Крстовдан.
Не може, царе, тако!
Пошто је пронашла и Јерусалиму Часни Крст на коме је Господ био разапет, Царица Јелена направила је ковчег од сребра и положила у њега часни Крст.
Три века касније Персијски цар Хозрој освојио је Јерусалим, одвео многи народ у ропство и однео Крст Господњи у Персију. У Персији Крст је лежао 14 година. Године 628. цар Ромеја, Ираклије, победио је Хозроја и са славом вратио Крст у Јерусалим.
Ушавши у град цар Ираклије носио је Крст на својим леђима. Но на једанпут цар је стао и није могао даље ни корака крочити. Патријарх Захарија видео је анђела, који је спречавао цару да у раскошном царском оделу иде под Крстом и то по оном путу по коме је Господ, бос и понижен, ходио.
То виђење објави патријарх цару. Тада се цар свуче, па у бедној одећи и босоног узе Крст, изнесе га на Голготу, и положи у храм Васкрсења, на радост и утеху целог хришћанског света…
Поука свим владарима за сва времена.
Као што Ираклије није могао да уђе у Јерусалим, тако ни владари не могу у Небески Јерусалим, ако се не смире и ако се не досете да не могу своју славу и моћ да унесу у Царство Небеско.
Не могу ни народи које они воде рачунати на то да ће тријумфалним победама освојити Царство Небеско. Борити се и одбранити овде на земљи, задржати своје место у историји – важно је.
А Христовим путем, који је једини пут који се не завршава на земљи, иде се под крстом, уздајући се у Васкрслог Христа, не само у своју силу. Земаљска сила није јача од смрти и не отвара капију Вечног Царства.
Слава Христу, а не цару.
А крст није оружје него кључ.
Фејсбук свештеника Ненада Илића
