На данашњи дан, 9. oктобра 1934. убијен је краљ Александар Карађорђевић.

Најбољи показатељ ко је био краљ Александар су његови непријатељи, а најважнији догађај који осветљава његову личност је његова смрт. Александар Карађорђевић  је пао као прва жртва фашизма у Европи. По неким историчарима он је прва жртва Другог светског рата, за друге историчаре он је последња жртва Првог светског рата. И једни, и други, потпуно су у праву.

Непосредни организатори атентата биле су хрватске усташе на челу са Антом Павелићем, а  извршиоци „македонска“ и бугарска ВМРО. Данас имамо преседан, да у наводно демократској држави Северној Македонији, легално постоји странка која у свом називу садржи име терористичке и фашистичке ВМРО.

О Павелићу све знамо. И данас би сваки Србин ваљало да зна да када напада краља Александра, директно подржава његовог највећег непријатеља Павелића. Павелић је највећи ратни злочинац у Европи. Није имао толико људства и ресурса, као неки други диктатори у свету, зато његово зло није ишло ван граница фашистичке творевине НДХ-а, али је уједно и једини човек који је успоставио логоре за децу. Лично је наредио убиство више десетина хиљада Јевреја и Рома. Од руке Павелића је страдало и више Хрвата, него од четника, партизана, Немаца и Италијана заједно. На крају рата Павелић наређује усташама да се боре и после капитулације Немачке.

Ревизионистичка Мађарска обезбедила је завереницима обуку, простор и логистичку подршку. Мусолини и фашистичка Италија најнепосредније су учествовали у завери, јер су после убиства краља крили злочине. Мусолини крије чак и самог Павелића. На крају крајева, и сам је Адолф Хитлер желео смрт краља Александра, није му одговарао снажан и доминантан монарх, последњи европски просвећени апсолутистички владар, налик на монархе из деветнаестог века, предводник Балканског савеза, предводник Мале Антанте, европски орјентисан, а образован у Русији.

Чак се и западним савезницима Александра Карађорђевића није свидела његова независна политика. Велика Британија није била задовољна пољопривредним и економским реформама које је спроводио југословенски монарх. Краљ Александар је законима ограничио енглеску експлоатацију српских рудника.

Француска се, као што ћемо видети, после атентата држала по страни, јер није желела да се супротставља Мађарској и Италији. Французи су 1934. желели да виде Италију на својој страни у борби против Немачке, која је била у невероватној експанзији.

Као што знамо, кад краља Александра Крађорђевића више није било, Британији је било лако да преко својих агената уведе Југославију у рат са Немачком и Тројним пактом, а затим је и остави  на цедилу, најпре 1941. године (када је кнез Павле рекао британском министру спољних послова уочи Другог светског рата: „Гурате нас у рат са Немачком, макар нам дајте оружје или кредите и новац да се сами наоружамо“, дословно су му одговорили да ми нападнемо Албанију, па да преко Албаније нападнемо Италију и да од италијанске војске одузмемо оружје), а затим и 1944, препустивши нас комунистичкој диктатури.

Држање западних савезника према нама поновило се и 1991. године  када се Немачка после уједињења одмах вратила својим старим савезницима на Балкану, пре свега и Хрватској, али и Словенији, а ми смо поново остављени на цедилу, препуштени од стране Британије и Француске Немачкој интересној зони, на милост и немилост.

Важан догађај који је одредио судбину Краљевине Југославије, али и судбину њеног краља Александра Карађорђевића, било је и убиство руске царске породице. Убиства два православна монарха су, уз велике ратове, и два најтрагичнија догађаја у Европи. Ратови и убиства владара довели су до Другог светског рата и појаве тоталитарних режима у Европи, како фашистичког, тако и комунистичког

Kaда је 18 јула 1918. на Солунском фронту регент Александар Карађорђевић,  примио вест о убиству Романових, био је видно потресен. Његови најближи сарадници говорили су касније да је био на ивици нервног слома.

Александар Карађорђевић је био личним, али и породичним везама спојен са Романовима, толико да су га остали европски дворови сматрали  русофилом, највише због чињенице да се школовао у Русији, и да је  император Николај II Романов, желео да му Александар Карађорђевић буде зет. Никола Пашић је непосредно пре Првог светског рата одлазио у Русију и проводаџисао да се велика књегиња Татјана Николајевна Романов, друга кћи Николаја Романова уда за Александра Карађорђевића. Симпатије између двоје младих биле су примећене од стране оба двора.

Амбасадор Краљевине Југославије у Совјетском Савезу, поводом атеистичке творевине која је настала на пепелу царске Русије, обојена крвљу девојчица, царевих кћерки, др Мирослав Спалајковић, (изузетан човек, доктор наука, дипломата широког спектра!) на пријему код Лењина, пред осталим амбасадорима, рекао је совјетском диктарору у очи: „Ви сте убица, изрод словенског народа, ја вам пљујем у лице.“

Краљевина Југославија, задржава амбасадора царске Русије у Београду и најдуже одолева притисцима да призна Совјетски Савез. Краљевина Југославија је признала Совјетски Савез тек 1940. године. Краљевина СХС тако постаје место окупљања руске емиграције, такозваних „Белих Руса“, белогардејске контрареволуционарне војске и народа, десетине хиљада њих,  који доносе у Србију балет, руску оперу, руску литературу и књиге, граде по Београду зграду Владе, Министарства спољних послова, ентеријер Народне скупштине и мозаике на Опленцу. У Београду је основана Руска загранична црква, и ту је било њено прво седиште,

У књизи Ивана Миладиновића „Кад мртав краљ говори“ као један од разлога за убиство краља Александра наведен је његов непријатељски однос према Совјетском Савезу, и његова љубав према „Белим Русима“, као и опште расположење руске емиграције да управо у Александру Карађорђевићу виде онога који ће обновити царску Русију и сести на њен престо. Чак су и широм Србије Руси образовали козачке пукове у нади да ће се брзо вратити у Русију и ослободити је Совјета.

Још 1912. Владислав Петковић Дис пише „Ми хоћемо цара“. Постојали су чак и извесни интелектуални кругови у Србији који су сматрали да обнављањем српске, Пећке патријаршије 1920. долази на ред и обнова царске круне Немањића. Краљ Александар се наравно никад о овоме није лично изјаснио, што је дало за повод и неким историчарима да у томе виде разлог зашто краљ никад није крунисан на традиционалан начин, миропомазањем, црквеним чином, попут његовог оца, краља Петра. Сматрали су да је Александар чекао прилику да буде крунисан за цара. С друге стране, неки су разлог што краљ није миропомазан видели у чињеници да је краљ поштовао све три вере у новој Краљевини Југославији, и желео да буде владар свим својим грађанима, а не само православним, и да због тога није желео да се крунише православним  црквеним чином.

За мене, краљ Александар Карађорђевић је свети мученик, из истог разлога из којег је и Руска православна црква прогласила за свете мученика царску породицу Романових.

Међутим, ако оставимо по страни мој субјективни осећај и доживљај личности и жртве краља Александра, хајде да видимо којих је то десет историјских чињеница које не можемо да оспоримо, а у вези су са витешким краљем:

Прво: краљ Александар је лично командовао Првом армијом у Првом и Другом балканском рату, и био врховни командант у Првом светском рату. Ако је упитно колики је он утицај имао на саму команду и на српске прекаљене генерале у балканским ратовима, неоспорно је да је лично учествовао у Кумановској и Брегалничкој бици и био све време уз војску и народ. У Првом светском рату, када је Живојин Мишић, тада генерал, предложио стратешко повлачење према Сувобору и касније противнапад, војвода Радомир Путник и Степа Степановић били су против тога, а регент Александар Карађорђевић је преломио и подржао Мишића што је директно довело до победе у Колубарској бици.

Касније, у зиму 1915. пред повлачење преко Албаније, Мишић је предложио да се сва војска окупи на Косову и ту сачека савезнике, да се не повлачи преко Албаније, да  остане и покуша борбу на све или ништа. Опет, Степановић и Путник су били против, а регент Александар је овај пут одлучио да не послуша Мишића и отпочне са повлачењем, што се опет показало као мудар потез, јер обећана савезничка помоћ никад није дошла.

Даље, лична је одлука регента Александра била да се игнорише одлука савезника о заустављању наше војске на Вардару, након пробоја Солунског фронта. Такође, лична је одлука регента Александра била да се војска Краљевине Србије не заустави код Ниша и ту сачека савезничку војску, већ да настави пробој. Ова одлука регента Александра директно је довела до пада бугарског царства и њиховог повлачења из рата, до капитулације Бугарске.

Дакле, да закључимо, Александар Карађорђевић, активно учествује у командовању, доноси важне стратешке одлуке и са војском, митрополитом и народом се повлачи преко Албаније. Успут је тешко оболео, касније је оперисан и никад се потпуно није опоравио.

Друго: након Првог светског рата, сви Срби коначно живе у истој држави, што је стогодишњи српски политички циљ, још од Карађорђа.

Треће: уједињена је Српска православна црква, добијена је потврда аутокефалности, томос од Цариградске патријаршије, којом смо признати за патријаршију.

Четврто: иако је у унутрашњој политици правио грешке, спољна политика никада није била боља, створена је Мала Атанта, ускоро након атанте и Балкански савез, који после убиства краља Александра престаје да постоји. Краљ је и убијен, између осталог јер је водио потпуно самосталну спољну политику.

Краљ Александар је угушио побуну Албанаца на Косову и Метохији, уједно то је и једина побуна албанских терориста од 1912. до 1941. и прва војна интервенција у којој као млад официр учествује и Драгољуб Михаиловић. Угушене су побуне ВМРО и комуниста, као и побуна Секуле Дрљевића..

Пето: у унутрашњој политици, предлажу му стварање Хрватске и Словеније као федералних јединица, док би остатак Југославије, односно простор који је насељен Србима био подељен на географске области. Краљ Александар ово одбија. Оваква подела Југославије бива извршена после Другог светског рата, када је српски простор расцепкан, географска одређења постала су национална, а Хрватска и Словенија су добиле своје националне државе.

Ако погледамо са којим се проблемима суочавају и комунисти, четрдесет година касније, видећемо да су то исти проблеми са којима се суочавао и краљ Александар, пре увођења личног режима, а то су сукоби између централистичких позиција, односно интегралног југословенства, чији је поборник био Александар Ранковић и због чега је и уклоњен, и федеративног уређења Југославије, чији је носиоц био Кардељ. Броз се одлучује за федеративни приступ.

Шесто: краљ Александар је први који озбиљно схвата колику претњу представљају Хитлер и Мусолини, односно појаве фашизма и нацизма.

Седмо: краљ Александар није дозволио Британцима да експлоатишу рудна богатства Југославије.

Осмо: сви председници владе су били Срби, осим Корошеца, који је био Словенац, у Загребу се писало ћирилицом. Београдски универзитет био је јачи него икад.  Отворен је и Филозофски факултет у Скопљу, као пар екселанс српска институција. У време власти краља Александра, настаје грађанско друштво, средњи сталеж интелектуалаца и грађана, што директно доводи и до повећања и развијања градова, најпре Београда. Изграђен је мост краља Александра и спојне су обале Саве. Земун је спојен са Старим Београдом, и интегрисан у Београд. Држава помаже претварање Скопља у регионални центар. Пре рата, Скопље је било турска касаба, и Куманово и Битољ били су већи од Скопља. Држава помаже развијање Бања Луке, која постаје најзначајнији град Срба у Босни. Загреб, који је пре рата био величине Новог Сада или Осјека, а драстично мањи од Суботице, постаје прави европски град и бива повећан неколико пута. То је потпуно „запушило уста“ хрватском наративу, да Хрвати само стагнирају у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.

Девето: краљ Александар се након увођења личног режима, и такозване Шестојануарске диктатуре, залагао за одвајање Хрватске од Југославије, желео је да спроведе ампутацију Хрватске, и то је називао буквално тим термином: ампутацијом. Одвајање Хрватске подразумевало је да Славонија и Далмација остану у Југославији, а одвоји се буквално само Хрватска. Светислав Прибићевић, у име Срба из Хрватске и Стјепан Радић, у име Хрвата, категорички одбијају одвајање Хрватске.

Још једна комунистичка лаж, можда и највећа уз ону о украденом злату је та да су с ратни војни инвалиди и ратници из балканских ратова и Првог светског рата тешко страдали у Југославији, да су били принуђени да просе и раде најтеже физичке послове. У ствари, добровољци и ратници су добијали квалитетне земљишне поседе, а пре свих Војводина, али и Косово и Метохија и Славонија су колонизовани, и да краљ није убијен, дошло би до ампутирања Хрватске из Југославије и потпуне интеграције осталог југословенског становништва у српско национално биће. Колонизације су довеле до тога да 1931. године на Косову и Метохији буде једнак број Срба и Албанаца.

Десето: у време краља Александра развија се авио-индустрија, гради железница, асфалтирају путеви, развијају се привреда и пољопривреда уопште. Док Карађорђе укида феудални систем и враћа земљу сељацима, остали делови наше краљевине укидају феудални систем, онда кад их Краљевина Србија ослобађа од Турске и Аустроугарске монархије.

Када је уклоњен Витешки краљ Александар Карађорђевић, Други светски рат је могао да почне.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име