Увек сам био болно свестан да нисам завршио ни психологију ни теологију, иако сам психологију успешно студирао … скоро до краја, а онда сам морао да прекинем студирање због одласка у иностранство ради усавршавања у психотерапији. Теологију, пак, нисам никада студирао, мада сам неколико година, доста уредно, посећивао предавања на Теолошком факултету, упоредо са студирањем медицине.
В. Јеротић
Није тешко претпоставити да се наша вечерашња улога састоји у томе да покушамо да у неколико наредних минута осликамо, ако не пуни вербални портрет, онда барем да дамо сведени кроки теолошког значаја дела Владете Јеротића. Познавајући др Јеротића више од четврт века и имајући привилегију да са њим много пута разговарамо, што приватно што на јавним скуповима различитих врста и повода, стекли смо дубоко унутрашње уверење да би њему самом био много дражи критички осврт на његову теолошку мисао од пригодног, мање – више панагиричког похвалног слова. Ризикујући да у великој мери антиципирамо закључке нашег размишљања рећи ћемо да смо због тога одлучили да ово излагање посветимо критици критике Јеротићеве теологије.
Да би то било могуће морамо, пре свега, одговорити на питање како се Владета Јеротић нашао на свештеном тлу божанственог богословља? Овде, на првом месту, треба истаћи да се на њему обистинило основно правило духовног живота – по коме Бог увек има иницијативу у нашем ходу ка Њему, те су, стога, сви кораци које потом у животу учинимо тек одзив на Његов божански призив! Тако је Господ младога Јеротића од најранијих дана његовог школовања позвао к Себи усадивши му посебну љубав ка вери и теологији. Владета о томе у Аутобиографији пише: “ Најрадије сам слушао веронауку и историју и обично сам имао најбољу оцену из ових предмета. Љубав према … теологији, коју сам једно време, при крају гимназије, желео да студирам, остала је до данас.“ То га је и довело до тога да се као свршени гимназијалац колеба, како је на истом месту забележио: “само између два факултета: теолошког и „чисто“ философског“ мада су га, како је мање-више познато, разлози сасвим друге природе на крају одвели на студије медицине и специјализацију психијатрије
То га, међутим, није спречило да после неуморно, целог живота, “тражи“ Бога у озбиљном и приљежном читању теолошког штива, сусретима и разговорима са духовним лицима и, што је најважније, личном, молитвеном, усвајању божанских истина. О резултатима тога трагања је у једном моменту почео да говори и пише и то је онда неуморно наставио да чини до краја свог живота, откривајући најдубљу тајну Божијег позива њему упућеног, односно дара којим га је Господ обдарио. Тај дар се, попут сваког Божијег дара односно талента, састојао у томе да њиме човек не служи себи него другима, да га користи на добробит других. То је Јеротић чинио не само на безбројним трибинама, духовним вечерима, телевизијским и радио емисијама и личним разговорима него је бављење теолошким и духовним темама за резултат имало и то да му блаженога спомена Патријарх Герман заједно са синодалним оцима Архијерејима понуди наставничко место на Богословском факултету. Овом приликом ваља истаћи и то да пут Владете Јеротића ка професорској катедри није протекао “безболно“. Он је, пишући о позиву који је добио да предаје на Богословском факултету СПЦ 1984. године, о томе оставио забелешку: “ Када сам директорима болнице у којој сам радио саопштио одлуку наставничког савета Богословског факултета … хладно ми је саопштено да ми се не може одобрити да упоредо радим у болници као лекар и на Теолошком факултету као професор. Не заборавимо да је то још увек било време једнопартијске диктатуре и атеистичког социјализма. Свако ко је био у вези са Црквом, хришћанством, православљем и српством, постајао је у очима власти подозрив – компромиса још није било и ја сам морао да се одлучим … Дао сам оставку у болници у којој сам радио преко двадесет година … “
Време у коме је В. Јеротић започео своју професуру на Богословском факултету СПЦ представљало је не само доба духовног буђења нашег народа него и период новог интересовања за теологију. Оно је, међутим, поред очекиваних резултата донело и један број неочекиваних плодова. Међу њима се посебно истиче једна, наизглед, тешко разумљива ситуација. Иако се православна теологија, формално гледано налазила у експанзији, како на светском тако и на локалном плану: умножавао се број теолошких школа, објављивало мноштво богословских књига и часописа, увећавао број дипломираних теолога, мастера, магистара и доктора теологије, глас саме теологије све се слабије чуо у оним сферама које су за њу релевантне и којима она треба да да суштински допринос. Као да је, након почетне вишеузрочне заинтересованости за теологију интересовање за теолошку мисао одједном почело да сплашњава, да се смањује а понегде и губи у потпуности. Некада пуне сале пред којима су говорили теолози сада су биле полупразне, телевизијских емисија у којима су позивани било је све мање, медијски простор им се из дана у дан сужавао. То је била општа судбина скоро сваког теолошког говора осим једног. Један говорник је увек имао пуне сале, емисије у којима је гостовао обарале су рекорде у гледаности, његово говорење о вери слушано је са пажњом и од стране оних којима је реч Божија дубоко у срцу и оних који су себе осећали километрима удаљеним од ње. Није тешко погодити да је овде реч о човеку чији су нас лик и дело вечерас овде сабрали. На опште неизненађење оваква судбина Јеротићевог дела подигла је поред многобројних похвала и одушевљења и одређене критичке гласове. Занимљиво је да су Јеротићу приговоре на квалитет његове теолошки мисли, што јавно што тајно, упућивали, дозволите да се послужим терминима политичког вокабулара, како припадници екстремне “левице“ тако и заступници крајње “деснице“ у јавном говору и животу Цркве. Једни, затворени у своје уске и себи самерене светове нису могли или хтели, све једно је, да поднесу ширину Владетиних интелектуалних и духовних интересовања, те су га нападали и оптуживали по разним основама. Од тога да се превише либерално поставља и односи према другим конфесијама и религијама па све до тога да је његова теолошка мисао под, ми ћемо ставити знаке навода тамо где их они не стављају, “опасним“ упливом његовог психолошког образовања. Неозбиљност ових приговора је такав а теолошки дилетантизам оних који су их износили толики да ћемо им вечерас пажњу поклонити ћутањем, једином речју коју заслужују. Друга група теолога је, за разлику од претходне више кулоарски и тајно него јавно и отворено, стављала богословску мисао Владете Јеротића под знак питања из сасвим других разлога. Они су то чинили услед сопствене опијености својеврсном идолатризацијом науке – сматрајући да само она врста теологије која се, на одговарајући, методолошко “правоверни“ начин, бави одређеном уско дефинисаном и затвореном групом питања и тема, не само да има право на постојање него, што је важније, право да уопште буде називана теологијом. Да ли је овај приступ исправан?
Одговор на ово питање директно зависи од тога на који начин разумевамо теологију, смисао и значај који она има не само у унутрашњем него и у спољашњем животу Цркве. С правом је речено да “ Црква и православна теологија могу успешно извршавати своју мисију, ако … сваком нараштају могу, на њему разумљив начин, одговорити на вечна људска питања о смислу садашњег и будућег живота.“ Та комуникативност теологије уопште а Јеротићеве теолошке речи посебно, способност да се вечне истине осавремене, учине саставним делом наших живота, приближе и учине досежним и остваривим, важним и интересантним, не само житељима средњевековних манастира и испосница него и становницима зграда и солитера, многољудних пустиња нашег савременог света, управо говоре у корист важности и животности његовог богословља.
Јеротић није само благовестио веру онима који је немају и отварао духовне хоризонте људима чији су животи били закључане за ту важну димензију постојања. Његово дело је битно и због тога што је стихију њуејџовског интересовања за “духовност“’и повратак некој, на најопштијем заједничком именитељу заснованој, религиозности неуморно преусмеравао у свештене канале богословско трезвеног и јасно дефинисаног а светодуховски надахнутог и искуством Светих људи провереног духовног живота. Не треба посебно подсећати, јер то сви ми овде присутни знамо, да је Владета то чинио на њему својствен деликатан, тих и ненаметљив начин не настојећи да овлада душама оних који га слушају него да им послужи и да их поведе ка заједничком преображају, обожењу и/или индивидуацији како је то умео да говори.
Не треба губити из вида ни то да је аутентичности Јеротићевог исказа и сведочења, доприносило и то што он није био “професионално“ везан за Цркву, рецимо библијским појмовником: он није био левит него пророк, те је, самим тим, у очима највећег броја оних који су га читали и ушима оних који су га слушали, на првом месту износио и бранио своје личне ставове и уверења а не званичну доктрину што би, у супротном случају, по не баш најтачнијем мишљењу неких, он био “обавезан“ да чини.
Имајући управо то у виду завршићемо наше вечерашње обраћање тачним речима још једног нашег покојног пријатеља о. Радована Биговића који је негде записао: “Коначно, проблем теологије у доба постмодерне су понајпре теолози, који уместо да буду пророци, остадоше занатлије! Теолог будућности не сме се задовољити тиме да остане “чувар напуштених путева“ него мора крчити нове стазе које воде од човека Богу и од Бога човеку.“ Да буде управо онакав какав је био Владета Јеротић, додајмо на самом крају. Хвала на пажњи.
[1] Говор на свечаној академији у спомен В. Јеротића, 19. јануара 2019. године.
Свештеник проф. др Владимир Вукашиновић
