Велика среда је.
Због ове среде православни посте скоро сваку среду током године. Због тога што је у ову среду Јуда издао Христа. Јуда је постао оличење свих издаја Бога које су људи чинили и још увек чине, које су у ствари увек и издаје самих себе. Због тих издаја постимо и ван Васкршњег поста.
А Јуда је постао и оличење сваке издаје уопште.
Издајом Бога човек издаје себе.
Јудина издаја је страшна због тога што нас она упозорава на низ издаја које према Богу у свом животу чинимо. А то повуче и све остале наше издаје. Издајемо родитеље, издајемо брачне другове, издајемо децу, пријатеље, свој народ. И увек – заправо издајемо себе. Убијамо себе. Као што је Јуда на крају убио себе.
Поготово је ово наше време, време владавине огољеног материјализма и хиперпотрошачке културе, постало време умножених издаја због тих проклетих Јудиних тридесет сребрњака.
У српском народу издаја је појам од огромног значаја.
Издаја Христа – издаја Православне вере у српској историји водила је издаји народа. Српски издајници, Срби који су променили веру и постали део других народа постали су најгори непријатељи народа из ког су потекли.
Искуство српског народа говори му да је издаја његов најопаснији противник.
Тако је у Косовској бици пронађен издајник кога није било. Једна историјска личност, Вук Бранковић, жртвована је да би се у наредним вековима Срби чували издаје и да би најзад постигли јединство и снагу потребну да се ослободе. Вук Бранковић постао је митски српски Јуда.
„Човек мрзи онога, против кога греши. Прво га се боји, па онда мрзи.
Када човек докучи, да неко зна његов грех, њега најпре испуњава страх од тога некога. Страх се убрзо претвара у мржњу. А мржња сасвим заслепљује.
Заслепљен мржњом према човеку, човек помишља на убиство. Но, како је убиство Бога немогуће, то заслепљен мржњом према Богу употребљава уместо убиства нешто што он сматра равномерним убиству – одрицање Бога.Ово је, међутим, равномерно једино самоубиству“. пише нам Свети Николај Српски…
Јуда није једноставно отишао да из користољубља изда Христа. Било је ту и зависти због тога што жена у кући Симона губавога излива скупоцени мирис на Христову главу. Био је и ван себе од „праведног гнева“ због одлагања социјалне револуције коју је наслутио пратећи учитеља. Он се осетио изданим па је због тога отишао да изда.
Људи се иначе понекад осете изданим од Бога. Тада их је тешко зауставити да не направе највеће грешке.
Понекад је људима потребна вера и снага праведног Јова да се под притиском тешких искушења не удаље од Бога, да се не наљуте на Бога и одрекну Га се. Да се бесповратно не одрекну и себе…
„Воли Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом.“
А ако тако волимо Бога онда волимо и ближње и саме себе. И онда не можемо да будемо издајници.
Из `Нешто за успут` (2016, 2017, 2018…)
Фејсбук свештеника Ненада Илића
