„Благословен си, Христе Боже наш, који си сви мудри ловци ствари, пославши им Духа Светога, и са њима си ухватио васељену, човекољубче, слава Теби,“ – овако ми певамо у тропару празника Педесетнице. Христос је просте рибаре претворио у рибаре људи и заповедио им:

„Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио; и ево, ја сам с вама у све дане до свршетка века. Амин“ (Матеј 28:19–20).

И тако је Тома, један од апостола, дошао у Индију да води друге овце о којима је Христос говорио истинитом Богу (уп. Јн. 10,16). Тако почиње историја хришћанства у Индији, освећеног крвљу светог апостола.

Хришћанство у Индији било је концентрисано у јужном делу земље и од 20. века зависило је од Персијске цркве. Остала је православна четири века; касније је Персијска црква постала несторијанска. Од тада је несторијанство био једини облик хришћанства у Индији. У 16. веку, португалски католици су стигли у Индију и, откривши да су индијски хришћани несторијанци, преобратили су многе од њих у католичку веру, основавши прву унијатску цркву у Индији, познату као Сиро-малабарска католичка црква. Многи индијски хришћани протестовали су против римокатолика и тражили од разних источних патријарха да им помогну око бискупа. У исто време у 17. веку у Индију улазе нехалкидонски сиријски јакобити, па је тако у Индији основана Сиријска јакобитска црква, а потом и Маланкарска сиријска црква. Касније, у 18. и 19. веку, разни протестантски мисионари су дошли у Индију и основали своје деноминације.

Индија је до сада видела мисију две православне јурисдикције у Индији, а то су Васељенска патријаршија и Руска православна црква. Почетком 20. века грчки православни трговци су се населили у граду Калкути у држави Западни Бенгал. Тамо су подигли храм и створили Грчку православну заједницу 1924. године. Међутим, они никада нису били ангажовани у мисији међу хиндусима или неправославним људима. Коначно, 1972. године храм је затворен. Године 1980. створена је грчка православна мисија међу Индијанцима. То се догодило доласком грчког јеромонаха Атанасија (Антелеса) из Египта. Јеромонах Атанасије подигао је храм у част апостола Томе. 1990. године умире јеромонах Афанасије. Године 1991. јеромонах Игњатије (Сонис) је са Свете Горе стигао у Западни Бенгал да настави дело јеромонаха Атанасија. Убрзо по свом доласку јеромонах Игњатије је основао Добротворно друштво Православне Цркве, које се бавило друштвеном службом: сиротиште, школа, болница, дистрибуција хране за сиромашне итд. У почетку је ова мисија била успешна међу Индијанцима. . Тренутно, мисијом управља Васељенска патријаршија, али се више не развија и, нажалост, многи од оних који су прихватили православље отишли ​​су у различите вероисповести.

У 19. веку у Индију су дошла два мисионара из Руске Цркве. Први руски православни мисионар који је стигао у Индију био је архимандрит Андроник (Елпидински), руски емигрант који је послан у Индију по благослову митрополита Евлогија (Георгијевског) у Париз. Архимандрит Андроник (Елпидински) боравио је у Индији 18 година, од 1931. до 1949. године, али није успео у својој мисији. После архимандрита Андроника, из РПЦЗ је у Индију дошао архимандрит Лазар (Мур). У Индији је провео 20 година, од 1952. до 1972. године, али такође није успео у својој мисији и био је приморан да напусти Индију након што је постала независна.

Данас је то 6 малих заједница у различитим деловима Индије и око 300 људи који су дошли из различитих религија и деноминација

У 21. веку, тада млади англикански епископ Рохан Нехамаја, мој старији брат, обратио се РПЦЗ са молбом да прими њега и његову заједницу у православље. Године 2012. Првојерарх РПЦЗ Митрополит Иларион (Капрал) помогао нам је да се придружимо Православној Цркви преко Његовог Високопреосвештенства Митрополита Марка (Головкова). 2018. године сам рукоположен за свештеника. Улажем све напоре да се православна мисија у Индији настави до данас. Данас је то 6 малих заједница у различитим деловима Индије и око 300 људи који су дошли из различитих религија и деноминација. Ово је кратка историја православља у Индији.

За живот православног хришћанина богослужења су веома важне, кроз њих не само да се клањамо Богу и учествујемо у Светим Тајнама, већ и даље учимо дубину наше вере и проповедамо је. Они такође служе мисионарској сврси. Ми говоримо људима: „Дођите и видите“ (Јован 1:46). Али да би били задивљени овом лепотом и дубином, услуга мора бити разумљива, па су преводи од великог значаја. Професионални преводиоци могу исправно да преводе историјске хронике или правне текстове, али не могу да преводе теолошке, укључујући и литургијске, текстове. Превођење оваквих текстова захтева православни ум, као и теолошко и библијско разумевање. Нажалост, у Индији немамо такве професионалне преводиоце. Стога морам да преводим наше православне богослужбене текстове. Тренутно сам припремио преводе многих литургијских текстова. Можда ће се једног дана у нашој Цркви заинтересовати за ове преводе, и они ће бити објављени, за шта се и молимо. Већина превода је урађена на марати, који је мој матерњи језик, а неки су урађени на хинди. Нажалост, од стотина индијских језика знам само два. Али, у зависности од места богослужења, служимо богослужења на четири језика: марати, хинди, енглеском и црквенословенском. За време богослужења сви људи прате богослужбене књиге и активно учествују у служби. Наш непрофесионални хор само води људе у богослужењу, али цела заједница делује као хор.

Пошто имамо неколико православних заједница у Индији, морам стално да путујем у сваку од њих на Литургију. Наше заједнице се налазе у мом граду Чандрапуру, у околним селима, у Мумбају и у државама Раџастан, Гоа и Андра Прадеш. Посета свакој заједници захтева много времена за путовање. Стога се литургија у сваком од њих служи једном у три месеца. Свака заједница има старешину који се стара о заједници и води је у одсуству свештеника. Када нема литургије, старешина врши богослужења у заједници користећи световни обред – обедницу. Нашој мисији су потребни свештеници, па смо једног студента већ послали на усавршавање у Петроградску духовну академију. За ово се спремају још две.

Важно је запамтити да сваки народ цени своју културу и не жели да је мења или замењује, тако да морамо бити веома опрезни у овом питању. На срећу, православље не носи идеју доминације било које друштвене групе или етничке групе. Не извозимо, не увозимо и не намећемо једну културу другој. Напротив, покушавамо да црквенимо локалну културу како би људи лакше разумели и прихватили Христа. Свети Августин је једном упитао светог Амвросија Миланског у чему је разлика између приступа Рима и Милана. Свети Амвросије је одговорио: „Кад сам у Риму, радим као Римљани. Христос је дошао да преобрази људе у своју слику и прилику, а не да промени културу. Православна вера у Христа је искључива (у размерама света и других религија), али Тело Христово – Црква Његова – обухвата све, обухвата све народе, језике и културе. Стога, да би освојило срца људи, православље мора прихватити њихову културу и постати њен саставни део. Стога можете приметити разлике у начину на који православље покушава да живи у Индији. Дакле, бхакти (посвећеност) је саставни део индијске културе, где је певање начин богослужења, па пре почетка литургије или лаичке службе певамо химне хвале и чинимо исто на крају. Ове химне се певају пљескањем рукама и свирањем на традиционалним индијским инструментима. Као у старозаветној индијској култури, ми не улазимо у свето место нити учествујемо у богослужењу без јутарњег абдеста. Такође, не улазимо у свето место обувени из поштовања према њему и не остављамо обућу ван храма. Мушкарци и жене обично стоје одвојено. У верској процесији користимо бубњеве на почетку процесије. На сваком великом празнику имамо заједнички оброк. Уместо бурми, жене носе традиционалне марамице како би означиле да су удате.

У част сећања на светог апостола, оживљавања прошлости и повезивања са њим, сваке године ходочастимо у град Ченај

Благословени смо што је апостол Тома , који је први исповедио Христа: „Господ мој и Бог мој“ (Јован 20:28), изабран за мисију у Индији, а места повезана с њим су доступна за посету. Дакле, за нас, који немамо прилику да ходочастимо у Израел, ова места су постала „света земља“. У част успомене на светог апостола, оживљавања прошлости и повезивања са њим, сваке године ходочастимо у град Ченај у јужној Индији. И позивамо вас све да нам се придружите.

Уз оно што сам поменуо, а које радимо у нашим заједницама, трудимо се, колико можемо, уз Божију помоћ, да спроводимо добротворне акције, не само за припаднике наших заједница, већ и за све друге људе, без обзира њихове вере. Трудимо се да то чинимо не само у свакодневном животу и за појединце којима је то посебно потребно, већ и током криза, као што је био случај током пандемије: у оба таласа смо делили пакете хране стотинама људи. Када говоримо о мисији у Индији, сећам се речи апостола Павла. Он каже: „Јер и Јевреји траже чуда, и Грци траже мудрост“ (1. Кор. 1, 22), а овде желим да додам да Индијци захтевају добра дела. Вероватно знате да је доктрина карме најважнија доктрина и индијских религија и културе.

Као сведоци Христови, морамо да сведочимо за Њега не само речју, већ и делом

Индијска култура вреднује дела више од речи, тако да проповед без дела неће уродити плодом у Индији и неће привући срца људи као што то могу учинити тиха дела. Господ каже: „Тако нека светли ваша светлост пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашег који је на небесима“ (Матеј 5:16). Па зашто су ствари важне? Према Христовим речима, „дрво се познаје по плодовима“ (Матеј 12:33). Радње које су у складу са поруком су веома важне за људе који верују у карму хиљадама година. Као сведоци Христови, морамо да сведочимо о Њему не само речју, већ и делом, да људи не само да чују, већ и сами осете оно што чују, јер је „вера без дела мртва“ (Јак. 2,17). ).

Једном је архиепископ албански Анастасије исправно приметио:

„Као што је незамисливо имати Цркву без литургијског живота, тако је још незамисливије имати Цркву без мисионарског живота.”

Апостол Павле каже:

„Вера, дакле, долази од слушања, а слушање од речи Божије… „Јер ко год призове име Господње, биће спасен.” Али како да призовемо Онога у кога нисмо веровали? како веровати у Онога за кога ниси чуо? Како чути без проповедника? А како да проповедамо ако они нису послани? као што је написано: „Како су лепе ноге оних који доносе добру вест мира, који доносе добру вест!“ (Рим. 10:13–15; 17).

Индији је потребно Јеванђеље Истине Сина Бога Живога

Тужно је што је Индија можда једина земља у којој је апостол Тома проповедао и страдао, а која никада у историји није била хришћанска, из само Богу знаних разлога. Индија треба да проповеда Јеванђеље, не само паганима, већ и неискривљеним људима, у неискривљеном облику који није у супротности са апостолским учењем. Индији је потребно Јеванђеље Истине Сина Бога Живога. Нека нико не каже да је Христос већ познат људима разних неправославних вероисповести, било древних или савремених, јер они не познају Христа, већ оне верзије Христа које су сами створили. Христос је један, Он је Истина и познат је у Цркви Својој, како ју је открио, и у њој се клањамо ми, православни, са Оцем и Духом. Имамо ово Јеванђеље, заштићено Црквом и сачувано крвљу мучеништва. Света Црква Царства Божијег заснована је на Јеванђељу Исуса Христа, и „Као квасац је Царство небеско које жена узе и сакри у три мере брашна док не укисне све“ (Матеј 13,33) .

На свакој литургији се радујемо и величанствено исповедамо:

„Видели смо праву светлост, примили смо Духа Небеског, нашли смо праву веру, клањамо се нераздвојној Тројици, јер нас је она спасила.

Али ми смо прихватили Светлост Истине, Духа Светога и истините вере не да бисмо их држали у шкрињи под кључем, него да бисмо ширили Светлост Истине, Вере и Радости, коју смо примили Духом Светим, свима! Зато, као и сви апостоли и свети Кирило и Методије, Герман Аљаски, Инокентије Московски, Николај Јапански, треба да „чувамо време, јер су дани зли“ (Еф. 5,16) и да се враћамо у последње време. Христова заповест пре Његовог вазнесења:

„Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио; и ево, ја сам с вама у све дане до свршетка века. Амин“ (Матеј 28:19–20).

 

 

 

Са руског превела редакција ЧУДО

 

pravoslavie.ru

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име