Свака религија има необичне ствари на рубу граница, ствари због којих већина њених присталица стрши и трза, а које они нису вољни да деле са странцима. Те ствари нису толико прљаве мале тајне колико примери патологије коју не осећају људи који своју психолошку болест изражавају религиозно. Свака религија жели дати све од себе и представити се свету на начин који ће побудити веродостојност и поуздање, тако да се ови незадовољни људи никада не спомињу у јавности ако се то може избећи. У хришћанству су кротитељи змија један пример тих прљавих ствари на нашим маргинама, које више не желимо да истичемо. Срећно баратање змијама у обреду представља мали део хришћанске популације, и зато не упадају често у очи хришћанства. Изгледа да је баратање змијама ушло у хришћански свет почетком двадесетог века кроз фундаменталистичке протестантске цркве америчких Апалахијаца. Историчари често признају (ако је то тачна реч) господина Горџ Хенслеја (1880-1955) као оца америчке технике руковања змијама, јер ју је увео у секту Пентикосталне цркве у Бирчвуду, Тенеси, око 1910. године.
Чини се да су мотив ове праксе биле Господње речи у Марку 16: 17-18 да би они који верују у Њега говорили новим језицима и покупили змије. Овај одломак, који није оригиналан Марковом еванђељу, али представља рани додатак, односи се на искуство Цркве у Делима апостолским. Говорити у језицима је, наравно, референца на глосолалију која се спомиње у Лукином извештају о дану Педесетнице и у другим одломцима у Делима (Дела 2: 1-4, 19: 1-6). Оно мало о змијама односи се на искуство светог Павла кога је ујела змија после бродолома на острву Малта и да није претрпео штету од угриза (Дела 28: 1-6). Овај последњи догађај био је очито изузетан. Павле није плански носио змију, већ је то било случајно, док је скупљао дрва за ватру, змија га је ујела. Господин Хенслеј је нормирао овај појединачни догађај и претворио га у sine qua non за вернике, тест и демонстрацију спашавања вером. Господин Хенслеј је сматрао да ако неко има праву веру, човек се може лежерно опходити са отровним змијама не трпећи штету. Преминуо је након уједа змије који се догодио током једне од његових служби у месту Алта у Флориди, јула 1955. године.
Број оних који практикују руковање змијама у протестантском свету је (на срећу) статистички безначајан. Они који желе да звирну у тај малени сегмент богослужбеног лудила могу погледати филм из 1967. године под називом „Људи Светог Духа“.
Искушење које је погодило змијаре није, нажалост, ограничено на америчке Апалахијане. Чини се да је жеља за претпоставком божанске заштите вишегодишња међу религиозним људима свих врста: чује се како муслимани лижу своја света места у Ирану током пандемије Короне, верујући да ће их Алах заштитити. И ближе нама, неко чује православне хришћане који изјављују да нико не може да се разболи у цркви, јер ће их енергије Божије заштитити од клица вируса Короне, јер су били на светом месту.
Који су коријени и мотивације иза ове врсте фундаментализма? Свако питање везано за мотивацију мора имати вишеструке и можда измичуће одговоре. Али чини се јасним да је најмање једна сила покретања такве мотивације – страх. Свет је велико и често застрашујуће место, место на коме обилују трагедија, лупање срца и збуњеност и где је комфор сигурности и сигурност тешко пронаћи. Фундаменталиста се зато заклонио у замишљену сигурност и замишљене папире. То му даје осећај контроле и осећај да, иако су други можда у немилости трагичне и каприциозне судбине, он то није. Ужива у имунитету на силе које погађају друге људе, јер има приступ посебном знању и моћи. „Људи Светог Духа“ Апалачани баве се змијама јер то појачава њихов осећај моћи, сигурности, и имунитет. Цена за такав сујеверни фанатизам је висока, посебно током пандемије. У поређењу са стотињак или више људи који су умрли од змија у службама секти које у својим обредима рукују змијама, много више људи је умрло широм света од Корона вируса, од кога су се заразили током богослужења. Јасно је да божанске енергије Бога не штите вернике од клица ако су клице присутне у цркви. Оно што је теолошки у питању је контраст између вере и претпоставке, између сакрамената и магије. Превише људи своју веру у Бога гледа као на неку магију која ће на неки начин надвладати научне стварности и спасити особу која практикује такву веру од зла. Сјећам се сличне псеудо-вере која је деловала у харизматичним круговима моје младости, што је охрабрило вернике да тврде да су оздрављени, и онда су одустали од лекарског савета и лека и занемарили ескалирајуће симптоме као тест послан од Бога или као дело врага. Неки су открили да је таква вера замена теза, и као резултат својих поступака су умрли. У многим Библијским причама можемо издвојити једну која нас подсећа предлога Сатаниног да се Христос баци са врха Храма, верујући да ће Бог надвладати научне законе попут гравитације и да ће га анђели спасити од последица таквог поступка. Као што се може прочитати у Јеванђељима, Христос је одбио рекавши да је такав предлог бесмислен и грешан и да представља кушање Бога.
Горда претпоставка је оно што је укључено у све такве радње, било да дело укључује поверење да ће Бог поништити моћ клица у цркви, или да ће дати имуност од змијског отрова, или да ће победити Својом силом гравитацију. Искуство је показало да Бог неће учинити ништа од тога, већ да очекује да његова деца мудро живе у свету који је Он створио и не претпостављају шта то јесте а шта то није Његова милост и заштита. Садашња криза Корона пандемије ће, даће Бог, убрзо проћи. Искушење наших претпоставки о Његовој милости, међутим, остаје и треба му се одупријети кад год дигне своју седу главу. Ми православни с правом презиремо змијаре, њихову замену вере гордим претпоставкама. Сада не смемо да следимо њихово вођство.
Са енглеског превела Редакција ЧУДО
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
orthochristian.com