Живимо у хистеричној цивилизацији.
Једна од њених одлика је и култ младости. Пре свега телесне.
Нико не жели да буде стар. Исхрана за продужавање младости, вежбе, хемијски сексуални стимуланси, облачење… Не може више у продавницама одеће да се пронађе нешто људско и лепо за старије људе. Сви морају да купују младалачке моделе, па док издрже.
Не воле људи да им се каже да су стари. То скоро да звучи као увреда. А `старци` – пустињаци, мудраци и остали? Зар они нису били стари?
За Христа кажемо да је увек млад и увек нов.
Хришћански `старци` били су а и данас су неки од њих, стари годинама, искуством, телесно, а млади колико су у себи више отворили места за увек младог Христа, Богочовека, Једино Ново под сунцем. Таква младост старих у нашој цивилизацији занемарена је у односу на ону спољашњу, видљиву.
Ево нас у недељи о Блудном сину.
Блудни син је млад, необуздан, неодговоран. Отац који га после његовог пада, без речи укора прима назад у свој дом, сед и стар, заправо је детиње млад у својој радости због синовљевог повратка. Отац воли сина, син воли оца. Син, иако грешан колико се може бити, није се затворио, окаменио и изнутра остарио и умро. Није се затворио у цинизам и хладноћу. Сачувао је љубав према оцу, душа му је изранављена али још увек млада. Спремна на покајање и обнову радости заједништва.
Отац је млад својом радошћу, могућношћу да се радује.
Па ко је онда овде стар?
Стар је старији брат. Онај ко нема снаге да се радује. Нема снаге да опрости. Затвара се у свом самоосећању праведности и осуђујући и млађег брата и оца суши се изнутра.
Прича се завршава очевим речима старијем сину:
„Чедо, ти си свагда са мном, и све моје јесте твоје. Требало је развеселити се и обрадовати, јер овај брат твој мртав беше, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се“.
Крај Христове приче је отворен. Не знамо шта ће бити са старијим сином. Можда ће се и он покајати због свог пада који и није препознао као пад? Или ће остати изолован, ван радости оца и сина? Престар, па онда и мртав изнутра?
И то је питање за сваког од нас кад год неког осудимо, кад год уобразимо да смо праведни. Којим ћемо путем: препознати своју грешку осим што смо препознали туђу, покајати се и вратити се радости Очевог дома, или…
ФБ Свештеника Ненада Илића

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име