод „Изгубљеног раја“ Џона Милтона из 17. века.

У новембру 1964. бива убијен у исценираној саобраћајној несрећи, председник српске владе, Слободан Пенезић Крцун, Ужичанин, народни херој.

Од Срба на водећим функцијама у Југославији остаје још само Александар Ранковић.

Наставиће се

Свештеник Стеван Стефановић

Мишљење и ставови изнесени у тексту представљају искључиво личнo мишљењe и став аутора текста и не представљају нужно ставове портала.