Црква прославља пророка Јеремију у дане пролећа. У дане када се поново буди живот и када дани постају све дужи и дужи. Светлост и топлота јесу карактеристике тог периода као што је, на једној духовној разини то карактеристика хода са Богом. Оног хода, којег је пророк Јеремија, својим животом, недвосмислено изражавао.
О пророку, који је почео да хода са Богом још као тинејџер и који је био бескомпромисни сведок тог Бога, могле би се књиге и књиге написати као осврт на тај живот и то сведочанство. Међутим есенција би била оксиморон!
Неко ко је свој живот посветио сведочењу Бога, тај исти живот је провео по тамницама, изгнанствима и на крају га завршио под каменицама сународника, ради којих је и трпео све наведено. Дакле, шта је поента хода са Богом и да ли заиста значи да само мазохисти могу да буду истински сведоци Божије речи и Божијег обећања? Зашто стално неко мучење и сакаћење јесте перспектива оних, који би да досегну милост Божију? Каква је то милост онда?
Као што видимо, многа и многа питања би могла да буду постављена и онда би многе и многе књиге могле бити написане и оне би онда могле да поставе поново нова и нова питања. Међутим, оно што одмах бива уочљиво јесте да сам пр Јеремија није постављао питања нити је уз помоћ њих пронашао Бога. Сам пророк Јеремија није анализирао Бога нити се потрудио да га интелектуално образложи својим сународницима.
Пророк Јеремија је живео одговор и управо из тог разлога није имао потребу да поставља питања, а још мање да се њима ограђује од других – свих оних, који не могу да уобличе тако елоквентна питања, јер, будимо реални, нико ко живи одговор не обраћа пажњу на семантику питања, грађења логике истог, као и интелектуалног габарита који чини, те питање блиста својом немогућношћу за одговором. Јер што је питање боље, по тој логици, на њега је теже одговорити, док она најбоља немају БУКВАЛНО никакву примену у животу.
Не верујете???
Ево примера:
”Да ли Бог, ако је свемогућ и свемоћан, може створити камен који Он сам не може да подигне?”
Сложићете се, на ово питање је веома тешко, готово немогуће, одговорити док сам одговор, када би га докучили, не би имао никакве импликације на наш реални живот. Буквално никакве. Али то не мења чињеницу да је ово једно добро питање и да је исто, плод несумљиво бритког ума.
Као и ово:
”Да ли је УМ створио Бога или је Бог створио УМ?”
И свакако класика свих питања ове провенијенције:
”Шта је старије кокошка или јаје?”
Те, затим и једно подпитање као труд да нагласим поенту мог дискурса размишљања:
”Шта мислите за колико времена би бака скувала кокошију супу, ако би услов био да прво нађе одговор на питање порекла кокошке пре него што приступи кувању?”
Дакле, као што можемо видети, питања су без одговора али су зато заинтригирала наш мозак који није регистровао да су та питања осуђена на немање одговора, као и да сам одговор, ако би га неким случајем одгонетнули, нема никакве, али никакве везе са нашим животом. Или, да се сада песнички изразимо:
”Супа ће бити скувана невезано за бакине закључке, јер није битно шта бака мисли, већ је битно шта бака куха!”
И у светлу тог закључка приступам пророку Јеремији одабирући један одговор који делим са свима Вама јер суштински верујем да је ово квинтесенција проблематике цивилизације у којој смо. Али и свих оних које су јој претходиле.
Тај одговор је у Књизи пророка Јеремије 17:5!
”Овако говори Господ:
Проклет је човек у човека што се узда, снагу своју што у телу тражи, а од Господа окреће срце своје!”
Сума сумарум – проклет био онај који се узда у човека више него ли у Бога. Али зар то није неписано правило нашег живљења? Зар то није кредо по којем смо прихватили да имамо религију без Бога, друштво без Бога, властити живот без Бога? Све оно што јесте страх и због чега Његош недвосмислено упозорава: ”Страх животу каља образ често!”
Али, како је могуће уплашити неког ко је већ осуђен на смрт? Како се може неком таквом претити? Чиме му се може запретити? То је ван памети као и у америчком законодавству где постоји опција да се човек осуди на две или три доживотне робије, а круна те глупости је та што се наглашава да су те казне повезане!?!?! Али, зар је могуће другачије? Зар је могуће да човек одслужи једну доживотну робију, па да га онда пусте коју годину на слободу, па да се онда врати да одслужи те друге две, доживотне? Узастопно? То не би пошло за руком ни Дејвиду Коперфилду!
Но, вратимо се пророку Јеремији и његовој лекцији! Лекција је однос као одговор, а не интелектуална мастурбација над стварима и реалностима које су сасвим изван нашег когнитивног домета. То је заправо скромност али и право значење чувеног ”страха Господњег” којим започиње свака мудрост.
Пренесено на наше околности то би била Литургија и то би било ПРИЧЕШЋЕ! То би било наше дело и наш одговор који бисмо живели и тим животом на Живот позивали, јер – уздамо се у Бога који нас позива а не плашимо се људи који ропћу, осуђују, анализирају тај наш ход ка Богу и са Богом. Схватате ли ме? Не морају нас каменовати и мучити да бисмо ми, на тај начин показали верност Путу. Довољно је да тај Пут сведочимо властитим одговором, што Осија пророк управо о томе говори! (Ос 14:9) Говори о Путу као одговору!
Сам Христос каже:
”Ја сам и пут и истина и живот”! (Јн 14:6)
МИСЛИТЕ О ТОМЕ…
Свештеник др Угрин Поповић
