Изиђе сијач да сије.

И кад сијаше догоди се да једно паде украј пута, и дођоше птице и позобаше га.

А друго паде на каменито мјесто гдје не бијаше много земље; и одмах изниче; јер не бијаше у дубину земље:

 А кад обасја сунце, увену, и будући да немаше коријена, усахну.

 И друго паде у трње; и нарасте трње и удави га, и не донесе рода.

 И друго паде на земљу добру; и даваше род који напредоваше и растијаше и доношаше по тридесет и по шесет и по сто.

 И рече: ко има уши да чује нека чује.

 А кад оста сам, запиташе га који бијаху с њим и са дванаесторицом за ову причу.

 И рече им: вама је дано да знате тајне царства Божијега, а онима напољу све у причама бива;

Да очима гледају и да не виде, и ушима слушају и да не разумију; да се како не обрате и да им се не опросте гријеси.

И рече им: зар не разумијете ове приче? А како ћете све приче разумјети?

Сијач ријеч сије.

А оно су крај пута, гдје се сије ријеч и кад је чују одмах дође сотона и отме ријеч посијану у срцима њиховијем.

Тако су и оно што се сије на каменитијем мјестима који кад чују ријеч одмах је приме с радошћу;

 Али немају коријена у себи, него су непостојани, па кад буде до невоље или их потјерају ријечи ради, одмах се саблазне.

А оно су што се у трњу сије који слушају ријеч,

Али бриге овога свијета и пријевара богатства и остале сласти уђу и загуше ријеч, и без рода остане.

А оно су што се на доброј земљи сије који слушају ријеч и примају, и доносе род по тридесет и по шесет и по сто.

Јеванђеље по Марку 4., 4-20.

 

У недељу, првог новембра, ујутру на светој литургији, читали смо јеванђеље по Марку о сејачу који сеје реч. Да не би било заблуда при тумачењу, сам Христос својим ученицима тумачи ово јеванђеље: семе је реч Божја, један део семена пада покрај пута и долази ђаво и односи реч и верни остају на странпутици, други део семена пада на каменито тле, прима се у срца људи, верника, али будући да је каменито тле, односно на људска срца без постојаност и у време искушења, попут овог данас, овакви људи, отпадну од праве вере…

Трећа група семена пада међу коров, како Господ каже то су они чију веру угуше бриге овог света, те тако остану без рода… тек четврта група семена пада на добру земљу, реч Божија пада на срца оних који доносе род, по тридесет, по шесдесет или стоструко…

Бољом Божијом ово Јевнђеље смо прочитали у дан када смо вршили опело над оним чије је срце тако примило реч Божију да је родило многоструки род, само на сахрани митрополита Амфилохија, окупило се према извештачима који нису волели честитог ђеда, 85,000 људи.

Наша је процена да је било преко сто хиљада.

С обзиром на то колико становника има Црна Гора, и на то да је ова сахрана обављена у јеку пандемије ковида 19, можемо рећи да је последња литија коју је повео митрополит Амфилохије Радовић била највећа литија до сад.

Једине сахране са којима можемо упоредити сахрану митрополита цетинског биле су сахрана краља Александра Карађорђевића, 1934. године, и две сахране из нашег доба, два великана којима смо били савременици. На сахрани премијера зорана Ђинђића било је присутно 650,000 људи, а на сахрани патријарха Павла било је 600,000 људи и такође се одржала у време епидемије, тада свињског грипа. С тим, што, незванично, тадашње власти нису желеле да објаве колико је заиста било људи на сахрани патријарха Павла, због епидемије, као и због чињенице да су властодршци желели да сахрана страдалог Зорана Ђинђића остане сахрана у Београду са најмасовнијим присуством.

По нашим сазнањима, на опелу и сахрани патријарха Павла било је присутно преко милион људи.

И тада је као и данас, митрополит Амфилохије нападан, пре свега због беседе над одром убијеног премијера. Његове речи, јеванђељске Христове речи:  „ко се за нож маши, од ножа ће страдати..“ протумачене су у контексту убијеног председника влада, док је сам Амфилохије рекао да се изречене речи односе на убице Зорана Ђинђића, а не на убијеног…

На дан кад се наш свети митрополит представио Господу, написао сам да се упокојио највећи од нас, данас видим да његово дело остаје да живи снажно међу нама. И да је човек мртав, вреднији од нечовека живог.

Седамдесетих година прошлог века, од седамсто

Цркава и манастира, капела, православних богомоља, према извештају тадашњег митрополита Данила, на простору Црне Горе, само су стотинак биле способне да се у њима обавља богослужење, дакле свака седма. Гоњење православног свештенства, монаштва и епископа у Црној Гори, било је горе него у свим комунистичким земљама, осим у Албанији, Енвера Хоџе.

Најпре је Јоаникије Липовац, Бокељ, митрополит Цетински убијен 1945. године, одмах после рата, од стране партизана, у околини Аранђеловца. Митрополит Јоаникије је чувао нашу свету Цркву у Црној Гори током другог светског рата, сарађујући са краљевом војском у отаџбини, био је на сталном удару фашистичког режима Секуле Дрљевића, али и партизана.

Након рата је покушао да напусти Југославију са још седамдесет свештеника, и пар хиљада четничких бораца и њихових породица, у збегу је укупно било 12,000 душа, стараца са женама и малом децом. Свештеници су ухваћени и стрељани у Словенији. Митрополит Јоаникије је доведен у Аранђеловац, затворен је у вили Савића, заједно са свештеником др Луком Вукомановићем где је мучен и понижаван, испитивао их је Пеко Дапчевић лично. Свештеник Лука био је брат Светозара Вукомановића Темпа, партизанског борца и команданта. Када су га потчињени упитали шта да раде са његовим рођеним братом, свештеником, Темпо је одговорио: „исто као са осталима“ . Тако је отац Лука стрељан, до данас му се гроб не зна. Мајка Луке и Светозара није се усуђивала да пред сином партизаном икад помињан мученички страдалог сина свештеника…

Када је митрополит Јоаникије рекао Пеку Дапчевићу да је из албанског логора успео да му ослободи мајку, а да оца није стигао, те је ђакон Јован Дапчевић убрзо умро, Пеко му је одговорио да ће га баш зато и стрељати, јер је то доказ да је сарађивао са окупатором.

Данас у архивама ОЗНЕ које још увек нису отворене, вероватно стоји где је сахрањен, односно у који поток и плитку јаму у околини Букуље су бачене свете мошти овог свештеномученика. За нас, за јавност, гроб митрополита Јоаникија Липовца је и даље непознат.

Следећи митрополит, Арсеније Брадваревић био је ухапшен и осуђен на једанаест година затвора од стране комунистичке власти 1954. године. А када је преузео епархију, само годину дана раније, затекао је закључан епархијски двор, цркву и просторије епархије, а тројица цетинских свештеника су ухапшени и у полицији су им изнуђена признања. Наводно су радили на рушењу народног режима у Црној Гори.

У једном тренутку на суђењу митрополиту Арсенију, јавни тужиоц је позвао сведоке који би потврдили да је митрополит говорио да је српском народу нанесена неправда јер је из академије наука избачена икона светог Саве, на шта је Арсеније рекао: „за то вам не требају сведоци, сам ћу поновити ту своју беседу у целости и додаћу да је свети Сава први српски, научник и културни радник и ако преживим затвор наставићу да пишем протесте преко свих научних центара у свету…“

Робију је одслужио у Которском затвору где је и оболео од астме. Након затвора, и даље је био заточен, најпре у манастиру Озрен у Босни, а затим и у манастиру Ваведења у Београду, где је и умро. Комунистички председник владе Црне Горе Божо Јовановић изјавио је да митрополит Арсеније никада неће крочити у Црну Гору, чак ни као туриста, и да неће дозволити ни да авионом надлети Црну Гору.

Након Арсенијеве смрти, митрополија цетинска није имала свог владику већ се смењивало неколико администратора, тако УДБА поставља свог митрополита, Данила Дајковића, који следећи патријарха Германа покушава да сачува Цркву, верни народ свештенство и њихове породице, сарађујући са безбожним властима, а остајући при том чврсто у вери и Цркви, у Христу.

После његове смрти, митрополит Црногорски и приморски постаје Амфилохије Радовић. Данас, након тридесет година службе светог митрополита Цетинског, знамо да је обновио и подигао 654  верских објеката, Цркава, манастира, капела и парохијских домова, и најлепшу од свих, монументалну, саборну Цркву Христовог васкрсења у Подгорици, коју је још за живота одредио за место у коме ће починути његови земни остаци, а за нас који верујемо, његове свете мошти.

Када сам писао о литијама, ове зиме, када смо се борили и сачували светиње, нисам могао да замислим да ће овако изгледати последња литија, да ће свети Митрополит по последњи пут сабрати расејане Србе и окупити их у Цркви и пред Црквом.

 

Данас је наша света Црква празновала задушнице, а сутра ћемо прославити празник светог великомученика Димитрија, Светог ратника који је бранио Солун.

Српска Црква је Црква која је дала највећи број светих мученика, светих ратника, током хиљаду година историје, који су живот свој положили за друге, исповедајући веру у Христа, и схвативши рат као служење, Богу и ближњима, почевши од светог Јована Владимира зетског 990. – 1016., до митрополита Јоаникија, јасеновачких мученика и мале Милице, коју су убили НАТО бомбардери 1999.

Господ Бог зна када ће да позове сваког од нас, а на нама је да протумачимо зашто живимо у овом времену, зашто је Бог позвао неког себи баш тада и шта ми можемо учинити са временом које нам је дато. Митрополит Амфилохије упокојио се дан пре празника светог Луке, и светог митрополита Петра Цетинског, чије је канонизовање једно од његових животних дела. Тако ћемо Божији промислом у три дана славити и празновати три цетинска боговидца и тајновидца, који су водили свој српски народ у различитим историјским искушењима, 30. октобра, блажене успомене, митрополита Амфилохија Радовића, 31. октобра Петра Цетинског и 1. Новебра, светог Петра II Петровића Његоша, Цетинског Тајновидца.

Тако, ми верујемо да Господ зна зашто је сада узео к себи нашег митрополита и остаје нам да верујемо да је он испунио своју мисију на земљи и нас спремио да наставимо његово велико дело.

За многе верне је саблажњиво када о митрополиту Амфилохију говоримо као о светом, будући да је био наш савременик и да знамо кроз каква искушења, пре свега политичка и државничка је пролазио. Сећамо га се као човека који држи опело и говор над телом страдалог Зорана Ђинђића, као човека који са сузама моли рашчињеног, бившег владику Артемија да се врати Цркви, као човека који је Слободану Милошевићу однео Свето писмо у Хашки затвор, које је бивши председник одбио да прими, оставши до краја непокајани атеиста и богоборац, и који је такође био, као што знамо, свештенички син попут Пека Дапчевића. Као човека који је повео литије и одбранио светиње, оборивши са власти безбожне, антихришћанске и антицивилизацијске диктаторе.

Како, будући да смо познавали митрополита Амфилохија, можемо о њему говорити да је свет?

Управо, стога што знам да светост није скуп начела, нити моралне подобности, нити врлински живот, већ је светост релациони, односни појам и зависи из нашег односа према Христу. Христос је глава тела Цркве, улазећи у Цркву, као у заједницу верних око Христа ми бивамо освећени његовом светошћу. Свети смо јер на литургији, евхаристијски, постајемо део Тела Христовог који је свет.

Када Црква неког прогласи за светог, она га издваја из заједнице, из педагошких разлога, показујући га верном народу, истичући његов живот као меру, као живот у Христу, који би требало да нам буде пример. А управо је такав био живот, блажене успомене светог митрополита црногорско приморског Амфилохија.

Свештеник Стеван Стефановић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име