Свештеник Ненад Илић: Да скупимо храброст и изађемо из тврђаве егоизма

Егоизам нас учи да се пре свега заштитимо од других.
Наравно – живот је борба. Човек мора и да се штити. Али ако се задовољи само повлачењем у последње упориште заштићеног егоизма, заборавља и на Бога и на људе.

Затворен у односу на свет, кад укине повезаности са људима које га чине рањивим, човек може привидно да добије битку, али га и неосвешћено знање о томе да је без повезаности осуђен на смрт као финални резултат индивидуалне изолације мучи страхом и тугом.

Изаћи из самоизолованости, ризиковати и дати поверење људима који су увек кварљиви и никад потпуно поуздани, тешко да је могуће без поверења Богу.
Приближавамо се Божићу – Рођењу Христа Богочовека. Постимо да се припремимо за сурет и миру и љубави. Оптерећујемо се причама о посној храни, а усред сезоне Слава и богатих славских трпеза. Ко је грешком или из слабости појео чоколаду са млеком, да ли су морски плодови доступни богатијима исто што и боранија и пасуљ, да ли…
Наравно, већ смо чули или научили и да се пост не састоји само од уздржавања од одређене врсте хране, да треба да обуздамо језик, да пазимо да не повредимо људе око себе.

А опет – да ли уздржавајући се од овога и онога успевамо да дођемо до мира и љубави?

Бог нам једини може дати мир и љубав. А на нама је да се боримо са мрежом страсти која нас спречава да се са пуним поверењем предамо повезаности. Да скупимо храброст и изађемо из тврђаве егоизма.

Да изађемо напоље – на поље, где ће све бити „свето и честито
и миломе богу приступачно!“ како су забележили наши преци у песмама које су испеване око нашег највећег симбола – једног поља и вечне борбе за Царство Небеско.
А кад скупимо храбрости, поломимо сопствени егоизам, савладамо страх и изађемо на поље – остаје нам само да се у Бога уздамо. Тек онда можемо и праве себе, без страха и малодушности, да препознамо и упознамо.