Свештеник др Угрин Поповић: Јесмо ли ми позорница простаклука и силаџијства, ужаса, насиља… јесмо ли то заиста МИ?

У име Оца и Сина и Светога Духа

Данашње Јеванђеље је поново јако и комплексно тако да ћемо, на жалост, морати поново да мало занемаримо посланицу ап Павла. Надам се да вас то неће ожалостити, да искористим његове речи из данашње посланице.

Да бисте разумели сву комплексност данашњег Јеванђеља, почећемо са краја. Тамо се говори да је Цар пролазећи између званица срео човека који је био на свадби без свадбеног руха, те га он упита како је могуће да је ту без свадбеног руха. Он је ћутао. Затим је цар наредио да се тај човек баци у тамницу где је тама најкрајња и где је плач и шкргут зуба.

Претпостављам да ретко ко од вас зна тај семитски обичај који је чак и данас у употреби на Блиском истоку, а он је да се званицама на улазу у кућу или шатор, даје свадбено рухо. Пошто свака званица мора да прође кроз та врата, она мора и да има свадбено рухо јер се оно на тим вратима даје свакоме који долази на ту свадбу. Схватате? Свакако то није свадбено одело у нашем европском поимању свадбеног одела као смокинга, лептир машне, сакоа, хаљине… не, то свадбено рухо које се даје на вратима веома је једноставно. Али ипак јесте свадбено рухо и јесте обавезно а зато се и дели на вратима. Имајући то одело ви показујете да сте на свадбено славље ушли на врата. И ако се сећате, Христос је неколико пута говорио: ”Ја сам врата и ко уђе кроз мене имаће живот вечни”. Да направимо малу повезницу. И у том контексту дакле ако хоћете на свадбу да уђете морате проћи кроз та врата а ако прођете кроз та врата самим тим добијате одело. Међутим, тај човек, како слушамо, није имао одело. Није послушао сугестију а опет дошао је на свадбу. Схватате? Доћи ћемо до тога мало касније.

Сада се вратимо почетку ове приче а он је Свадба царевога сина. Цар зове званице на свадбу свог сина. Међутим званице се изговарају разним оправдањима. Једна званица каже – ”нисам постила седам дана на води”, друга каже – ”нисам се исповедала”, трећа каже ”нисам се довољно кајала”, четврта ”имам других обавеза”… само изговори, и изговори и они се оглушују о позив и не долазе. Цар још једном упућује тај позив и још једном нико га не чује.

Драги моји ја схватам да се ви сада питате како је могуће да су се ти људи оглушили о царев позив.

Па ево, направимо малу контекстуализацију. За неких до десет минута ја ћу на ове двери изаћи и рећи ”ПРИСТУПИТЕ” и колико од вас неће приступити, колико од Вас ће се направити блесав, колико од Вас ће рећи ”јаооој нисам постио седам дана на води… јаооој, нисам се исповедио на два минута пре причешћа… јао…јао….јао.”

Ето да схватити како су могли цару да се оглуше те војводе када ви можете Христу. Значи Христос вас зове а ви кажете: ”не хвала”!?!

Добро, наставимо.

Цар је онда рекао слугама својим да оду на раскршћа, на тргове, да доведу све оне које тамо затекну на свадбу сина. Зле као и добре. Јер ове званице, и сада пазите добро, нису биле ДОСТОЈНЕ! Схватате? Значи они су НЕДОСТОЈНИ али не зато што нису постили, исповедали се, имали висинске припреме… него зато што нису ПОСЛУШАЛИ! Врло је јасан концепт у Православљу – ПОСЛУШАЊЕ! Послушање је пре поста и молитве. Значи, ако вас Христос зове, ако вас Цар Славе зове, само се одазовите.  Јер ако не, ево пише – НЕДОСТОЈНИ СУ! НЕДОСТОЈНИ СУ и зато ни не требају да дођу. Нема потребе да дођу.

Прича иде даље показујући да је у том мноштву био човек који на себи није има свадбено рухо. А шта то значи? Значи да није послушао, опет непослушање, оне са врата да прихвати одело већ је то одбио али је ушао на свадбу. Ето, тек тако. Да буде ту. Када га је цар питао зашто нема одела он је ћутао. Нема одговора. Ћути. И ја могу да се кладим када би пришли неком човеку и питали га зашто не приступаш Христу, да он једноставно не би имао одговор. Зато што нема одговора. Јер Христос је своју љубав посведочио на овом крсту а љубав је дар. Као и живот, као и овај позив. И, да, ево Га овде, на крсту! Додуше, тај крст није био златан, био је дрвен, и био је симбол поруге али Његовом љубављу постао је симбол победе. И та личност вас зове. Да ли имате одговор зашто сте јој рекли НЕ? Да ли ико нормалан има одговор зашто је тој личности рекао НЕ. Нормално да нема, као и тај човек што га није имао.

Каже цар: ”баците га у таму најкрајњу, тамо где је плач и шкргут зуба.” Каже јер многи су звани али је мало изабраних. Схватате, мало је изабраних! И због тога је Христос непрестано понављао у току своје земаљске мисије: ”Ко има уши да чује, нека чује!”

Драги моји, тада нису имали уши да чују немају ни данас, немојте се бринути ако ви немате уши да чујете. Једноставно још није дошао ваш час. Требате се препустити љубави Божјој јер као што праведни Јов каже: ”Хоћу да видим Бога својим очима а не туђим”. Зато, потрудите се да чујете и чућете. Чућете у своје време. Чућете поруку за вас. Само напрегните уши, напрегните пажњу. Слушајте.

Нормално, Црква, као тело Христово, као Богочовечански организам коме је глава Христос а она сама тело, даје сугестије, даје савете. Као рецимо ово што ће ускоро уследити – ја ћу изађи овде пред вас на двери и рећи: ”Са страхом Божјим, вером, надом и љубављу – ПРИСТУПИТЕ (глагол у императиву)” и неће сви приступити. Схватате? Али вежбајте се да чујете и доћи ће тренутак када ћете чути, када ћете схватити Христа. Овог Христа који је на крст разапет због нас, за нас. Реците ми, чиме мислите да можете ту љубав да девалвирате? Чиме мислите да смете на тај позив да се оглушите? И тим размишљањем вежбајте свој слух! И, кажем, доћи ће.

Но, вратимо се овом човеку који је без свадбеног руха на свадби царевога сина. Драги моји, није битно само приступити, доћи и зинути. Схватате? Поента је учествовати. Јер то је то одело. Чути Цркву. Шта Црква комуницира са нама. Какав је то етос постојања који ви имате да собом посведочите у овим магловитим околностима нашег постојања.

Видите о чему се ради, ево данас а заправо јуче, мада и пре неколико дана а заправо… не знам ни сам збунио сам се јер прво кажу да ће бити, па да неће бити, па ово па оно… Углавном, на понос европе мислим а тако они зову тај скуп који је опсео наше умове ових месеци а наш град ових дана. Поента је у томе, драги моји, што се ми не уздамо у Бога него се уздамо у навијаче, шибаџије, у насиље, у нешто што није Црква. И мислимо да ћемо нечим што није Црква, а Црква је ДНК овог народа, Српска православна црква, и ако ми мислимо нешто мимо Српске православне цркве да урадимо за народ онда грешимо. И комунисти су исто тако мислили. Онда смо налик томе који је дошао на свадбу без свадбеног руха, а одело се даје на улазу. Подсетићу вас.

Тако да, наш Патријарх, Свјатјејши Порфирије, управо је ово осетио да недостаје у нашим околностима и то онда својим благословом учинио делатним, као што ћете видети. То поверење у Бога. Став, да Бог зна мало више него ми и да више види онај на брегу него онај подно брега, и онда самим тим ми треба да се препустимо тој Божјој љубави али не у неком фаталистичком смислу него у једном дијалошком облику. Зато што је Литургија дијалог. То значи знати реч Божју и тим начином учествовати у Цркви, у Литургији. А да се то дешава видећете по себи јер ћете је собом сведочити и онда никакав ”понос европе” не може бити проблем. Пророк Јеремија је рекао: ”Проклет био онај ко се узда у човека више него ли у Бога”. Ми, уколико се не уздамо у Бога, него у човека, навлачимо на себе то проклетство. Проклетство идола. Мртвих идола!

Е па, наш Патријарх управо на то жели да нас подсети, зато је благословио да се на сваком Богослужењу чита молитва за спас породице и српског народа, и да тиме, и једино тиме, направимо искорак. Људи који имају линеарну логику ће рећи да је то прича, ла.ла.ла… али зар није све прича? Зар нас није одгајила прича? Зар нисмо одрасли слушајући причу учествујући у њој? Реч је Бог, Бог је Реч. Ми смо људи и можемо да говоримо. Ми комуницирамо речју. Не само једни са другима него и са Богом. И ми овом молитвом комуницирамо са Богом. Подсећамо Га. Препуштамо Му се. И нормално, а као што каже Исаија пророк: ”моја се реч неће вратити празна”. И неће!

Зато хајде сада сви заједно, када буде молитва, да дамо једну енергију, једну веру да та наша реч се неће вратити празна. И да тај повраћај јесте истински благослов нашег народа. Зато што је благословљен од наше Цркве и нашег Свјатјејшег Патријарха!

Јер другачије је ужасно! Погледајте шта је било! Ратна зона, насиље, дим и каменице… јесмо ли ми позорница простаклука и силаџијства, ужаса, насиља… је ли то заиста наш покретач? Јесмо ли то заиста МИ?!? Или можемо једноставно само да се препустимо Божјој љубави и да дозволимо да Он поради у нашим околностима. Како личним тако и националним. Ево сада је месец септембар. Месец када је пробијен Солунски фронт. На тој застави је писало – ”Са вером у Бога!”.

Дакле, није то само ла ла ла, празно слово, то је утемељеност, то је вера, то је нада. Тако да сада ћемо, драги моји, сви учествовати, после заамвоне молитве….

    (станка у говору)

Па, дај да учествујемо сви у разговору… дајте поделите са нама о чему то причате, шта кажете, шта је у овом тренутку битно у вашем универзуму?!?

Па да ли видите о чему се ради?!? Ја вам овде причам како не знате контекст свадбе у Палестини, на Блиском истоку… па како да га знате када клокоћету ту као брзи поток!

Па Бог га видео, не знате јер се не интересујете па да после Литургије приђете на агапама и да кажете ”Оче није ми јасно то, то и то” па да сазнате и да на тај начин учествујете у Речи. То је тај дијалог о којем сам говорио. Али не… ви имате своје линеарне теме и одушевљавања: ”е, победио манчестар, е лук поскупео, е ала им је Путин рекао…”

Па дајте мало!!! Искорачите барем тај један дан! Унесите Бога у свој живот, имајте утемељење у Њему, и на тај начин ћете ви бити светлост овог света и светлост ваше реалности у којој сте. Имајте ту хришћанску одговорност!

Али добро… начуљите уши, свако ће чути глас у времену када сазри за то. Немојте бринути. Немојте сада бринути и своје биће без бриге и без речи усредсредите на молитву коју будем читао за спас нашег народа и наших породица и наших хришћанских вредности. У том тренутку нека ућути ваш линеарни мозак и нека се отвори ваше срце за Христа, кога ћете сигурно чути.

Бог вас благословио.

Проповед изречена у храму Св. Јована Милостивог, Београд.

18.09.2022. л. Г.