Не можемо очекивати да прихватимо Ноћ вештица без Ханибала Лектора, пошто и једно и друго јесу појмови. Јесу приче које стоје иза тог наратива који се пласира.
Само по себи то је одвојено а ипак спојено у наративу УСА. Као и демократија. Изворно ништа од поменутог није њихово изворно а опет све од горепоменутог чини УСА причу доминантном у свету.
Нити су они измислили празник мртвих, нити је канибализам њиховог поднебља дело а сама демократија свакако да тек није њихов патент.
Па шта је онда проблем и зашто сва три појма се везују за УСА а заправо, више не за УСА колико за Запад. Који такође више није географска одредница већ управо прича. Наратив који калупи народе. Који је искључив и који не дозвољава различитости мимо оних које сам диктира. Тако можете да будете педофилни педераст али не можете клањати пет намаза. Можете ићи на разне празнике содомита али ипак је веома незгодно ако посећујете свој храм недељом. И све то је изнето пред наратив којим се одређује шта је дозвољено а шта не, под паролом да је све дозвољено и да је људска слобода најважнија. Слобода избора. Слобода пораза.
Но, вратимо се Ханибалу Лектору, генијалном психијатру који једе људе али који је у суштини позитиван лик и који у бити жели да помогне и који има веома емотивну, да кажем платонску љубав, према агенту којем помаже у решавању компликованог, исто тако веома поремећеног субјекта који би желео да буде хомосексуалац и да промени пол али у бити то није те тако ту фрустрираност и подвојеност изражава монструозним убиствима.
Гледајући тај филм, прихватамо неприхватљиво дозвољавајући да нам Ханибал буде симпатичан. Међутим, не правимо дубље размишљање над тиме и настављамо живот. И у том животу то живи у нама. То да нам је серијски убица и канибал симпатичан. Тридесет година након тога, Коста је побио деветоро људи у ОШ. Од тога је осморо било у дечијем узрасту. Свакако да нас је то скандализовало. И опет нисмо размислили. Опет смо се бавили последицама покушавајући да последицама ублажимо последице. И опет смо промашили…
Ноћ вештица је прослава коју је Рибникар традиционално одржавао, смејући се дечијој маштовитости у прерушавању. Тај осмех је завршио сузама. Лекција ипак није научена што ће рећи да ће се поновити. И ево, није протекао ни честит месец дана, догађај у Младеновцу се одиграо. Такође веома крваво. Опет мук и опет промашај…
Наратив. Прича коју причамо и којом се одушевљавамо те тим одушевљењем васпитавамо нараштај који подижемо, јесте основа веровања којим живимо. То заправо јесте наша молитва. Наша одлука да подигнемо словесни нараштај. А то је могуће једино ако пазимо на себе. Ако промислимо о ономе што нам се догађа. Али не из перспективе вечитих теорија завере и енглеске краљице гуштера са ставом оних који знају све и који су све прозрели и за које нема више тајни гледе новог светског поретка, дубоке државе и инвазије рептила (настави низ)…
Зато Литургија. Зато Христос (Причешће) као ТЕМЕЉ. Као почетак а не као крај јер и Сам је рекао: ”Ја сам пут и истина и живот” (Јн 14:6).
Који ће пут бити наш 31.10. биће одговор на питање који ће пут бити њихов када данас постане јуче. Јер све је наратив. Све је прича.
Која ће бити прича оног будућег данас?
Мислите о томе…
