Сведоци смо свеопште потребе људског рода за ”побољшањем” окружујуће природе, или националног наратива, или контролисаног потомства. Генетски инжењеринг је у овом времену само фаза, која је показатељ те тежње човека а које се зачело још хуманизмом. Потврдило реализмом и пропутило свој пут хладним и прорачунатим социјал-дарвинизмом.
Данас само испраћамо једну од етапа тог фамозног побољшања свега онога ”шта” јесмо, одаљујући се на тај начин од оног ”ко” јесмо, сводећи на тај начин целокупни наш труд искључиво на тродимензионални свет коме тако робујемо уместо да га собом преображавамо. То је заправо постало небитно. Како преображај света тако и развој нашег ”ко” идентитета.
Опсервацију овог ”побољшања” људског рода морамо започети ставом пророка Јеремије:
”Овако вели Господ: да је проклет човјек који се узда у човјека и који ставља тијело себи за мишицу, а од Господа отступа срце његово.” (Јер 17:5)
Док год је човекоцентричан сваки ”напредак” је унапред осуђен на неуспех пошто човек јесте релативно и пропадљиво биће те самим тим, ништа се на том темељу не може зидати уколико се мисли направити стабилна, а то ће рећи, трајна кућа. Историја јесте сведок тога. Историја, за коју Оскар Вајл каже да је ”календар злочина”.
Релативно нов појам у башти овог људског промишљања о ”побољшању” човека јесте генетика, те последично њој и генетски инжењеринг, који је у овим данима посао императив преживљавања човека као расе у оном сутра када више не буде зеленила нити природе да нас собом на Творца подсећа.
Генетика означава науку о наслеђивању, а сами принципи наслеђивања откривени су 1860-их, иако је њихова важност у потпуности схваћена тек пре мање од једног века. Сам термин генетика установио је William Bateson 1906. године, с циљем да њиме опише све субјекте везане уз наслеђивање, а назвао ју је науком о наслеђивању и варијацији (промени).
Оцем генетике сматра се Gregor Johann Mendel који је гајећи грашак у контролисаним условима започео експерименте 1857, покушавајући да њима објасни механизме наслеђивања и уочио да се одређене особине појављују на биљном потомству, али без мешања родитељских особина. А онда се са биљака прешло на човека…
Године 1978. јула 25. рођена је девојчица именом Louise Joy Brown. То не би било ништа што би посебно заинтересовало јавност, деца се рађају сваки дан, али рођење Louise Joy Brown означило је посебан догађај у историји. Наиме, она је прво људско биће рођено из ембрија који је оплођен изван људског тела. Успешно спајање јајашца мајке Лесли и сперматозоида оца Џона, успех је доктора Patricka Steptoea и Roberta Edwardsa.
Louise Brown је зачета процесом који знамо под називом in vitro fertilizacija, односно in vitro оплодња или, скраћено, ИВФ.
In vitro оплодња дошла је „као дар с неба“ особама које су се годинама мучиле с неплодношћу и немогућношћу зачећа детета природним путем, а данас представља и једну од могућности да хомосексуални парови имају децу а да један од партнера може бити биолошки родитељ.
Свакако да је те године одређени круг људи мислио да је сам Сатана почео да употребљава своје последње оружије или да је антихрист ипак женског рода и да му је име Луиз.
Данас је сасвим нормално ући у процес вештачке оплодње и изаћи из њега обогаћен властитим дететом.
Могућности које генетски инжењеринг нуди човечанству довеле су до бојазни код једних и до нескривеног ентузијазма код других људи. Ипак нико заправо још са сигурношћу не зна како ће човечанство прихватити нове технологије, ако оне икада буду у потпуности остварене. Шта оне значе за човечанство? Хоће ли побољшање човека на свим аспектима постати императив? Је ли довољно да човек буде само човек или ћемо стварати нове генерације тзв. суперљуди и сведочити новој епохи људске историје? Да ли су Хулк и Тони Старк претече и јасни показатељи куда ми то као раса крећемо?
Трансхуманизам представља покрет који се темељи на ставу да човечанство није досегло свој пуни потенцијал, него се налази у раном стадијуму развоја. Трансхуманизам подразумева употребу технике и научних метода како бисмо као раса надвладали оно што се подразумева под појмом људског а то ће рећи, наша биолошка ограничења која су нам дана природом.
У трансхуманизму се разликују два појма, а то су трансхумано и постхумано биће. Трансхумано биће означава стање између човека и постчовека, док се постхумано биће односи на „синтетичка бића вештачке интелигенције или побољшане верзије ”човека-машине”“.
Трансхуманистичка декларација из марта 2009. у осмој тачки одобрава употребу доступних техника које би појединцима, који се на то одлуче, могле помоћи у остваривању својих потенцијала те да воде свој живот на начин који сами желе.
„Подржавамо дозвољавање појединцима да сами изаберу на који начин желе водити свој живот. Ово укључује употребу техника које могу бити развијене у сврху помоћи у бољем памћењу, концентрацији и менталној енергији, терапија за продужење живота, техника које се тичу репродуктивног избора, процедура које се тичу замрзавања људског тијела и осталих могућих људских модификација и техника побољшања.“ (Selak, M., 2013., Ljudska priroda i nova epoha, Zagreb: Naklada Breza, str. 100)
Генетски инжењеринг изазива све снажније расправе које се јављају из страха од последица које ће манипулација генима могуће имати на људе. Облици генетског инжењеринга, осим генске терапије, су клонирање соматских и репродуктивних станица, in vitro fertilizacija и стварање тзв. дизајнираних беба (designer babies).
Свет је остао запањен 1997. године када је напокон објављена вест о успеху клонирања овце Доли из соматских станица одрасле овце. Да ли се тада прешло и на човека?
Контроверзна је употреба људских ембрија у сврху истраживања, јер се већина њих никада не искористи, већ се одбацују или дају другим потенцијалним родитељима, што је недопустиво за противнике абортуса.
Сам генетски инжењеринг релативно је нов и не зна се до каквих ће последица доћи његовом употребом над људима. Многи сматрају да је употреба генетског инжењеринга корак до нове еугенике.
Либерална еугеника, иако звучи као оксиморон, била би ствар избора, а не
присиле, те би се поштовала аутономија избора појединца. Тако је и Хитлер почео. Такође, још трају расправе о томе коме се треба допустити употреба генске терапије и побољшања гена, те се отварају нова питања о томе хоће ли се створити на тај начин још дубљи јаз између богатих, који себи такве интервенције могу приуштити, и сиромашних који једноставно немају финанцијских средстава за то.
Питање је хоће ли манипулација генима и нове могућности које се отварају човечанству довести до тога да побољшање човека постане императив. Хоће ли људи у будућности постојати као комбинација човека и машине те на тај начин своју наду у импулс живота положити искључиво на човека, подлежући тиме проклетству из горе поменутог стиха са почетка овог рада (Јер 17:5) и подражавајући тим својим избором Адамов избор, који је учинио у самом освиту човечанства?
Да ли ће то заиста бити и наш избор?
Мислите о томе…
