Osnovni princip crkvenog života sastoji se u tome da su svi članovi Crkve svagda svi i svagda zajedno (na okupu). Ovaj princip proističe iz same prirode Crkve. Crkva Božija u Hristu jeste narod Bogom sabran u Telu Hristovom. Zato vazda i u svemu deluje Crkva, pošto drugačije Crkva ne može da živi i deluje.
Hristos je jedan, i Telo je Njegovo jedno i jedinstveno, i narod Božlji je jedan i jedinstven, i Crkva je jedna – ona koja se stalno i svuda, i juče, i danas, i kroza sve vekove projavljuje u svoj punoti svoga jedinstva i u svem jedinstvu svoje punote. Zato – ako deluje jedan, deluju i svi, i ako deluju svi, deluje i svako u njoj.
U Crkvi nema niti može biti odelitih dejstava koja ne bi bila povezana sa delovanjem sviju, jer svako deluje samo sa svima zajedno. „Zar se Hristos razdijeli? Da se Pavle ne razape za vas? Ili se u ime Pavlove krstiste?… Bio Pavle, ili Apolos, ili Kifa, ili svijet, ili život, ili smrt, ili sadašnje, ili buduće, sve je vaše, a vi ste Hristovi, a Hristos Božiji“ (1. Kor. 1,13; 3, 22-23).
Svi su vazda zajedno, i zato su svi zajedno kroz Hrista Božiji. Hrišćanstvo je antipod individualističke religije, pa štaviše ono i nije religija u smislu u kome najčešće poimamo tu reč. Mi nemamo pristup Bogu svako pojedinačno, i ne sami po sebi niti preko posrednika, već samo kroz Hrista, kada se nalazimo u Njegovom Telu, u koje smo se krstili kroz Duha. „On je posrednik (μεσίτης) Novoga Zavjeta, da poslije Njegove smrti za iskupljenje od prestupa u prvome zavjetu, prizvani prime obećano vječno nasledstvo“ (Jevr. 9,15).
Mesija (Spasitelj) ne može da bude bez naroda, ali je narod koji je zadobio Hristos sabran u Njegovom telu, te je zato Hristos neodvojiv od Crkve, i Hrišćanstvo je neodvojivo od Hrista, sledstveno tome, ono je u celini sadržano u pojmu Crkve. Zasebni hrišćanin bez drugih ne pripada Hristu, jer Njemu pripadaju svi zajedno, kada su udovi Njegovog Tela, koji ne mogu da žive i deluju bez drugih. Bila je to jedna od sablazni za jelinsku sveet, koja tu sablazan nije uspela da prevaziđe, već je, naprotiv, unela individualizam u Hrišćanstvo.
Tertulijan je bio u pravu kada je tvrdio da nema ničeg zajedničkog između Jerusalima i Atine, između filosofije i Evanđelja, mada, možda, ne u tome na šta je mislio. Nije, naime, bilo ničeg zajedničkog između jelinske i crkvene svesti, a ne između nauke i umetnosti s jedne strane, i Crkve, sa druge. Uprkos onome što je tvrdio Tertulijan, hrišćanska sveet prihvatila je grčku filosofiju, odredivši svoje učenje polazeći od Platona, Aristotela i stoičara. Jelinizam je, pošto je prodro u crkvenu sveet, izazvao proces individualizacije crkvenog života. Taj se proces u početku više ispoljio na Istoku nego na Zapadu. Svoju kulminaciju individualizacija dostiže u protestantizmu. Ovde se ne radi samo o činjenici da se protestantizam odrekao ovih ili onih dogmata, već i o tome da je on „rastvorio“ Crkvu u individualističkom pijetizmu.
Danas u protestantizmu deluje snažna struja koja teži obnovi crkvenog života u njegovom krilu, dok u Pravoslavnoj Crkvi proces individualizacije crkvenog života i dalje traje. Premda ispovedamo veru u Jednu, Svetu, Sabornu i Apostolsku Crkvu, u svom životu mi ovu veru apsolutno ne ostvarujemo. Čak nismo u stanju da ustanovimo u čemu je razlika između članova Crkve i onih koji su od nje privremeno ili čak trajno odlučeni. I jedni, i drugi podjednako su „prisutni“ na Liturgiji. Ne možemo da kažemo zbog čega ispovedamo veru u Crkvu, kada u njoj ostajemo kao izolovani atomi, naporedo sa drugima, koje čak ni ne poznajemo. Obično nam nije poznato ni sa kime prilazimo Svetoj Čaši. U hram dolazimo radi sebe, a ne da bismo se „sabirali u Crkvu“.
2. Neuralgična tačka individualizacije nalazi se u Evharistiji. Osnovni princip „svagda svi i svagda zajedno (na okupu)“ najpotpunije se projavljuje na evharistijskom sabranju, koje predstavlja sabranje sviju na jedno isto (επί το αυτό). Na njemu svi služe Bogu i Ocu, pošto ne sveštenodejstvuju zasebne skupine niti pojedinačni članovi, već sveštenodejstvuje Crkva. Svi saslužuju prilikom služenja jednoga – svoga predstojatelja, bez koga ne može biti evharistijskog sabranja niti služenja sviju. Ali taj jedan ulazi u sve, a nije odeljen od njih, i svi ulaze u jednog. Zato svi saslužuju jednome, a ukoliko jednome saslužuju samo pojedini, onda nema sasluživanja sviju. Videli smo da nema mogućnosti da se ove dve teze pomire, jer jedna isključuje drugu.
Savremena praksa odabrala je sasluživanje pojedinaca, uskrativši služenje svima. Kao saslužitelji jednoga, svi su zajedno sa njim učesnici evharistijskog sabranja. Njihovo učešće je realno, kao što je realna i Evharistija, a ne „duhovno“, ili, tačnije, psevdospiritualističko, zajednica (κοινωνία) Tela i Krvi Hristove. Svi se zajedno okupljaju na jedno isto, i svi zajedno jedu i piju sa „Trpeze Gospodnje“. Proces individualizacije oslabio je načelo „svagda svi i svagda zajedno (na okupu)“, i stoga ne treba da nas čudi činjenica da je on doveo do slabljenja evharistijskog karaktera crkvenih sabranja.
Današnja praksa predstavlja suprotnost onoga što je postojalo u drevnoj Crkvi. Evharistija se vrši nezavisno od sabranja vernih. Mi i danas držimo za poželjno da na Evharistiji bude što više ljudi na molitvi, ali ako ih i nema, Liturgija će ipak biti služena. Najstrašnija opomena o rascrkovljenju našeg crkvenog života jeste savršavanje „trpeze Gospodnje“ u praznom hramu, bez njenih udeonika. Ne znamo kako će se odvijati dalji tok istorije: hoće li naći Gospod veru na zemlji, kada doće?
Pomesna Crkva može da se smanji na svega dva ili tri člana, ali ona i tada ostaje Crkva Božija u svoj svojoj punoti. Njeno evharistijsko sabranje biće „Trpeza Gospodnja“ na kojoj će biti sabran sav narod Božiji. Ovo dvoje ili troje biće „svedoci Hristovi“ na zemlji. Ako se zaista zbude ovako, u tome će se projaviti tragizam ljudske istorije. Nemojmo se opravdavati rečima Hristovim da gde su dvoje ili troje sabrani u ime Njegovo, tamo je i On, jep naše doba još nije „doba žetve“, i naša Crkva ne sastoji se od dva ili tri člana. Moramo da pojmimo da je naš najveći greh to što se u pomesnoj Crkvi, koja broji nekoliko stotina ili nekoliko hiljada vernih, evharistijsko sabranje savršava u realno praznom hramu, ili u mistički praznom hramu, kada verni na vozglas „pristupite“ odgovaraju nemim ćytanjem. Ima nečega mistički strašnog u tom bezglasju. „Evo stojim na vratima i kucam; ako ko čuje glas Moj i otvori vrata, ući ću k njemu i večeraću s njim, i on sa Mnom“ (Otkr. 3, 20). Ali mi se odbijamo od Njegove Trpeze i ostajemo nemi na Njegov priziv. U tome ćutanju tvori se neki sud nad nama.
Možda se sa čisto ljudskog stanovišta naša nemoća može opravdati, ali ona ipak ostaje nemoća. Dužni smo da pojmimo i da doživimo taj tragizam. Da pojmimo da je u njegovoj osnovi krajnja individualizacija, i da tu individualizaciju doživimo kao naš lični greh pred Hristom. Dužni smo da pojmimo da u Crkvi nema sveštenodejstava koja bi se vršila sama po sebi ili se ticala pojedinaca mimo ostalih članova, već da uvek i svugde sveštenodejstvuje Crkva kao sabranje naroda Božijeg.
Crkva ne odbacuje ličnu molitvu njenih pojedinih članova, ona i sama poziva na takvu molitvu, ali sveštenodejstva se ne vrše ličnom molitvom nego kada se svi saberu u Crkvi. Sjedinjenje sa Hristom vrši se na Njegovoj Trpezi. Ono predstavlja sjedinjenje sa čitavim Njegovim Telom. Individualizovanjem Evharistije mi zapravo rasparčavamo Njegovo Telo, jep zaboravljamo na ostale udove toga Tela. U tome je smisao pomalo zagonetnih reči Apostola Pavla: “ Jer koji nedostojno jede i pije, sud sebi jede i pije, ne razlikujući tijela“ (1. Kor. 11, 29). Nedostojnost se sastoji u tome što „svako svoju večeru pre drugijeh jede, te jedan gladuje a Drugi se opija“ (1. Kor. 11,21). Odvajajući se od drugih, on osuđuje sebe, jer se udaljuje od tela. Sjedinjenje sa Hristom jeste sjedinjenje sa svim vernima, kao što je sjedinjenje sa svnm vernima zapravo sjedinjenje sa Njim. Narušavajući jedno, narušavamo i drugo.
„Kad se sakupljamo u Crkvu“, mi kao da u tome ne nalazimo sve ono što nam je potrebno, pošto se to savršava od sviju na okupu pod rukovodstvom predstojatelja „za vsjeh i za vsja“. Mi kao da želimo da se odvojimo od sviju i da sami stanemo pred Boga, kako bismo zadobili nešto lično. „Svagda svi i svagda zajedno (na okupu)“ prelazi u svoju antitezu: „niti svi, niti zajedno (na okupu)“.
3. Ako se odbaci sve ono što je bilo uneto u naš liturgijski život, osobito poslednjih stoleća, između njega i drevne prakse Crkve nećemo naći neka naročito značajna razmimoilaženja.
Osnovni nedostatak našeg liturgijskog života sastoji se u tome što pridajemo veći značaj slučajno i neslučajno unetim odlikama naših liturgijskih činova nego njihovoj suštini.
Osnovna načela učenja o Evharistiji u njima se projavljuju dovoljno jasno. Priroda Evharistije u njima se očuvala netaknuta. Ne zaboravimo da kanonske uredbe koje smo u prethodnom tekstu navodili, prema crkvenoj svesti, ostaju obavezujuće, bez obzira što ih je naša liturgijska praksa ukinula. Naš zadatak nije toliko da izvršimo izvesne izmene u sadašnjem liturgijskom životu, koliko da postanemo svesni istinske prirode Evharistije. Tada će samo po sebi otpasti sve ono što se nataložilo u liturgijskoj praksi tokom istorijskog razvoja liturgijskih činova. Ali, razume se, pre svega i iznad svega, dužni smo da se odreknemo individualizacije crkvenog života, individualizacije Evharistije i Svetih Tajni.
Ako pojmimo da se osnova crkvenog života sastoji u tome da svi vazda budemo na okupu, sve će doći na svoje mesto. Ne pojmimo li to, svakakve izmene koje budemo uvodili u našu evharistijsku praksu neće je vratiti njenim korenima, već će je samo još više od njih udaljiti. Navešću jedan primer kojim bih i završio ovaj ogled. Danas smo svedoci pokušaja da se na neki način obnovi i preporodi naš evharistijski život. Polazeći od osnovnog principa da na Liturgiji ne može biti „posmatrača“ već su svi udeonici, zapažamo kod nekih težnju za pričešćivanjem, ako ne za svakodnevnim – mada ima i takvih slučajeva -, ono, po mogućstvu, na svakoj Liturgiji. Pokušaji da se osnovno učenje o učešću u evharistijskom sabranju primeni bez uviđanja same prirode evharistijskog sabranja kao sabranja čitave Crkve „na jedno isto“ tako ne dovode do preporoda evharistijskog života Crkve i ne iskorenjuju iz njega nedostatke o kojima smo govorili. Stvar nije samo u tome da se pojedini članovi Crkve češće pričešćuju, nego da se povrati osvoena svest o Evharistiji, kao o „Trpezi Gospodnjoj“, na ko joj se svi zajedno pričešćuju svaki put kada se ona vrši. Sada je trenutak da navedemo reči Svetog Ignjatija Bogonosca, koje su u velikoj meri inspirisale ovaj moj rad: „…Osobito, ako mi Gospod otkrije da smo svi mi u celini do jednoga (οι κατ άνδρα κοινή πάντες) po blagodati Božijoj, bez ikakvog izuzetka, sjedinjeni (tačnije, sabirate se) u jednoj veri i u Isusu Hristu, poteklom iz roda Davidova, Sinu čovečijem i Sinu Božijem, tako da se povinujete episkopu i prezviterstvu, u savršenom jedinomisliju, lomeći jedan hleb, taj lek besmrća, koji ne samo što štiti od smrti, nego i daruje život večni u Isusu Hristu“. Evharistijsko sabranje, koje sjedinjuje sve skupa (κατ άνδρα κοινή) pod predstojateljstvom episkopa i prezviterijuma, jeste lek besmrća. Biti „κοινή πάντες“ (svi zajedno) – to je jedna od glavnih tema svih Ignjatijevih poslanica. Onaj ko narušava ovo jedinstvo, narušava jedinstvo Crkve i izvodi sebe iz njenog okrilja. Odatle proističe i njegova osnovna postavka da bez episkopa ne može biti evharistijskog sabranja, pošto „επί το αυτό“ obavezno uključuje i episkopa. Radi lomljenja hleba valja da se sabiraju svi zajedno i da svi zajedno jedu od prelomljenog hleba. Ignjatije je, očigledno, insistirao da se što češće okupljaju svi zajedno: „Trudite se da se češće okupljate zajedno radi Evharistije i slavoslovljenja Boga. Jer, ako se često sabirate na okup, pobeđuju se sile satanske“. Ignjatije još nije mogao ni da zamisli da se evharistijska sabranja priređuju samo za jednu skupinu vernih, radi toga da jedan ili dva člana Crkve okuse od prelomljenog hleba.
Individualno pričešćivanje ostaje individualni čin, a ne delo Crkve. Zato preporod evharistijskog života ne treba tražiti na putevima češćeg pričešćivanja pojedinih članova Crkve. Takav put potpuno je na liniji naše savremene prakse. Ponavljajući što je moguće češće individualni sakramentalni čin, mi niukoliko ne prevladavamo individualizam u našem crkvenom životu. To je linija manjeg otpora, pri čemu i linija koja vodi jačanju poimanja Evharistije kao individualne Tajne. Pričešćivanje na svakoj Liturgiji, nezavisno od drugih, predstavlja samo drugačije rešenje pitanja o čestom ili manje čestom pričešćivanju. U uslovima savremene prakse Valsamonovo „nije mogućno“ može da bude pravilnije nego svakodnevno pričešćivanje. Ma koliko se često pojedini verni pričešćivali, njihovo pričešćivanje nije u stanju da obnovi osnovno o načelo evharistijskog života – da svi budu zajedno (na okupu). Ako svakodnevno, ili gotovo svakodnevno, vršimo Liturgiju, prirodno je da ne možemo zahtevati da svi u svemu budu na okupu. Zato češće savršavanje Liturgije tokom nedelje takođe ne može da bude put preporoda našeg evharistijskog života. Onaj ko je postavljen od Boga za predstojatelja Crkve koju je zadobio od Boga kao udeo (dostojanje) ne može da Evharistiju savršava radi sebe ili radi nekolicine, već samo radi sviju sabranih na okupu. Razumem da se ovo zaista može učiniti neblagočastivim, ali nemojmo zaboraviti da nije svaka blagočastivost na liniji istinskog crkvenog života. Crkveno blagočašće (pobožnost) jeste blagočašće „κοννη πάντες“, a ne samo lično blagočašće (pobožnost); ovo potonje Crkva nikada nije negirala, ali ono ne može da zameni crkveno blagočašće.
Ma koliko često služili Liturgiju, samo nedeljna Liturgija, ili Liturgija na velike praznike, predstavlja osobit obraz „Trpeze Gospodnje“ u „Dan Gospodnji“. Evharistijsko sabranje u prvi dan nedelje idealno ostaje sabranje sviju na jedno isto (επί το αοτο), nezavisno od broja njegovih učesnika. Zato smo dužni da pre sveta nastojimo da svi uzimaju učešća u nedeljnom evharistijskom sabranju. Dužni smo i da steknemo snažnu sveet o tome da su samo pričasnici udeonici „Trpeze Gospodnje“.
Ako želimo da govorimo o neodložnim praktičnim zadacima našeg crkvenog života, pre svega nam valja govoriti o tome da ponovo, kao u apostolsko doba, kao u drevnoj Crkvi, budemo vazda sabrani zajedno, „κοινή πάντες“ – „na jedno isto“ (επί το αοτο). „Svagda svi i svagda zajedno (na okupu)“.

 

 

Trpeza Gospodnja – Nikolaj Afanasjev, 252 stranica. Izdaje: Svetigora, Cetinje 2001. godina.

 

Dragi čitaoci, da biste nas lakše pratili i bili u toku, preuzmite našu aplikaciju za ANDROID

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime