Православни свештеник је чудо, али мало који живот је био тако чудесан као живот оца Петра Бахтина.
Једном (био је то почетак 21. века) у редакцији једног од познатих часописа добио сам задатак да пронађем свештеника који се борио у Великом отаџбинском рату (Другом светском рату). Требало је да напишем привлачну и фасцинантну причу за њихов мајски број за Дан победе.
Било ми је тешко да пронађем некога, чак и након што сам звао у десетине цркава и контактирао бројна домаћинства. Само једном сам добио позив од свештеничке породице која је живела недалеко од Москве — био је свештеник, али је био слабог здравља и није могао да буде интервјуисан.
Друга московска црква (Полагања појаса Пресвете Богородице на Шаболовки) имала је ректора, ратног ветерана, који је чак наставио да служи упркос поодмаклим годинама. Међутим, довожен је однекуд из Московске области у цркву да служи искључиво на велике празнике.
Стога сам закључио да је уредништво сигурно погрешно израчунало своје могућности; чак и хипотетички, да је овај човек 1945. имао око двадесет година, данас би требало да буде у касним 80-им. Како неко може да настави да служи у том добу? Изгледало је готово немогуће. Зато сам мислио да га никада нећу наћи.
Истовремено, у овом задатку је било и неке врсте Провиђења да се нађе свештеник пре Дана победе, јер је једног дана један мој познаник, на моје молбе и питања, рекао име: „Отац Петар Бахтин”.
Проналажење оца Петра Бахтина
Добио сам његов број телефона, назвао Сергијев Посад где је он живео и питао: „Оче, да ли сте се борили у рату?“
Он је одговорио: „Да, јесам.“
Следећег дана отишао сам да га видим у његовој кући у Сергијевом Посаду, где је испричао целу причу свог живота – истински и потпуно чудесну при сваком преокрету.
Требало би да напоменем да је поменут као мртав у четрнаест различитих погребних служби током свог живота.
Да ли знате некога ко је за живота два пута поменут као мртав?
Или, познајете некога ко је једном поменут као мртав… док је био жив?
Мислим да ћете морати јако да се потрудите да га пронађете.
Али сахрана оцу Петру је служена четрнаест пута пре него што је умро, односно док је још био жив.
Цео његов живот био је препун сличних прича, свака невероватнија од следеће.
Ослобађање „кулака“ — руске имућне сељачке класе
Када је био мали, његова породица је живела у близини града Орела. Отац му је био добростојећи, вредан сељак. Чим су комунисти донели декрет о обесправљењу становништва, сви су, укључујући његову мајку, оца, млађу браћу и сестре, били погођени. Као и хиљаде других несрећних, напаћених грађана наше земље, они су утоварени у теретне вагоне и усред зиме одведени далеко у степе Караганде.
Тамо је војска одбачених избачена из воза усред празних, зимских поља и степа.
Сто људи је отишло да се бори у рату. Само један од њих се вратио
Шта су могли да једу, где да живе или како да се загреју? Нису имали апсолутно ништа: ни стан, ни храну, било шта. Све што су имали свуда око њих било је празно поље и ледено, зимско време. Морали су да ископају колибе од блата. У наредних неколико месеци, његов отац, као и сва његова браћа и сестре умрли су од хладног времена и глади. Једини преживели у њиховој породици били су он и његова мајка.
После неког времена успели су да се настане у Караганди. Пјотр је позван да се бори у Финском рату. Стотину људи је отишло из његовог града да се бори у том рату, а потом и у Другом светском рату. Он се једини вратио из те стотине. Деведесет девет је страдало у рату.
Обавештење „Убијен у акцији“.
Током Другог светског рата, Пјотр Бахтин је командовао артиљеријским дивизионом Каћуша. У бици код Кенигсберга је тешко рањен и изгубио је свест.
Када је битка завршена, његова војна јединица није могла да га лоцира на бојном пољу. Његовој мајци су послали обавештење „погинуо у акцији“: „Нестао у акцији. Умро смрћу хероја.”
Његова мајка, побожна хришћанка, одржала је опело за његову душу у цркви.
Нешто касније, након што лечења у болници, лоцирао је своју јединицу, а мајка је добила још једно писмо у којем се наводи да је њен син пронађен жив.
Време је пролазило и читава мука се поновила: добила је још једно обавештење о „убијеном у акцији“. Уговорила је још једно опело… Убрзо је уследило још једно писмо да су погрешили и да је „Ваш син пронађен жив…“
Можете ли замислити опсег и интензитет осећања које је морало да издржи срце његове мајке? Прво, преживљавање туге због губитка сина јединца. Затим се испоставило да га је прерано сахранила и да је све време био жив. Пре него што је имала довољно времена да се порадује што је ипак жив, речено јој је да га поново сахрани — да би јој касније поново рекли да је жив… Како човек може да издржи такво искушење?
Тако је Петар Бахтин за живота имао две сахране од 14, док је преосталих дванаест у мирно доба. У наставку ћемо о томе…
Одбрана узвишења
Отац Петар Бахтин је одликован са неколико војних ордена и низом медаља. Рекао је да није било тако лако добити орден током Великог отаџбинског рата.
Један од његових ордена додељен му је као команданту артиљеријског дивизиона „Каћуша“ за операцију одбране високих копнених места. Заједно са својим војницима држао је положај све док није понестало муниције за одбрану. Нацисти су пузали са свих страна. Тада је повукао одсудни потез: јавио је локацију свог батаљона другим јединицама „Каћуша“ које су се налазиле изван битке и наредио ваздушни напад на своју јединицу.
Гранате су заорале сваки милиметар узвишења и оближњег подручја. Скоро све „Швабе“ су биле збрисане, али су он и шачица његових сабораца преживели.
Хватање затвореника ради испитивања
Добио је наређење за заузимање једног од села.
После битке отишао је да изблиза погледа село и видео укопани немачки тенк „Тигар“. Стационаран, коришћен је као положај митраљеза.
Одједном је угледао немачког војника који је носио оружје како долази иза угла колибе која се налазила поред „Тигра“. Затим је дошао још један, па још један, па четврти… Бахтин је избројао четрнаест наоружаних нациста. Када су га приметили, из неког разлога, уплашили су се и побегли, иако су очигледно имали бројчану предност.
Мислио је да је то прилично чудно. Врло је могуће да су још увек били под утиском битке коју су управо изгубили или су били у паници. Можда су и закључили да ће се следеће секунде, поред овог усамљеника, иза угла појавити и руско појачање.
У сваком случају, отрчали су од њега. Али, уместо да потрчи у супротном смеру, потрчао је за њима.
Питао сам га: „Баћушка, како то да се ниси бојао? У сваком тренутку се један од њих могао окренути, испалити хитац, а ти би нестао.“
Објаснио је: „До краја рата више немате страха. Одеш на бојно поље, чујеш како меци фијуче, гранате пуцају свуда, гелери прскају унаоколо, али све што мислиш је: „Кога брига, ионако ћу погинути“. Престанеш и да се сагињеш под мецима.“
Тако је појурио напред и претекао младог немачког заосталог војника. Његова прва мисао била је да га докрајчи. Али Немац је почео да плаче, молећи се:
„Киндер, киндер (Дете, дете)!“ и показујући на запад.
Петар је схватио да је код куће добио дете. Сажалио се на Немца и живог га предао команди.
Овај немачки војник није био само неки тамо војник, већ ризница поверљивих информација који је Русима причао о локацији нацистичких војних јединица, тешке артиљерије и пушчаних положаја.
Користећи његове тачке, послали смо тенкове напред, наши авиони су полетели, а пешадија је кренула у напад.
Као резултат тога, овај део фронта је освојен заиста успешном офанзивом.
Када је један од вођа ове офанзивне операције упитао: „Ко је добио заробљеника на испитивање?“ речено му је: „Бахтин, команданте батаљона“.
„Наградите га Звездом Хероја Совјетског Савеза!“ наредио је главнокомандујући.
Међутим, током предаје докумената за награду, откривено је да је отац Петра Бахтина био „кулак“. По постојећим политичким реалностима, награда Звезда хероја није могла да се додели неком попут њега, па је добио орден мање вредности.
Последња наредба
Пјотр Бахтин је одликован својим трећим орденом у јењавајућим данима рата за борбу надомак Прага.
Да би заштитио своје војнике, сам је ишао у извиђање да види где су нацисти лоцирали митраљеска гнезда, стална места, бункере, артиљерију и одбрамбене објекте. Другим речима, извиђао је нишанске тачке које би касније могле да погоде „каћуше“ његовог батаљона.
Док је био заузет уношењем нишанских тачака на привремену карту, откривен је и погођен из митраљеза и минобацача. Све што је могао да уради је да скочи, скотрља се у један од кратера граната и изгуби свест од рана.
Када се Петар Бахтин после три дана освестио и отворио очи, видео је чешког доктора како се нагиње над њим. Доктор је рекао:
„Па, хвала Богу, жив си. Нисам се узалуд молио Богу за тебе.”
Бахтин се наглас питао: „Који Бог? Ја сам атеиста.”
„Али, видео сам – имате крст закачен испод службене мајице.“
„Ах, то“, објаснио је Петар. „Мајка ми га је дала када сам отишао у рат.“
Доктор му је махнуо. „Ох, ево књиге, па покушајте сами да је схватите“, рекао му је, пружајући Библију.
Отац Петар Бахтин признаје да је од тада питање да ли има Бога или не, најважније питање његовог живота.
Иде кући
Након завршетка рата наше војне јединице су биле стациониране у Европи, али нико није смео тек тако да буде отпуштен и врати се кући. Морали су прво да уђу у Комунистичку партију.
Ушао је у Партију и 1947. године вратио се у родни роде Караганда, његовој мајци.
Мајка му каже: „Сине, од стотину људи који су отишли из Караганде у рат, ти си се једини вратио. Требало би да захвалиш Богу. Упиши Богословију“.
Па је помислио: „Где бих иначе стекао најбоље знање о Богу, да ли он постоји или не, ако не у богословији, зар то тамо не раде?
Одлазак из Партије. Његово суђење
Отпутовао је у Сергијев Посад (у то време зван Загорск) и у тамошњу Богословију из родне Караганде.
Речено му је: „Добро, али не можемо да прихватимо чланове Партије.“
Враћа се у Караганду и изјављује локалном партијском комитету: „Желим да вам вратим своју партијску чланску карту.“
У почетку су партијски шефови мислили да се шали. То је био тако редак случај у тим временима да неко добровољно напусти Комунистичку партију; то је било као да питам: „Желим да будем у затвору; погубљен, ако је могуће“.
Међутим, када су схватили колико је озбиљан у томе, одржали су састанак партијског бироа. Том састанку присуствовало је онолико шефова локалних партијских ћелија и организатора колико је било фабрика, рудника и других предузећа у околини Караганде.
Суђење је почело. Један од њих је устао и проговорио: „Шта је ово? Боримо се са религијом, он одлучује да оде у Богословију да постане свештеник!“
Други је устао и прекорио га: „Он је против наше Партије и друга Стаљина. Данас нам враћа партијску књижицу, а сутра ће доћи и пуцати нам у леђа.”
Трећи исто, а четврти…
Бахтин је видео да му неће бити дозвољено да напусти ову просторију и да ће бити ухапшен на лицу места.
„Све што сам могао да урадим,“ сећао се он, „је да у тишини изговорим „Богородице Дјево, радуј се !…“ устанем и кажем:
„Ко си ти, забога, да ми држиш предавања? Ја сам војник и ратни ветеран. Погледај тебе и твоју желе трбушину — мој отац коме ти замераш био је „кулак“, али је умро од глади. Друг Стаљин је студирао у Богословији, а маршал Василевски је завршио Богословску академију, па и ја желим да знам да ли има Бога или нема. Немамо закон који то забрањује.”
Тада су донели одлуку да се званично запише следеће: „Развијена шизофренија, да буде искључен из странке“.
То је значило да не могу никога да истерају из странке без дијагнозе лудила као најбољег сценарија, јер је алтернативно решење за такву одлуку било или затвор или чак стрељање.
Први испит
И, тако…
Ево га, враћа се у Богословију у Сергијев Посад на пријемни испит.
На првом испиту замолили су га да чита на црквенословенском. У данашњем смислу, то не изгледа као превише компликован задатак. Чак звучи као лака ствар. Али, у контексту тих времена, вероватно је било заиста тешко одговорити на питање.
Вероватно знате да се у црквенословенским текстовима уместо пропуштених слова користи графема „~“ . Пропуштено слово треба унети у складу са значењем текста или испуштеног симбола. „Бог“ је написано као „Б~г“, или „Богородице“као „Б~тсе“.
Отац Петар каже: „Био сам војник, па сам читао „Би:~Дги:“ уместо „Бог“ и „[Би~тсе]“ уместо „Богородице.“
Избачен је са свог првог испита.
Други испит
На другом испиту су га питали: „Које тонове знаш?“
Питање се односило на мелодијске тонове стихира и тропара који се користе у црквеној пракси. Има их по осам. На тим мелодијама се певају црквене песме за време богослужења.
Ни он, наравно, није чуо за њих, па је покушао да искористи своју фронтовску домишљатост и сналажљивост.
Одговорио је: „О каквим гласси (погрешно написано на руском за глази, „очи“, уместо „стаклени“, тонови.—п.п.) говорите? Имам два ока! Немам појма о чему желите да причам.“
Тако је избачен са другог испита.
Као експеримент
Пјотр је био страшно узнемирен и стално је мислио: „Све сам своје мостове код куће спалио, избачен сам из Партије, а сада сам избачен и овде.“
Осећајући се безнадежно огорченим, дошао је до билтена који је објавио списак имена срећних душа примљених у Богословију. Али тамо, на своје велико изненађење, види своје име међу примљенима, уз додатну напомену коју је додао владика поред његовог имена – да буде примљен као експеримент.
Био је то, у најмању руку, занимљив експеримент: наредне две године је провео расправљајући са својим професорима Богословије да ли постоји Бог или не!
Шта ако би неко данас покушао да дебатује са професорима на ову тему на богословском факултету или богословији!? Лако је могао да богословствује четири или чак пет година и никада не нађе веру. Шта би од тога било? Неверујући свештеник?
Међутим, у то време је имао статус експеримента.
Касније је Стаљин (како ми је рекао о. Петар) обавештен да је у Богословију ушло осамнаест фронтовских официра.
Стаљин је рекао: „У реду је. Пусти их. То је једносмерни пут и нема им повратка.“
У годинама које долазе, већина тих ветерана је или затворена или погубљена. Само њих двојица, он и још један свештеник, вратили су се живи из концентрационих логора.
НАСТАВИЋЕ СЕ….
ИЗВОРНИК: https://orthochristian.com/139377.html
ПРЕВОД ЗА „ЧУДО“: ДАВОР САНТРАЧ
ОБЈАВЉЕНО: 23.12.2021.
